ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Стваралачко тројство Оливере Доклестић

 Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Оливера Доклестић, “Мисли моје на бесаност зову“,  Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020. године  ( Избор из поезије)/

 

Оливера Доклестић и Новица Ђурић

Ко осјећа љепоту постојања он је пјесник. Коме се и јави – Господ. Само су Господ и поезија бесмртни. А бесмртност јесте привилегија поезије. Зато је и одлазак сваког писца - пјесника овоземаљски губитак а дар Небески.

          Свако слово које је подарено искрено, у вери утемељено, никада се неће одродити од светог духа поезије, јер пјесник се поред Светог тројства заклиње и у стваралачко тројство: Свето писмо, Свети језик и Свету вјеру.

          Зато, по трећи пут сам у прилици да говорим о књигама Оливере Доклестић,  дами, песничкој невести Херцег Новог.

          Књигу  „Мисли моје на бесаност зову“ ( збирка поезије 2009 – 2020. ) како пише у поднаслову књиге, ауторка ју је концептирала у седам поглавља : Лептир на длану, Ваш дух, ваша слава, наша је снага, Мисао као нада, Образи боје пурпура, шапат неба мора и шуме, За ратнике светлости и Епитафи. Поред предговора почивше списатељице Винке Перишић – Шаранац на крају је мини биографија пјесникиње која сведочи о њеном веома различитим књижевним жанровима – збирке приповједака „Прашине и кораци“, Софијине ћери“ и „Између камена и воде“; Путописни есеји „Црно Бијели градови“ са драмом „Бијели голуб превлачки“; збирке поезије - Кап по кап“, "Опуномоћени записи" и „А ја бих само да са тобом ћутим“. Романи - „Четврта димензија“ и „Љубав и лаж или кућа од карата“ а ту су и приређене монографије, радио драме, заступљеност у антологијама и свакако придружује им се и овај избор из поезије „Мисли моје на бесаност зову“ коју је објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе.

          И каква би то била песникиња када попут велике пјесникиње Десанке Максимовић и наша песничка невеста Новог не би имала Тајну. Док Десанка моли да је никда не оставимо саму, Оливера би своју тајну поверила, али нема коме. Тако у пјесми „Тајна“ пева:

          „Рекла бих некоме моју тајну

          Али морам да ћутим

          Ћутим, ћути“.

          Зна да једино она живи  стварној величин, снажној емоцији док је у њеном срцу и да само слути шта би јој се догодилио ако би је некоме повјерила. Без обзира колико је та жеља, била стварна или изграђена и узвишена у сновима, Оливера зна да би именовањем те тајне ујела за срце некога до кога јој је много стало. Можда њен разум и би, али срце је једнака варалица и непремостива препрека.

          Не жели одавањем те тајне ни себе да изневјери, пристаје да „свашта дослути“ и ипак одлучује: „И зато је најбоље да ћутим. Ћутим“.

          Одабрао сам ову пјесну од оних које изабрала ауторка јер ме је она одвела и увела и међу пјесме „За раднике светлости“.

          Можда се неко и запита зашто не „удомише“ у оне мисане или елегичне а нудим као одговор да тајна увијек траје као што то трају и Оливерини „Ратници свјетлости“, мекани као њена ријеч с „Срцем од памука“ како то у пјесми „За ратнике свјетлости“ пјева овај субјект.

          Но како се још трага за радом који је донио светлост једном народу пјесникиња Доклестић своје ратнике похрањује у пјесмама, одаје им признање што су сликарским бојама, пером, својим гласом, извојевали побједе у јединим  ратовима који не бришу светове пред собом остављајући пустош, већ дограђују и оплемењују доба у ком су ратовали на страни умјетност чији су духовни команданти били, како то именује овај субјект,  Прометеј, Леонардо, Кочић , Куељо... Засигурно памтиће се међу читалачком „пјешадијом“ великани: Ђура Јакшић, Милан Ракић, Милош Црњански, Иво Андрић, Десанка Максимовић... и великана који су сјенчили тренутке и Петар Лубарда, Мило Милуновић, Милош Вушковић, Мирко Кујачић и Илија Шобаји, Паја Јовановић, Сава Шумановић, Урош Предић, Надажда Петровић... Све њих и многе друге писце, пјеснике, сликаре и оне Лесове Људе и сјенке Оливера Доклестић похрањује у „предворје раја“ , вјерујући да су ту „сви мали и велики хероји свога времена“.

          Ево нека и ова књига „Мисли моје на бесаност зову“, за почетак, буде у „предворју раја“.

 

/ Промоција књиге „Мисли моје на бесаност зову“, Оливере Доклести, Херцег Нови, 5.октобар 2021. године /

 

ДОБРИЈА ОД ЧУДНОГ ДО ЧУДЕСНОГ

 

Добрије Ћира Радовића, „Сведраги ми брате Хипократе”, Светигора, Цетиње, 2019. године

 Ако нешто у поезији, прози, уопште у литератури цијеним онда је то када пјесник, односно аутор у свом дјелу свједочи истину, када је препознаје, када је саопштава и када нам понуди тај свежањ ријечи...

Волим када се и моја душа пронађе у „туђим”, хоћу рећи другим књигама, јер су све књиге наше и оне постоје зарад сваког живог бића, па је то случај и са књигом „Сведраги ми брате Хипократе” Добрије Ћира Радовића. 

Ово није његова прва књига поезије, јер да јесте то не би ни личило његовом загонетном духу, његовом поимању живота и сељењу слика из живота у стихове, већ је овдје ријеч о, иако првијенцу, Избору из поезије. Први се сам изабрао. Као што Господ изабира од изабраних изнимке.

Како и одакле почети причу о овој књизи – с почетка, средине, с краја...? Гдје год око пободете дочека вас прво чудна мисао која се претвара у чудесну, ванвремену, пристиглу као дио свега што живи на овом свијету. Зато и наводим једну строфу негдје сред књиге, из поеме „Наравоученије”:

„Кад извучем из мене / све што је од овог света /ништа за небеско /неће да омета...”

Из Добријиних стихова вију честице хришћанске, православне, светоотачке мудрости, огледало пред којим се душе загрију или запитају. Не вију, него варниче, искре, осветљавајући једноставност поруке везано за корен и лист подједнако.

Пјесник се предаје својим стиховима као таласима, стоички их носећи до ријечи увезених у поруку. Препушта се да га односи, као што се и он стално враћао извору, сопственом завичају од чијих је пропланака и небеског кола научио највише од оног што је сабрао у књигу „Сведраги ми брате Хипократе”, као да никада и није изашао из завичаја, из његове непресушне енергије детињства и спознавања свијета.

Није то само кућни праг, већ и Вучје, Бјеласица, Комови, Сињајевина, Верушица, свака травка и пољана са које је „сабирао цвеће”. Ова је књига стога и сабир завичајних сјећања, туга, нестајања, носталгија и покоји тренутак радости... времена босоногог дјетињства и трешања гркача. Уосталом, пјесник Добрија је окусио сву љековитост трава и њима као да је неутралисао све отрове, док је „живом ватром” запијецао оне којима није било лијека.

Не без разлога, Добрија у пјесми „Мистерија од трофеја”, пјева „Цетиње им горски престо”, дубоко свјестан вертикале и хронологије наше непресушне слободарске и слободољубиве историје, јасне слике онога што јесмо у дугом временском ланцу са Косовом у средишту, у епицентру васпитања, духа, срца, обичаја, мисије и етике.

Зато текуће преиначавање Црногорца у антицрногорца, пјесник скоро и да не примјећује, јер из њега говоре мудрости старије од њега и Црногораца и читавог свијета заједно. Добрија с миром саопштава свједочанство:

„... с Његошем смо запевали. / Та колевка никад више / неће престат да се њише!” у пјесми „Одгонети љубави лепоте”.

И у овој пјесми смењују се слике из живота и она породична правила у „борби непрестаној” која су нас кроз вјекове духовно хранила да истрајемо у слободарској мисији и прегнућу читавог народа. Пјесник препознаје Европу као „злоћу” у којој је оно покућство попут натре, игле и преслице надгледане и брањене од затирања молитвом наших монаха, као и оне „свештене су фреске лица / што сликаше спектра крви”, и све мрвице из живота су сабране у једну погачу, оне мрвице мрвица с којима се у животу пажљиво причешћујемо. Пјесник тако и гради следећу строфу: „Хљеб са плоча да присмоча, / О небески трисвет Оче, / услишени Србоцрногорче, / од слободе свет источе!”

Не без разлога Добрија ниже ниску о Црној Гори, ређа доба и родоначелнике, кликује о оном добу у ком су владике, и онај јединствени – Ловћенски Тајновидац Петар Други Петровић Његош, који је пропјевао језиком народа, на кога се спустила Божја свјетлост и озарила све генерације после њега до оне побједничке, оне за коју „ће изнићи цвијеће”.

Његош – То је непобједива Армија. Цетиње – светачки трон.

Митрополита Амфилохија довољно не разумјесмо, као ни сјенку дугопламтећег кандила у нашем манастиру, записе, поруке, пјесме, писма, световно-даровна слова. Добрија Радовић записује и у пјесми „Мистерија од трофеја” биљежи, даје свој печат ономе што вјековима траје као мјесто молитве, светаца, људи и јунака: „Цетиње им горски престо, / Колач славе, квасац, тесто...”

Пјесме су његове молитве, писане као за Божје службе као пјесма „Повеља тапија” у којој иза сваког „поја” слиједи припјев, као: „Оци свети, Мати свемилости, лепотом дај нам славе окрилности”.

Пјесник Добрија медоносно стихује, слика и црта поруке, али умјесто боја мијеша контрасте сласти и опорости, кичицу умаче у искуство и вјеру сопствене душе, јер „чаша жучи иште чашу меда„. Ови стихови су достојни Игумана Стефана, па с разлогом сумњамо да је „из главе цијела народа„, оног народа који Добрија памти и вјерује да јесу Црногорци и да јесу Брђани. Зато из пјесника проговара душа овог народа:

„Нема цвета без с неба убрана / Нит путира без причесна вина / Славе нема без Голготских рана / Светог Духа, без Оца и Сина!”

Добрија је све пјесме посветио небесима и онима за које верује да су у поднебесју завриједили Христово причесно вино па је, између осталог пјевао о Упокојењу Патријарха Гаврила Дожића Меденице (1938–1950), митрополиту Амфилохију, бројним свијетлим мјестима, храмовима од Јерусалима до Свете Горе и свудје гдје су његова нога и ум допрли.

Понајвише је стиховима „китио” Морачу („Ој Морачо мати, Колашине оче”) или у другој пјесми „...певам као што Морачани су исписани на небесима / певам као што је окићена моја домовина манастирима дедама...”, опјевао је сваку травчицу, стабљику, цвијет, и ону јединствене лепоте јагорчевину као и месташце „Јагорчевине” од Ђурђевине уз Баре, око кућа и јазова до воденице, морачке златоусте пјеснике: Матију Бећковића, Момира Војводића и друге који су златописали са папратних лазина, Славка Живковића, и онога који у наставцима исписује морачке „породичне” албуме – књижевника, уредника Српске књижевне задруге у Београду, Драгана Лакићевића.

А када се из малог месташца допре у Биоград, онај бијели град Београд, гдје је Добрија добровао, стопао свако предворје, слагао мозаик душе, означио је као „Сусрет са светом”, иако се прије тога бијелог свијета нагледао.

У пјесми „Сусрет са светом (1965 – Београд)”, Добрија у маниру пјесничких мајстора казује: „Излазим у једном граду као у свом оделу / Ово је страшно виђење на делу /Као да се спремам на неко путовање / Сунце над мојом главом врши усековање...”, или у пјесми „Јагорчевине”, која је по мом осјећају препуна бисера којих се не би постидела ни једна антологија.

А за такав лични суд, дајем најбољи доказ, Добријине стихове:

„Тај капут који сам носио место завичаја

Док пијем свој зној сам и очајан

Тај капут што сам кроз главу провукао

Мој самогласник са којим сам се обукао

 

Тај капут који ће једном постати сунце

Кад га обучем кроз вечне кладенце

Док ми лице као восак у сновима

Ћути! Песмо записана где нећу успети

Ни сам да прочитам кад ме зову петли

 

Једно сунце ћу речима да навучем

Да не буде данас где је било јуче

И док се пењем уз стене мог ума

Месечар би мого стићи до лагума

Берем печурке у новом издању

Кад ноћ не уме да наиђе дању

Капут би могао једанпут да букне

И да се претвори у црвени букет

Док сам ногама у једноме граду

Главу завичајем носим као браду

У мом капуту ћу светом да претрчим

Док почне свест водама да мрчи

 

Небо је моја сјајна очевина

 

Од капи што се у лицу јагорчевина

 

Своја уста ћу да расцепим

Ужареним клином што за стрелом трепти

Песмо извучена мој просторе слепи

Смрт ће једино животом умрети

 Академик Матија Бећковић је у предговору ове књиге, именованом као „Добрија Божји човек”, навео ријечи из неколико сусрета с Добријом, које потврђују мудост казивања овог морачког Богодарника, а мени се уреза дистих „Када се сузе / као пчеле роје / То Бог, ја и сузе / шетамо утроје”.

Када је од Митрополита тражио да му нешто учини, наводи Бећковић, напоменуо је да је и он за њега нешто учинио. А на питање шта то, Добрија је одговорио:„За тебе сам се молио!”

Драган Лакићевић је забиљежио многа казивања Добријина, а једно је у причи „Сновиђелице Добрије Радовића”, која је за мене била „упутство” којим сам се руководио на путу разумијевања Добријине поезије. Пјесник је штап красио, као буквар а код Лакићевића, његовог Морачанина, похранио је многе листице, папириће с порукама. Једном од њих завршавам свој скромни запис о овој, по много чему, јединственој книзи:

„Ево сам ти, Драле, донео један запис – поруку у поруци – по руци... Шаљем речи. Не знам хоћеш ли моћи да прочиташ. Наслов: „Ево опет дошли дани – Господ Христос да се брани“. Ти прочитај па некоме дај...”

Ја прочитах па вама даривам ниску лирских записа, боема, пјесника поема Добрије Ћира Радовића, молитве Господу за човјека.

 Морача /Баре, 2019. године

 

 

 

 

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Мировићева чернозема без живота

 

Пише: Новица ЂУРИЋ

/Игор Мировић,  „Повратак у Логос”, Прометеј, Нови Сад, 2020. године  (Поезија)/

 

Пратећи одређене текстове и тренутна стремљења у књижевним кружоцима чини се да је можда управо неразумијевање нека нова вриједност критичке мисли у литератури. Упркос томе, овим малим теоријским зачкољицама нека се баве позванији. Ја сам, ипак, само упорни читалац, пјесник који пјева пјеснике.

Читам и радујем се што упознајем пјесника Игора Мировића чија ми се књига „Повратак логосу” јавну из завежљаја ријечи с којима се скрила мисао од спознаје до неразумијевања. Није спорно да је у ријечи логос похрањена она пјесничка ризница и непресушно врело из ког аутор пажљиво бира мисао која траје и говори да враћати се значи „бити тамо”, или да је пјесник увијек на трагу Божје мисли.

И није важно којим предјелима пјесник ходи, већ да је то онај његов духовни простор, оно сазвјежђе ријечи с којима исказује своју емоцију и не предаје се ништавилу нити митове нуди као излаз из безизлазја. Мит као повод, као додир инспирације свакако пјеснику добро послужи и да боље препозна доба у ком ствара. Чини се да пјесник вјерује у тренутак нестанка тек „час када куцне” увјерен да све нестаје ако се то догоди „са лица и са наличја” („Нестати”).

Када се то догоди, увијек остане онај траг и откуцај мајчиног срца у „черноземки”, она топлина с којом је пјесник „прешао праг свијета“ и тамо тек схватио како је тешко препознати Човјека, осјетити горчину да, како пјесник пјева, „више нисам био у стању да се препознам“. За утјеху му је сазнање да има вододјелницу између „куколиченог жита и немирне земље“ и да се у повратак једном од два добра може стићи „златном подморницом“ („Сећам се дана”).

Ако је од земље и на њој све створено, а почело ријечима, њена суштина бива приказана с наличја што јасно предочава пјесник Мировић и нерадо признаје како „временом остаје сам” па ће га та самоћа, у најбољем случају, природна селекција, поново прихватити као у пјесми „Црна земљо мати”/ „На крају ћу пута/ Мајци да се вратим”. Враћати се значи живјети за повратак, јер над земљом је само бескрајно плаветнило и Воља Господња.

Вјерујем, можда погрешно, а читаоцу је дато и да гријеши, да је код Мировића чернозема само метафора која се мајсторски комбинује кроз сјај и таму пјесничког казивања. Чернозем је колијевка мајчиног срца, њеног порода, лијек, бијеле груди, вјечно почивалиште, крвава бразда, „прах минулог”, хранитељ, тама без огледала, рањена без јаука, отисак човјековог стопала и „војничких чизама“, многи потопљени дани и вјекови и непознати талог прошлости. Вез живота.

И треба вјеровати пјеснику како му није „лако певати” („Тајна зеленог лишћа”), јер не пјева птица нити лист на гори који се пјеснику повјерава „како му није лако” и не скрива „како смо прљави, а пси су потпуно чисти”, јер травчице најприје задеси  „брза смрт у откосу”. Како пјевати, а не умријети у чистоти духа, одабраних ријечи бјежећи од свега што није његова духована дивота, Господња башта чистоте, радости ријечи и пчелињег савршенства.

Мировић је пјесник који пјева човјеку кога би радо вратио ивици непролазности и да му подари Божију честицу спаса. Свакодневно види разна, позната страшила гдје и у њима препознаје главу човјека. С разлогом, јер само страшилом човјека може учинити његова глава. Дочарава их у пјесми као говор опомене, као споменик људског нестајања. Смјестити се у пјесми значи заувијек живјети. Зато су пјесници непролазни, јер њихову поезију преносе бесмртни анђели.

Када пјесник осјети унутрашњи мир - њиме друге дарује. Када пјева „жубори” како не би таласао, да таласа не буде већ да се испод сваке капљице удахне она свјежа мисао која раздваја свијет таме и свјетлости. И пјесник жели једино видјети „светло” јер је оно „његов отац светионик” („Светионик у равници”).

У Мировићевим пјесмама разумијем како је живот „пас”, „вук из дивљине”, „диносаурус из праскозорја” да бих „његово право лице”, схватио као пријатеља. Онај којега градимо као посебну блискост на крају се представи као „обичан човек обичан живот обичан дан” („Човеков пријатељ”).

Пријатеља је увијек рађао завичај, ријетко туђина. Томе се научио и овај пјесник који у костима праотаца препознаје завјетну пјесму „Из мора око Крфа, из камена око Книна“ („Кости праотаца”). И пјесник не би био то што јесте да не осјећа сваку ноту која се чује из дубине постојбине, зна сваку кост „пробране кроз руке и све у погачу” и не жали да и они послије њега плачу и тим сузама од давнина заливају ово и свако друго вијеме у ком не смију заборавити те кости, пјесме, руке и окамењене родитељске погаче.

У циклусу „Светионици” којем припада и претходна пјесма, пјесник Игор Мировић завјештава своја слова Ђурђу Црнојевићу, Данилу и Арсенију, Деоситеју из Чакова, Старом броду, Последњем Змајевом погледу низ Дунав са каменичке обале, Говору Јаше Томић, Сведочанству о Јакову Томићу и Кнезу Војводине.

Да често пјесници у књизи, можда несвјесно, почињу писање нове књиге увјерава нас и циклус „Светионик” којим се ова књига не затвара, већ наставља као посебна и вјероватно будућа. Мировић с овим циклусом исијава посветом праху прошлости из чијих се дубина мудро проговара, пјева нови пјесник, васкрсава она душа лирика који оживљава љепотом додира и топлином ријечи све што га је инспирисало. Пјесмом „Стари брод” пјесник је свјестан да се најсигурније уздати у себе и своје стихове. Како се силно радујем испјеваној истини да „све у новом дану за мене је било јуче/ Туђе сам ране лечио а своје болова/ („Последњи Змајев поглед низ Дунав”) и скоро да нема пјесника који свој чемер није лијечио покрај ријеке: неко низ Дунав, неко низ Плашницу... Свеједно, чемери се опет у саставцима споје, похране у једну слику. Слику, као и књигу свједочанства. Она ће питати - „да ли смо сви достојни њеног имена”.

 /Подгорица, 2021. године/

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ПЈЕСНИЧКА ДИВОТА МИЛЕНКА ЈОВИЋА

Пише: Новица Ђурић

/ Миленко Јовић, , „Док се нова мука рађа”,Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица, 2020. године  (Поезија) /

 

Миленко Јовић, пјесник који се нагледао туђих, а премучио својих мука. Не бих смио да тврдим да је више премучио своје муке него што су оне то заслуживале. Изледа да ова моја констатација нема смисла, али шта је смисао у бесмисленом животу једног пјесника чија душа већ поодавно живи на микронској нити. Управо је пјесник најсавршенији умјетник који умије да живи ивицом понора гдје се сваким треном

„нова мука рађа”.

            А, душа која повија оно што је било јуче, невина душа, неријетко је и наивна, не разумије свакојаке „паклене науме” и пита се: / је ли тачно / „Милостиви Боже / да доброта твоја / и њих помилује” („Запитаност”).

Умало па да заборавим да сам ове прве реченице записао након што сам прочитао рукопис „Док се нова мука рађа”, пјесника, најтајнаније пјесничке душе, лирика и „мученика” Миленка Јовића.

            Они које би срце могло да изда са опрезом треба да читају ову књигу саткану од сјенки, туге, бола, патње, дилема, јаука, покајања..., књигу у којој је пјесничка истина - бол, најснажнији и највјеродостојни стих који се не може порећи. Јер, шта је нада ако је у „сјенци увела”, ако угарци око огњишта узалудно вапе за ватром као што Јовић у пјесми „На сузи без имена” каже, циједи: „душа нам се следила / на сузи без имена”.

            Ко буде читао ово мало слова о пјесничкој дивоти Миленка Јовића треба да зна да ја није сам пјесник-критичар, већ само пјесник који пјева пјеснике. Пјесник, ком су туђе пјесме, стихови, строфе, запјевале и измамиле радост туге, а богами и по коју сузу. Јер, сви су пјесници по једна суза у океану људске уплаканости.

            Све је за пјесника у животу важно, па и доба умирања. Пјесник саопштава да /„није неважно / од какве ће канапе / бити исплетена / твоја смрт”, о чему свједочи и пјесма „Није неважно”. У том промишљању живота и смрти пјесник Јовић отићи ће Дрином, знајући зашто баш њом, јер је из ње изронио ријечи бола, покајнице и упитнице. Само је ова ријека опет била, како пјесник пјева, „поплочана са костима”. Опет та Дрина из које се чује пјеснички хук као да пита пјесника, а и он њу - „зар их има / зар нас има”. („Дрина”). Није овдје ријеч о пјесничком, нити историјском тренутку. Напротив, као у пјесми „И трајемо тако даље”, Јовић зна да се враћа на тренутке јер све што би, бива поново. Зато, сваки трептај пјеснику је вјечност, како каже, „док не прође и та мука”.

            „Пјесма  заумна” није се дала непомену јер се није „умјела скрити / без трага”, ријетка словна скиталица замјерила се пјеснику који се од ње не одриче, већ шаље глас да ако се којим случајем сретну „у неком пролећу / од пламена твога / чуваћу свијећу” увјеравајући њу (нас) да је сам себи довољан у свитању. Наравно, ако се оно догоди.

            Што више читам чвршћи сам у увјерењу да само пјесници умјешно бирају сјећања, па је и овај пјесник из богате животне ризнице пробрао сјећања и тако именовао циклус „Бирајући сјећања”. С разлогом врата сјећања отвара Гаврилом Принципом чија смрт је обасјала таму над родом својим, односно, како каже пјесник „ширило се небо / надом обливено”.

            У споменар надаље ниже стихове о Чарлсу Виљему - Топу чије име је записаио на једном гробу код Манастира Свете Тројице, Исмету Седлару и Миловану Раонићу Карсону, пјеснику чији је глас подсјећао на славуја који је рођен заљубљен у своје пјесме и с’ њима издахнуо. Карсону су остали дужни они које је за живота презадужио. Међу њима није и Милеко Јовић који у пјесми саопштава како иде „по трагу / његових снова”.

            Нигдје то нијесам чуо, али сам искуствено осјетио у неколико наврата како мртвац плаче.

            Тај језиви осјећај дотакао је и Јовића који у пјесми „Уз мало прашине” дефинише и саопштава и моје сазнање како је бол унутрашња тајна, јунак над јунацима који се ни пред ким не одаје, јер они који одлазе Богу на дар неријетко бивају „затрпани неукусом / родбинске жалости”.

            Пјесме сабране у циклусу „Ћутање” посебног су пјесничког „кова”, без риме, такозваног слободног стиха, мајсторски умиване и брушене. Звоне тихо, бивају памтише и далеко се чују. Тако им шапуће и њихов аутор који у пјесми

„Кад зовеш“ увјерава и завјетује: „Зови тихо / они које тражиш / сасвим су близу“. И пјесма „Увијек” има своју посебну драж, вриједност која говори оно што сви знамо, а уствари је најтеже казати оно познато па тако писац увјерава како се по руковању људи препознају. Пријатељ је, вјерује Миленко, и када стегнемо човјеку руку и ништа не кажемо, пријатељу, каже: „не могу прићи са рукама на леђима”.

Оно што се разумије као живот у овом случају, као пјесма порука, пјесма догађаја, пјесма слутњи, у пјесмама је именовано као „Давања”,

„Оно” и „Знатижеља”, а онда слиједе пјесме с ос- мјехом и тугом дјечака који се сјећа љепоте „израсле „на периферији” („О свему”), док у пјесми „Почни вјеровати” поручује како је љековито након скидања маски и свих љутњи потопити се „у ћутње” и „почети вјеровати”. И тек што почех вјеровати како је само рођење догађај, све остало су приче, причанија, и „ништа послије”, разувјери ме пјесма „Догађај”.

            Посумњам  на трен како је у животу пјесника увијек постојала по једна муза која је одредила његову судбину и потекла венама. Из тог емоционалног извора истакале су све пјесме посвећене жени. И Јовић вјерује да је љубав жене у чекању док „су ријечи празне” као што говори у пјесмама „Потражи се” и „Дођи”. Остале пјесме у циклусу „Није ни постојала” одјевене су сликама распознавања и тумачења „Неисписаних порука / о непостојећој радости”.

            „Тајна скончања” је циклус који читаоцу поново враћа, топлу, лирску душу пјесника којим потврђује да је мајстор риме, али не оне по хиљаде пута поновљене у многим пјесничким сонетима, пјесмама које писци просто строје и калупе у недостатку снаге, знања и умјећа, приморани да позјамљују туђе риме како се то све чешће примећује и код неких млађих пјесника. Ево се и ја изрекох као Јовић у пјесми „Једном се неко” гдје пјева: „Једном се неко изрече у шуми / како су стабљике најбоље свијеће / кажу да је данима потом / у бунилу дрхтало дрвеће”. Пјесмом „Осјетиш једном” пјесник осјећа „поље жедно”, олује из дубине, дјецу како се „понашају вучки у гладној самоћи”, како снага нестаје, како жена кида врпцу и слуша „како плачу нерођена”, осјети како болује „туђу” бољку... С разлогом се на ову пјесму „наслања” „Раздаљина” загонетно сложена у четири слике пјесникова увјерења о ономе чега нема. Можда и бјеше у назнакама, али је све то изненада „боја ноћи избрисана“.

            На крају, да овај свој запис завршим пјесмом у „Повјерењу“ с краја ове књиге: „Иде босо дијете улицом / и сриче звијезве / можда ће / пристати на пјесму“.

Можда ће и Миленко Јовић „Као на рођењу“, „берући букете јутра / слушати шапат пјесме“.

 / Подгорица, март 2020./ 

Запиши док читаш : Пјесник је душа која плаче

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Ранко Јововић, “Ни дана без кајања”, ИТП “Унирекс”, Подгорица Београд, 2019. године  (Поезија) /

Ако разумијеш ову књигу,  препознаћеш се, открити многе притајене истине, оживјети многа сјећања и емоције, на то с разлогом упућује мото књиге, “Ни дана без кајања”, пјесника Ранко Јововић. А његова порука је:

            „ Ако прочиташ / Ако упознаш ову књигу / Препознаћеш своје мисли и своја

сјећања“.

            Занимљива је организација књиге која има пет циклуса. Писац није намјерно именовао први циклус у књизи већ оставља читаоцу да га сам именује, односно да га препознаје по првој пјесми „Дабогда цркли и ви и Библија“. Ријеч је о прозном тексту, пјесничкој молитви Господу и народу српском. И гдје би друго и на чему би се наслонила наредна пјесма у прози „Поема Његошу“ ако не на ову Јововићеву молитвеницу и Косову и Његошу.

            Посебно се треба запитати, ако је могуће и разјаснити, шта је аутор хтио са именовањем наредних циклуса: Ни дан без кајања, Ни дан без плакања, Ни дан без надања, па поново циклус Ни дан без плакања? Мени се чини да је желио да и на тај начин нагласи да сваки тренутак, не дан, у његовом животу препуном патње, страдања, али и лијепих и људских емоција  – није био без кајања, плакања, надања и све се на крају опет заврши са сузама. Све је то у стотинак нових пјесама уткао Ранко Јововић.

Ранко Јововић и Новица Ђурић

Пјесник је душа која плаче. Рођењем и за живота. Једино не плачу његове руке које љепоту ријечи исписују у залог читаоцу, народу свом.

            Шести циклус у овој књизи је похранио четири прилога – писма Добрице Ћосића, Епископа будимљанско – никшићког Јоаникија, Ивана Р. Миловића и биографије коју је припремила новинарка Марина Јочић.

            Има уклетих пјесника попут Ранка Јововића који су прегазили седму деценију пјевања и коричења на десетине књига поезије, који откривају да су живјели и живе „Ни дан без кајања“ и свако је на свој начин искајавао сузе грешнице, сузе покајнице, сузе радоснице, сузе уклетнице... Све те сузе су проливене куда је пјесник ходио, али и тамо гдје није допирао, стизала је његова ријеч, ријеч - суза уплакана.

            Пјесник Јововић не скрива да се „окупао крвавим сузама“ како то чини у пјесми „Фалим те Боже“.

            У овој исповиједној пјесми, не само Господу, већ свим творцима добра и зла, Јововић је захвалан Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“ а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../ Фалим, Боже, могло је и горе."

            Из вишедеценијских личних и колективних страдања пјесник признаје како је „Страшно живјети у овој земљи“ али и „Страшно је умријети у овој земљи“ (пјесма „Страшно је“), али ништа мање неће бити ни другима од његових „пустих снова“. Јер, осјећа да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а вјерује да има. Можда у том неспоју могла би се пронаћи нит која се провлачи кроз све Јововићеве пјесме у књизи „Ни дан без кајања“ баш онако као пјева у пјесми „Искрено - Молитва“. Управо у тој искреној молитви он пише: „Какви анђели,/ Какве трице -/ Сви су демони - убице“/. 

            Овдје се најочитије осликава Јововићево сјенчење добра и зла, свјетлости и таме, али ништа мање и сарказма гдје себе смјешта међу пјеснике „Свештенике“, гдје се одриче свих демона и Господа подсећа: „Ја сам се замонашио/ Ево неко доба / Преко свијета оба“.

            И тај бјег у пјесничко монаштво је покушај склањања љепоте ријечи, односно лијепих ријечи које је смјетио у циклусу „Ни дан без надања“, за који вјерујем да је пјесничко Јагње Божје. Пјеснички бисер ове књиге.

            Можда пјеник у позним годинама ипак препознаје оно што деценијама прије није уочавао па тако и Јововић пјева како је „Фин човјек/ Јагње“, али и да је „мимо свијета“ с једном маном „Што ништа не зна“ и кличе како је то „Дивота, дивота“ ( Дивота, Дивота).

            И тај и такав човјек у поезији (а поезија је овдје живот) је несрећан био заљубљен у себе или не, као човјека, како пјесника, јер дође и то доба када се човјек „Удаљава и од вас и од себе“ како то пјева у пјесми „Како сам несрећан“ Јововић за кога је то „мање важно“, јер  „Тамо је исто, исто заувијек“.

            Тек на тренутак као да бљесне и оно што никада не напушта човјека - сјај и радост љепоте жене и то „варничи“ у пјесми „Голубице“ гдје сунце сија из сваког дамара код неименоване жене, чије име исписује малим словом, „Од милице голубице“.

            Ништа не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим свијетом једино разговара, ради и све чује, так када се пробуди себе другачије види. Таква слика је најупечатљивија у пјесми „Бесмислице“ .

            „Шта радиш - / Спавам. /Вала ако се ти нијеси наспавао / Није нико. / -Мени се вазда спава./ Ја једино радим кад спавам, / А спавам поваздан. Ја једино и чујем / У спавању. / Кад се лијечак пробудим / Минут, два... ништа не ваљам“.

            Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, ето и даме, али и у трагању себе у „Горском Вијенцу“  не кријући како је његова младост „опасана“ „И Хамлетовским мукама“, ( Измијешала си ме са светином светињо и светино). Управо у овој пјесми по први пут се појављује пјесниково признање да вољети је „кукавичлук“. И када се чини да је пјесник увријеђен што таквом силином воли, схвата да је то оно што га је временом крунило иако је „преживио толике животе“. А није непознато да Јововићева младост, како биљежи, „није читала књиге“, посебно не „Марксова дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.

            И све ово казује Јововић поезији иако би се могло разумјети као неименовај жени, али такав пјеснички глас, достојан пјесника класика, примјеран је само поезији из које вјерује да ће „изронити“ из њене „сјенке“, „из твојих, за мене опасних њедара / И упокојићу се“.

            Посебно у овој Јововићевој исповиједници импонује истинито свједочење као рецепт како човјек пјесмом да казује истину, односно како на историјским чињеницама пишући гради своју пјесничку слободу и у тим историјским ткањима провлачи и своју пјесничку даровитост: „Ја сам научио Вишњића како да пјева / Почетак буне против дахија“. ( Пјеснике је школовао Бог).

            Управо ова пјесма насловом предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“, када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише: „ Фалим, Боже, могло је и горе“.

            Могло је, у то нико не сумња, али ипак оно што је „Записано у незнању“ Јововићеве пјесме - исповиједа „кајање“ као његов живот.

            Колико су удаљени светови између кајања и покајања знају само они Божји следбеници који су у покајању нашли спасење, а то сваким стихом казује књига “Ни дана без кајања”, пјесника Ранка Јововића

/ Новица Ђурић, запис о новој књизи  Ранка Јововића „Ни дана без кајања” у Плавој сали Српске куће у Подгорици, 15. октобар 2019. године /