Одговор председника Удружења књижевника Новице Ђурића, послодавцу Сеаду Ђокају (2)

Аферим Ђокају за тефтерић 

  

Ево се огласио „извесни“, како то воли да каже, „послодавац“ општинске  Јавне установе Музеји и галерије, Сеад Ђокај.

            Не бих дао пет пара за то што он ради, а ни честицу за ово како фермани Сеад Ђокај. Једино што морам је да га потрем и тако осушим оно мало несувислости које је изрекао, односно што му промакоше између два тефтерића.

            Зна добро Ђокај колико зна, знају и други, па му савјетујем да прије него се потпише као аутор тефтерића да посложи чињенице и научи како је лијепо бити скроман, бар док каже за себе да је послодавац.

            Зато, господине послодавче, извјесни Ђокају, узалуд си ковао, само си се очађао. Жао ми је што не разумијеш философију Марка Миљанова. Без обзира на то, знам ја да ви сваким даном одлазите на Медун и тражите опрост од Марка зато што сте, у тренутку духовне и интелектуалне слабости, затражили да писца Марка одвојите од писаца и тако га сачувате од себе сама, поучени његовим примјерима чојства.

            Ја нећу говорити, за разлику од вас, да не говорите истину. Ружно је то говорити када знате да је истина оно што сте написали вашем кустосу Илинчићу.

            Шта је спорно у мјесту гдје сте ви послодавац, то ме не занима, ни шта сте ви тамо по чину, ни ко вас је унаприједио. На то питање не могах недавно одговорити ни Вашим школским друговима. И баш ме за то брига.

            Уживајте у свом пословодству. Ево користим прилику да Вас лично и институцију на чијем челу столовачите да Вас обавијестим да ће Удружење књижевника Црне Горе, наредне године на Марков дан поново уручивати награду „Марко Миљанов“на Медуну.

            Очекујемо да се појавите макар као власт, ако не као личност с препознатљивим културним идентитетом. Не морате клањати, довољно је да се извините Марку и писцима.      

            Да бисте били директор Јавне установе Музеји и галерије, морате се поклонити  њеним великанима и дјелима зарад којих постоји институција која је Вас експонирала за првог послодавца. Извините што нијесам детаљисао, јер нијесам ни имао о чему. И ово би премного за овог послодавца који вјерује да је то и Марку Миљанову. Аферим!

            И на крају, рече ми један човјек да редовно обилазите Марка и да га сјетујете. Не мари. Имате код кога.

Новица Ђурић,

предсједник Удружења књижевника Црне Горе

Ђурић: Ђокај, чекамо Вас да се поклоните војводи

Одговор на отворено писмо предсједника Удружења књижевника Црне Горе, Новице Ђурића, кустосу музеја на Медуну Вукићу Илинчићу

Новица Ђурић са повељом "Марко Миљанов"

Да се којим чудом са Медуна јавио кучки војвода Марко Миљанов, прије би одмахнуо руком но што би пером „посјекао“ оно о чему и о коме пише историчар, музејски савјетник и кустос Музеја Марко Миљанов, др Вукић Илинчић.

            Не бих трошио ни слово о овоме чега нема да Илинчић није промијенио адресу и умјесто да поје о свом директору он пише предсједнику Удружења књижевника Црне Горе и власнику компаније „Царине“ који већ годинама уручују највеће књижевно признање награду „Марко Миљанов“ за коју великани пјесништва кажу да се најдаље чује и да никада не блиједи.

            Разумијем Илинчића, није му лако међу коалиционим талентима чија се чула и прије него су на свијет прогледали.

            Не желим бранити Удружење књижевника Црне Горе ни било кога од ЈУ Музеји и галерије, посебно не од Сеада Ђокаја. Не знам ни да је директор, ни чиме се бави. Радује ме да је Ђокај директор на древном Медунском граду. О кадровању „коалиционих интелектуалаца“ има ко да брине. Мене не брине Марко, он је забринуо Ђокаја и његову институцију и понеке који му помажу из тамо неког племенског удружења.

            Илинчић је у праву када каже да су некада прваци музеја говорили на уручењу награде књижевницима и тако ради образовани и цивилизовани свијет који припада култури, писму и језику, а не партијским и вјерским ферманима. Нико у историји ЈУ Музеј и галерије Подгорице није оспоравао нити забрањивао да се пред родном кућом Марка Миљанова затворе врата писцима или било коме ко наставља његову духовну лозу. Чак је гостима из Албаније управо господин Илинчић у поноћ отварао двери овог знаменитог здања, на чему му нема замјерке. И треба свијет да види шта имамо, али и да сазна какви неки јесу. Ваљало би да такви нијесу, и не би ни били да су прочитали било коју страну из Маркових „Примјера чојства и јунаштва“.

            Илинчић наводи и име претходног директора Ника Мартиновића за којег се мора казати истина да је био упознат са активностима књижевика и да је испоштовао вишедеценијску традицију уручења књижевне награде „Марко Миљанов“. Није говорио на тим манифестацијама, јер, признајем да није био ни зван. И то је грешка.

            Да је Ђокај сјео у његову столицу ево и то се чу. И не смета ми. И треба. И срећно нам било. Само да Ђокај бар мало разумије како Марко и сва знамења Његошева свјетовне, највеличанственије Црне Горе нијесу само његова. Ако јесу, онда онај срдити војвода на Медуну бар неким трагом припада Кучима, Поповићима, Црногорцима, Србима и нама писцима.

            У доброј намјери хоћу да подсјетим Ђокаја да је Марко написао величанствене странице у славу Малисора и њиховог чојства и јунаштва, а данас би забранио припадницима Марковог народа да додјељују највећу књижевну награду у Маркову славу.

            То што Ђокајева институција намерава, према казивању Вукића, да Маркову кућу затвори – и треба. Све такве институције чији се великани нијесу за живота изјаснили да припадају Ђељошевој коалицији треба закатанчити, подићи бедеме да ни соко их прелетјети не може. Може и тако, само не треба заборавити да се Марко и његово дјело као и књижевна ријеч писаца Удружења књижевника Црне Горе неће моћи у „ланце везати“, већ ће свједочити о Марковим примјерима чојства и јунаштва и недјелима оних који урушавају духовну вертикалу Црне Горе.

            И на крају, обавјештавамо директора ЈУ Музеји и галерије Подгорице, Сеада Ђокаја, да ће и наредне године, на Марков дан, испред куће-музеја на Медуну бити уручена награда „Марко Миљанов“.

            Чекамо Вас да се поклоните војводи.

             Разумије се и писцима.

           

            Предсједник Удружења књижевника Црне Горе

                                 Новица Ђурић

 http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2018-06-09&rubrika=Ljudi%20i%20dogadjaji&najdatum=2018-06-06&clanak=649349&naslov=Izja%B9njenje%20zbog%20nagrade%20&%238222;Marko%20Miljanov&%238221;

О Његошу – Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе, за Вечерње новости

Новица Ђурић

Рекох недавно једном пријатељу:

 „Његош“, он ми не да другу да заустим већ, као се да љутну, упита:

„Па шта?!

„Ништа“, узвратих.

А Његош је глава сваке куће у Црној Гори, гдје је куће. А наша кућа, онако осиромашена, повијена под притисцима изблиједјеле Европе, слави Његоша по оној старој: „Не чула нам се ријеч!“

Чула се поново ријеч, али не Његошева, ни зарад његове славе, већ ради тога да и његов народ буде слављен. Сада када је допрла нова вијест – Његош није за празновање, мислим да је Орган који је такву одлуку донио у праву. Није Његошев датум рођења значајан за ову Црну Гору у којој се више не говори његовим језиком нити писмом, гдје се више не азбучи нити чириличи. Ја подржавам одлуку да о Његошу не могу нити имају морални кредибилитет да одлучују они који су прећутали, истина и награђивали, оне који су по бијелом свијету причали како је Његош геноцидни пјесник, да је фалсификатор историје, да је измислио истрагу потурица и других фукарлука које човјек не може ни да изговори, а камоли напише. Подржавам, није Његош за оне који не знају да је Његош.

/Вечерње новости, 28. децембар 2016./

 http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:642152-Dan-Njegosevog-rodjenja-Crnogorci-nece-slaviti

РУСКА РИЈЕЧ је под великом сумњом

Ријеч. Та моћ где год да се изговори или запише одазива се – са новинских хартија, страница књига... Не да се прескочити као ни она која се чује са таласа радија или телевизије... Онда се ријеч наших крстача преселила у литературу да не кажем у новинске ступце. Е, управо та Ријеч код православних народа – Нас, Руса и Срба најдуже траје умолитвена и онда када јој се добро не пише.

 

Новица Ђурић

А „Ријеч“ која се представила читаоцима „Дана“ донијела је дах Велике Русије, која никада није била мала, јер у литератури, умјетности Она је изнад свих.

            РУСКА РИЈЕЧ има посебну тежину у вријеме кад се „исправљају погрешке“ Светог Петра Цетињског који „није имао снаге“ да Русе прогласи за Трусе и да им, у онај вакат, припријети санкцијама. У оно вријеме када смо имали моћну флоту и на тоне бацали хране. Данас када имамо све осим петровићевске мудрости и прагматичности РУСКА РИЈЕЧ је под великом сумњом. О њој ће тек да се чује. Још увијек није ухапшена, али чујем да је извиђање у току.

            Ускоро се очекује да тај културни мисионар од посебног значаја за сваког здравомислећег Црногорца, односно Србина у Црној Гори, буде ухапшен. Ништа му друго не преостаје већ да прихвати институт признања кривице, призна да је културни мисионар, да објављује значајне прилоге  – поезију, прозу, најзначајнија збивања из области филма, музике ...

            Шта ће то нама када је једина брига значајне „елите“ неталената да уђе у Европску унију и беспризорну НАТО алијансу, јер ће тада „свет“ признати како су постали велики умјетници и да су то увијек и били али њховој ријечи нијесу дали да извири „империјалистички“ Београд и Москва, али су зато њихова дјела изложена на Тргу Бана Јелачића!

            РУСКА РИЈЕЧ и њима је понуђена као  одабрано штиво из земље  књижевних великана да се посвете и просвете.

            Искрено, ДАН је на најбољи и најкорјиснији начин даривао све грађене Црне Горе, посебно оне којима је култура основно штиво. Хвала Му!

/ Изјава за ДАН ( Култура - 11,12,2016. ), предсједника Удружења књижевника Црне Гпоре, Новице Ђурића /

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=577140&datum=2016-12-11&naslov=Rado%20do%E8ekan%20i%20%E8itan 

На сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех

 

Новица Ђурић

Како да говорим о Саву Греговићу, човеку који је обиљежио онај и значајно овај вијек, не само црногорско већ и југословенско новинарство.

            Није лако говорити о човјеку који је постао слуга мастиљнице из које је оштрином пера одабирао догађаје, причао, односно писао о људима с мјером како би на сопственом образу оставио част, а на лицу других задржао осмјех. Е, ту се, по мом дубоком осјећају, крије велићина новинарског вишедеценијског списатељства Сава Греговића. И Богами, она најважнија – људска мјера.

            Није лако било ни оно што се дешавало пре, ни оно од јуче, ни ово сада, а тек како ће бити оно што ће доћи увијек за новинара вјечна несаница – како све  то упаковати у један новинарски текст, вијест, извештај, причу, репортажу, коментар...

            Није лако ни живјети, али то је Божја и људска заслуга, али пристати да будеш новинар то је одабир срца, велика заклетва, проган, вјечни немир, туга за пропуштеном реченицом, да не кажем репортажом. Јер, Саво Греговић је пјесник међу репортерима. Оним касицима новинарства гдје је литерарна репортажа стилско и језичко плаветнило, дар Божји, она звијезда у бескрајно плавом кругу великана Милоша Црњанског... Ето, признајем да сам свако слово, стил и особеност казивања покушао да пронађем између Савовог књижевно-репортерског остварења и оног што занавијек плави над нашим словима. И рекло би се да сам тим Христовим зрном соли успјешно зачињавао сваку реченицу како ми слова узалуд не би блејала.

             Није било лако, признаћете, озбиљном ствараоцу какав је Греговић деценијама шарнути само по које слово, или принијети овог ванземаљца – диктафона који је уништио озбиљно новинарство, већ подарити бјелини папира душу у словима, оним најтананим нитима када затрепере прије него их прочита његово величанство – читалац. Зато је изгарао, брусио своје реченице, клесао оне које се лако не дадоше и притврди ону стару – не да се, али даће се.

            Није лако новинарима и писцима управо због оног Господина кога цијелог стваралачког хода тражим и због кога пишемо. А ако га не би и наше су руке пусте, као све узалуднодавалице.

             А није лако ни на свој траг стати, а камоли за туђим трагати. Али новинарска биљежница је баун записаних реченица од којих неке никада неће проговорити. Јер, зар је лако наћи у прашуми скакаваца и оног који се успротивио да буде штеточина и који је казао себи хоћу да будем човјек. Управо текстови Греговића су тражили човјека и они никада и нијесу престали да га траже... Е,  тај Господин, његово величанство – Читалац је наш гласноговорник, критичар, наша златни памтиша свих добрих и лоших наслова, добошар наше прошлости и једина веза – усмени казивач онима који долазе.

            И сада нека неко каже да лако бити новинар у вријема када га скоро више и да нема. Зато је Саво Греговић још снажнији угао новинарства и док такве громаде истрајавају има наде за добре приче, топле репортаже о мирним, ненаметљивим људима који су на својим мукама видали обољели свијет. Они градили, видали, а ми писали.

            Ко ће даље зидати и записивати, хоће ли за тим бити потребе, знаће се оног тренутка када међународни везир одреши кеку, купу све наше душе, оловке,  подигне огањ и каже – од овог трена ријеч је само моја!

            На то ће, вјерујем, ипак кроз наша пера проговорити муње и громови да онај који сијече бива неријетко и топлом реченицом умировљен.

            И није лако, али опет вјерујем да ће свијет побиједити добра и топла ријеч. За такве ријечи хвала Саву.

/ Новица Ђурић на вечери посвећеној 40 година новинарског рада  Сава Греговића /

Будва, 25. август 2016.

             

Колеге о дјелу Греговића

Јована Тодоровић,Будо Симоновић,Новица Ђурић,Мирослав Стојановић,Ранко Павићевић и Саво Греговић

У прес центру хотела “Трекане” одржано је вече поводом 45 година новинарског и књижевног рада Саве Греговића у организацији НИП Арт прес из Будве.
             О раду Греговића говорили су:  дугогодишњи новинар београдске “Политике” - Мирослав Стојановић, новинар, публициста - Будо Симоновић,  писац, новинар и предсејдник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић и новинар и уредник Ранко Павићевић.
            Одломке из Греговићевих књига читала је Јована Тодоровић, студент глуме на Академији лепих уметности у Београду, у класи професорке Виде Огњеновић.

Три награде из Русије за Новицу Ђурића

Обавјештење о награди Новици Ђурићу

Предсједнику Удружења књижевника Црне Горе,
Предсједнику Удружења новинара Црне Горе

Господину НОВИЦИ ЂУРИЋУ

Поштовани господине Новице Ђурићу
Организациони одбор Националне књижевне награде „Златно перо Русије“ Вас поздравља с књижевним наградама за 2015. Годину.
Ви сте постали витез почасног ордена „Трудовая доблестъ“ (Херој рада).

Одлуком жирија сте такође постали златни добитник Националне књижевне награде „Золотое перо Руси“ (Златно перо Русије).
Међународни културни центар и издавачка кућа „Красноярское Воскресение“ награђују Вас медаљом „Царъ-рыба“ (Цар-риба) за заслуге у области зближавања култура, умјетности, новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља.
Орден „Трудовая доблестъ“ (Херој рада), диплому и медаљу „Царъ-рыба“ (Цар-риба), као и одликовање „Золотое перо Руси“ (Златно перо Русије) биће Вам уручени на великој свечаности, која ће се одржати 30. октобра 2015. године у Централном дому писаца у Москви, на адреси: улица Болышая Никитская 53.
С поштовањем и са жељама за нове стваралачке успјехе,

Предсједник Организационог одбора
Националне књижевне награде
«ЗЛАТНО ПЕРО РУСИЈЕ»

Светлана Савицка

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/35234-novica-djuric-zlatno-pero-2015

http://perorusi.ru/blog/2015/09/%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%B8-2015/ 

ЛИКВИДАТОРИ БУДНИ СПАВАЈУ

 

Новица Ђурић

Пред­сјед­ник Удру­же­ња но­ви­на­ра Но­ви­ца Ђу­рић ис­ти­че да је те­шко ре­ћи оно што сви зна­ју, јер то што се зна ни­је исти­на, а оно што се не зна, опет се не­гдје ша­пу­ће.
– Зна­чи и то се зна. Сви зна­ју, са­мо не зна­ју они што би тре­ба­ло за­кон­ским па­ра­гра­фи­ма да име­ну­ју на­ру­чи­о­це, по­ма­га­че и из­вр­ши­о­це сви­ре­пог уби­ства Ду­шка Јо­ва­но­ви­ћа. У на­сто­ја­њи­ма да се ша­пат гла­сно из­го­во­ри тре­ба има­ти мје­ру ка­ко се Ду­шко и ње­гов по­то­мак не би на­шли по­но­во као из­го­вор, по­шта­па­ли­ца, по­вре­ме­на по­тре­ба за­рад би­ло чи­јих ин­те­ре­са. Ду­шко­ви ли­кви­да­то­ри буд­ни спа­ва­ју, че­мер је­ду и у сум­њу за­ра­ста­ју, што је нај­ве­ћа људ­ска ка­зна. Вје­ру­ју­ћи у Бо­га, знам да их је за­де­си­ла те­шка ка­зна – жи­ве, а ду­ше им коп­не. Иш­че­за­ва­ју. Та­ко уви­јек за­вр­ше иса­ни ко­ји диг­ну ру­ку на не­ви­ног чо­вје­ка. Ду­шка сам мало бо­ље од мно­гих по­зна­вао, знам да би та­ко и он о њи­ма ми­слио. Са­да су на дје­лу но­ви­на­ри-ис­тра­жи­ва­чи. Са­ма чи­ње­ни­ца да је фор­ми­ра­на Ко­ми­си­ја за пра­ће­ње ис­тра­га о на­па­ди­ма на но­ви­на­ре го­во­ри да су по­ли­ци­ја и ту­жи­ла­штво ис­тра­гу из сво­јих ни­је­мих фи­о­ка пре­ба­ци­ли у фа­сци­кле Ко­ми­си­је, тек да ви­де ка­ко је не­мо­гу­ће про­на­ћи уби­цу Јо­ва­но­ви­ћа. Ме­ни се чи­ни да се, ипак, не­што окре­ће. Мо­жда се не­гдје срет­ну ис­тра­жи­те­љи са ба­ти­на­ши­ма и ли­кви­да­то­ри­ма но­ви­на­ра, по­ру­чио је Ђу­рић.

Дневне новине ДАН, 27.мај 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=493387&datum=2015-05-27&naslov=Zlo%E8in%20bez%20kazne%20ve%E6%2011%20godina 

Ђурић: Умијмо сопствено лице како не бисмо упрљали туђе

ИЗЈАВА ПРЕДСЈЕДНИКА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ, НОВИЦЕ ЂУРИЋА, дневном листу ДАН
                                        Пред­сјед­ник Удру­же­ња но­ви­на­ра Цр­не Го­ре Но­ви­ца Ђу­рић оци­је­нио је да цр­но­гор­ски но­ви­на­ри из го­ди­не у го­ди­ну све те­же жи­ве и да су у све те­жем ма­те­ри­јал­ном по­ло­жа­ју.
– Но­ви­на­ри­ма је све го­ре јер су по­ста­ли по­слу­га по­је­ди­нач­них ин­те­ре­са и по­ли­тич­ких пар­ти­ја. По­што су се­бе до­ве­ли у та­кав по­ло­жај, њи­хо­ва ци­је­на из го­ди­не у го­ди­ну знат­но па­да. За­то но­ви­на­ри да­нас мо­ра­ју да се са­бе­ру, да се удру­же и да ста­ну у од­бра­ну исти­не. Бра­не­ћи исти­ну, од­бра­ни­ће и про­фе­си­ју, а у сва­ком дру­гом слу­ча­ју но­ви­на­ри­ма ће би­ти све те­же и до­ћи ће у си­ту­а­ци­ју да их са пор­тир­ни­ца и пор­ти­ри вра­ћа­ју и да их би­ју и да им па­ле и до­мо­ве у ко­ји­ма ста­ну­ју. То ће се де­си­ти уко­ли­ко се не удру­же и оку­пе око стру­ков­не асо­ци­ја­ци­је, да удру­же­но дје­лу­ју и ука­жу на сво­је про­бле­ме – ка­зао је Ђу­рић за „Дан“.
Он ис­ти­че да ме­диј­ски рад­ни­ци не би тре­ба­ло да се сје­те про­бле­ма са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју са­мо за Дан но­ви­на­ра. 

Са додјеле награда УНЦГ (извјештај ТВ Српска)

–Свих 365 да­на док пи­шу сво­је тек­сто­ве тре­ба да ра­зу­ми­ју ка­ко пи­шу исти­ну, а да дру­ги­ма ша­љу по­ру­ку ка­ко у Цр­ној Го­ри мо­же по­сто­ја­ти са­мо јед­на вр­ста ауто­цен­зу­ре. Ауто­цен­зу­ра је, ка­ко то ја ра­зу­ми­јем, уми­ва­ње соп­стве­ног ли­ца ка­ко не би­смо упр­ља­ли ту­ђе. За­то је мно­го ва­жно да нам исти­на бу­де во­ди­ља и да се бо­ри­мо свим мо­гу­ћим прав­ним сред­стви­ма у окви­ру др­жа­ве Цр­не Го­ре. Ако то не ус­пи­је, а ло­ше успи­је­ва, то тре­ба чи­ни­ти пред ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Уви­јек сам за то да ства­ри пр­во ри­је­ши­мо у вла­сти­тој ку­ћи, јер је ло­ше, ру­жно и пр­ља­во сво­је про­бле­ме рје­ша­ва­ти у ту­ђем до­му, а пре­ско­чи­ти свој праг. Вје­ру­јем да но­ви­на­ри сво­је про­бле­ме пр­во тре­ба да ри­је­ше ов­дје, а ако не мо­гу, то мо­ра­ју рје­ша­ва­ти пред ре­ле­вант­ним ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма – на­во­ди Ђу­рић.
Он ука­зу­је да но­ви­на­ри да­нас го­ре жи­ве не­го ра­ни­је јер су ко­ле­ге у по­је­ди­ним ре­дак­ци­ја­ма не­за­шти­ће­не, па мно­ги од њих не­ма­ју здрав­стве­но и со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње и одав­но им се не упла­ћу­је рад­ни стаж.
–Због на­чи­на жи­во­та, тем­па и стре­со­ва, но­ви­на­ри све кра­ће жи­ве. Но­ви­на­ри би мо­гли да по­пра­ве мно­го то­га, не че­ка­ју­ћи дру­ге, а сва­ки дан тре­ба да ука­зу­ју да су им про­бле­ми не­ри­је­ше­ни, а не са­мо за Дан но­ви­на­ра – по­ру­чио је Ђу­рић.

ДАН, Друштво, 22.јануар 2015.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2015-01-24&rubrika=Drustvo&najdatum=2015-01-23&clanak=472743&naslov=Mediji%20na%20udaru%20politike%20i%20kriminala

Уручене награде УНЦГ најбољим новинарима за 2014.

   

Гојко Кнежевић, Горица Милошевић,Горан Ћетковић,Љиљана Челебић, Новица Ђурић, Сенка Поповић, Ранко Павичевић и Ђорђе Брујић

 У просторијама Удружења новинара Црне Горе у Подгорици данас је уприличена свечаност на којој су додијељене традиционалне награде најбољим новинарима у 2014. години.

Сагласно дан раније донијетој одлуци жирија, који је одлучивао у саставу Гојко Кнежевић (предсједник), Горан Бјелановић и Раде Вукићевић (чланови), награда за животно дјело „Вељко Влаховић“ додијељена је Горици Милошевић, дугогодишњој  новинарки и уредници Радија Црне Горе.  Њој је признање уручио предсједник Удружења новинара Новица Ђурић.

  Предсједник жирија за додјелу престижних награда  најстарије и најмасовније  новинарске асоцијације у Црној Гори Гојко Кнежевић,прву годишњу награду уручио је уредници региона дневног листа „Дан“ Љиљани Челебић, док је награда за репортажу „Бошко Пушоњић“ припала Горану Ћетковићу, новинару редакције портала ИН4С. 

Друга и трећа годишња награда припале су Ђорђу Брујићу, новинару магазина „Српске новине“, и Сенки Поповић, дописници Радија Црне Горе са Жабљака.

Горица Милошевић и Новица Ђурић

         Честитајући им  Дан новинара Црне Горе 23. јануар,  лауреатима и присутним колегама обратио се предсједник Удружења новинара Црне Горе Новица Ђурић, који је подсјетио да асоцијација на чијем је челу слави 69.рођендан.

Он је рекао да чланови УН ЦГ достојно бране част и углед новинарске професије, додајући да је је и поред тешких услова у којима егзистира њему за кратко вријеме приступило четрдесетак младих и талентованих новинара.

 „Сви који су некад цензурисали новинарство данас су макар савјетници у влади или министарствима, и ја сам поносан што у УН ЦГ таквих нема, нити их је било, као што нема ни новинара који су наши чланови а на било који начин су пристајали на објављивање цензурисаних прилога са својим потписом“ – казао је Ђурић, апелујући на стварање амбијента који гарантује пуну слободу новинара и њихових редакција.

Ђурић је подсјетио да још увијек нијесу откривени организатори односно наручиоци и они који су извршили убиство главног и одговорног уредника дневног листа „Дан“ Душка Јовановића, као ни виновници бројних других напада на медијске раднике, оцијенивши то недопустивим.

Одлуке о додјели награда најбољим новинарима у прошлој години образложио је предсједник жирија Гојко Кнежевић.

Греговић председник СНСЦГ

Новинар Вечерњих новости из Будве, Саво Греговић нови је предсједник Савеза новинара Србије и Црне Горе (СНСЦГ). Он је већином гласова представника Удружења новинара Србије (УНС) и Удружења новинара Црне Горе (УНЦГ) изабран на ту функцију на данашњој Изборној скупштини у Брзећу на Копаонику.

Греговић је четири деценије дописник Вечерњих новости из Црне Горе и сарадник бројних медија. Био је председник УНЦГ и потпредседник СНСЦГ.

Скупштина је подржала рад Комисије Владе Србије за расветљавање убистава новинара и одлучила да се две организације заједнички боре за бољу заштиту новинара и медија у обе државе.

Скупштина се захвалила досадашњем предсједнику ове међународне новинарске асоцијације Живораду Николићу на успјешном раду.

Удружење новинара Црне Горе на Изборној скупштини, поред предсједника УН ЦГ , Новице Ђурића, били су: Будо Симоновић, Бранка Пејовић, Раде Вукићевић, Вела Мићковић, Драган Росандић и Славиша Ђорђевић.

                                                                                     /  Копаоник, 16. октобар 2013.године /

Из ОП-а у „Дневник“

Када сам са мјеста главног и одговорног уредника „Омладинског покрета“ на захтјев уредништва новосадског „Дневника“ прешао да радим као шеф дописништва те новинске куће за Црну Гору (1. јула 1992. године) вјеровао сам да је то добра одлука и да је вријеме „позобало“ оно мало а тако велико и значајно штиво звано „омладинска штампа“.

            Да је процјена била добра убрзо се показало тако што су млади и талентовани омладинци претежно из Студенског сервиса „уозбиљили“ тренутак у ком су банули на крилима комараца – маларичара. Загосподарише кабинетима, командним мјестима, поробише народ, инфицираше скоро цио народ. Онај други био је имун.

            Новосадски „Дневник“ био је прави избор, редакција у којој су господарили добри људи и новинарски професионалци, уредници којима је увијек најважније било да с новинаром осмисле причу а затим поштују аутора на начин који му гарантује поштовање новинарског кодекса, али и личности без обзира о коме се радило.

            У то вријеме главни и одговорни уредник „Дневника“ био је Драган Радевић, замјеник Блажо Малиџан, а генерални директор Милан Антић, а уређивачка екипа с којом је било част служити професији. Они који прате само новинарски производ другачије и не би могли казати. Не спорим да је не мали број оних који о новинама, и уопште када говоре о медијима, казују кроз призму партијске заљубљености, неостварене партијске љубави са лидером, нереалних амбиција, површности не само новинарске, кевкања за ситне паре... Но, такви не преживе ни до наредних локалних или парламентарних избора.

            Ја сам у новосадском „Дневнику“ провео године посебне пажње и поштовања и не бих се могао присјетити неког лица од којег бих окренуо главу.

            „Дневник“ ме је за новинарски рад два пута наградио највећим признањима – Награда за новинарство 1994. године и Прва награда за 1997. годину.

            Сада се с поносом сјећам оних који су свакодневно „склапали“ „Дневник“ - Четника, Станивука, Малиџана, Бозокина, Карана, Поповића, Џајића, Гулана, Живановића, Мартиновићке, Рајевића, Радевића... вриједних стено-дактилографкиња, људи из одељења факса и фото службе... С њима сам и прославио 55 година „Дневника” и том приликом казао пар редака о професији којој се не служи већ исконски припадаш.

            У подгоричком дописништву „Дневника“ у Булевару Светог Петра Цетињског скоро осам година свакодневно сам осмишљавао извјештаје са колегиницама Славицом Драговић и Љиљом Лалић све док једно јутро газда од Црне Горе није викнуо: „Истјеруј“!

            Чуо сам да је тако рикнуо да се зграда тресла. На срећу, раније сам узео пар својих папира, а остало покућанство су Они однијели како би се скућили.

            Срећно им било.

Свечана Академија поводом 55 година Дневника, 14.11.1997. Нови Сад

Добитници награда за 1997. годину, Славица Драговић, Ема Бактић, Јарослав Пап, Драган Миливојевић и Новица Ђурић

Добитници награда за 1997. годину, у име награђених беседи Новица Ђурић, Нови Сад

Новосадски Дневник, 14.11.1997. Н.Ђурић

Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин, Драган Радевић, ...

..., Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Богдан Четник, Славица Драговић и Љиља Лалић

Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин