ПОРОДИЧНИ АЛБУМИ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ

Пише: Новица Ђурић

/Драган Лакићевић, Породични музеј, поеме, Партенон, Београд, 2018.године / (Поезија)

 Ко нема породични музеј, тај је узалуд задојен мајчиним млијеком. Јер, с првим гутљајем те свете, мајчине капљице,  ми у ствари примамо свети, мајчински причест с којим се обавезујемо да чувамо и обогаћујемо породични музеј.

            А породични музеј је мали и велику баун (ковчег, ризница). И један и други препуњени су и отачу се добрим ријечима баш онако како су се и похрањивале драгоцјеним стварима кроз времена.

            Мали баун у суштини је и најемотивнији, најважнији и... испред свега. Ту станују сва настајања, сјећања, све емоције, покоје кајање, ријетки незбор, тренутна љутња - завежљај који носимо са собом за живота. Они који су тога свјесни - срећни су; они други осјећају да је нешто увијек с њима, али не знају шта је то.

            Тај мали баун који се ријетко отвара, у ком станује и дух тога доба, у ствари је  само пјесник (његово памћење) с његовом породицом (и њеним памћењем), ризница коју је брижно чувао од злих очију и гласова, јер та мала пјесникова црквица није ни смјела бити похарана; бољу ријеч не знам. Једноставно, у сеобама породице, од стиха до стиха, од пјесме до пјесме, кроз странице бројних књига (Породични албум, Породични азбучник), пјесник никада није смио, нити хтио да се  исели из свога породичног бауна. Све је стало у једно, а оно једно у једно једино.

              „Све књиге стале су у једну,

              а та једна у торбу,

              а та торба у душу...“

 /Матична књига живота/

            Онај други, повећи баун, али ништа мање значајан за аутора, јесте народ, дух: духовно пространство, неке наизглед ситнице,  у који стаје и онај мали који је обрастао завичајем. Људима, догађајима, топонимима, малим и великим јунацима из доба пјесниковог дјетињства... Ту су не само лица и имена, већ и извори, предмети, биљке – све има свој мали породични мит.

            Док ишчитавам дуже пјесме из најновије књиге Драгана Лакићевића „Породични албум“, коју је објавио угледни београдски издавач „Партенон“ Момчила Митровића, знам да нико нико није мртав ни на оном гробљу код Грла Дријенка – ни Драганов ујак, ни моји родитељи.

            „Нико није мртав“ ево и ја преписујем Лакићевићеву истину: „И сада имам гдје да свратим пријатеље“.  Нико није мртав,  и ми имамо коме да се јавимо. Молитвом, свијећом можда и по којом ријечју. Можда?

            Књига „Породични музеј“ се отвара уводном поемом „Где су оне приче?“,  а остале су сврстане у три циклуса.

            Занимљиво је да је на корици књиге, испод наслова истакнуто: „ Поговор, Александра Жежељ Коцић“, којим се на десет листова, односно двадесет страна завршава ова књига-завичајница.

            Поговор књизи госпођа др Жежељ Коцић насловила је као „Простор интимности у поемама Драгана Лакићевића“ и дијели га на следеће „цјелине“: Увод: пишчев свеобухватни дневник, Приче разломљене у стихове, Ко све пише, чита и тумачи, Фотографије, слике, портрети, Простори блискости, Поново о причи и причању и Умјесто закључка: свеска која чека.

            Ја не припадам оним читаоцима који вјерују како је најважније да откријемо пишчеву тајну, најчешће тајну срца,  већ само биљежим тренутке када ми застане дах од добрих мисли, дивних реченица и стихова. Јер писац је запјевао из дубине душе и срцем, па је то она честица која покреће писца и наша чула. А Лакићевићеви дамари су срчаница која откуцава сваки трен па је онај најснажнији приморао пјесника да призна „како је породична, матична књига живота она у магичној торби-лектири, личној-породичној, општој-националној: „Књига велика. Читанка.“

И шта сад ту има да се тумачи!?

Јер, завичај је Велика Читанка у коју стану, како Лакићевић пјева, „они о којима нисмо причали“ и они о „којима смо већ причали и препричавали“ / „Где су оне приче“/.

            Ко није живио у вријеме када је књига била ријетки, вриједни и највреднији живи експонат у сеоским кућама, односно када су градске библиотеке биле мали мравињаци вриједних и знатижељних читалаца, онда тешко да ће разумјети зашто је за Лакићевића књига из кућног прага пртљаг, односно лична карта, „матична књига рођених, / Матична књига умрлих, / и бесмтрних; /Матична књига живота/.

            Како и мени, и мој завичај о ком пјева Лакићевић, не би замјерио, предао ме најтежем проклетству – забораву, онда се она поема о Липову сама отвара и као да ме пита да ли можда знам „Када рат прође и војска дође“ / Инвентар наше старе куће у Бистрици – Доње Липово /, „јесмо ли рат добили / или изгубили“. И тај одговор као и сви остали једино је могуће било наћи писцима мојим завичајацима – оним из Липова и оним одакле су и Драганови Грујићи и моји Ђурићи из Братоножића. Зато су Липово, Морача и Братоножићи одиста велики музеји снова, надања, успомена, родослов и знаних и незнаних, великих и малих, чувених и непознатих, бастадура, великих слова и дјела...

            И овај запис завршавам увјерењем како је Лакићевићев „Регистар извора“ небеско око које се појављује с првом ведрином, леденик „поврх Сјенокоса“, на ком се, „један ту напио, / и није био жедан до Косова“ / Регистар извора /.

            Знам да је нас наш завичај испратио у свијет. С очима и с тугом.

/ Подгорица, 2018. године /

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/67041-zapisi-dok-citas-lakicevic-62524131