Пише: Новица Ђурић
/ Миленко Јовић, , „Док се нова мука рађа”,Удружење књижевника Црне Горе,
Подгорица, 2020. године (Поезија) /
Миленко Јовић, пјесник који се нагледао туђих, а премучио
својих мука. Не бих смио да тврдим да је више премучио своје муке него што су
оне то заслуживале. Изледа да ова моја констатација нема смисла, али шта је
смисао у бесмисленом животу једног пјесника чија душа већ поодавно живи на
микронској нити. Управо је пјесник најсавршенији умјетник који умије да живи ивицом
понора гдје се сваким треном
„нова мука рађа”.
А, душа
која повија оно што је било јуче, невина душа, неријетко је и наивна, не разумије
свакојаке „паклене науме” и пита се: / је ли тачно / „Милостиви Боже / да
доброта твоја / и њих помилује” („Запитаност”).
Умало па да заборавим да сам ове прве реченице записао након
што сам прочитао рукопис „Док се нова мука рађа”, пјесника, најтајнаније
пјесничке душе, лирика и „мученика” Миленка Јовића.
Они које би
срце могло да изда са опрезом треба да читају ову књигу саткану од сјенки,
туге, бола, патње, дилема, јаука, покајања..., књигу у којој је пјесничка
истина - бол, најснажнији и највјеродостојни стих који се не може порећи. Јер,
шта је нада ако је у „сјенци увела”, ако угарци око огњишта узалудно вапе за ватром
као што Јовић у пјесми „На сузи без имена” каже, циједи: „душа нам се следила /
на сузи без имена”.
Ко буде
читао ово мало слова о пјесничкој дивоти Миленка Јовића треба да зна да ја није
сам пјесник-критичар, већ само пјесник који пјева пјеснике. Пјесник, ком су
туђе пјесме, стихови, строфе, запјевале и измамиле радост туге, а богами и по
коју сузу. Јер, сви су пјесници по једна суза у океану људске уплаканости.
Све је за
пјесника у животу важно, па и доба умирања. Пјесник саопштава да /„није неважно
/ од какве ће канапе / бити исплетена / твоја смрт”, о чему свједочи и пјесма
„Није неважно”. У том промишљању живота и смрти пјесник Јовић отићи ће Дрином,
знајући зашто баш њом, јер је из ње изронио ријечи бола, покајнице и упитнице.
Само је ова ријека опет била, како пјесник пјева, „поплочана са костима”. Опет
та Дрина из које се чује пјеснички хук као да пита пјесника, а и он њу - „зар
их има / зар нас има”. („Дрина”). Није овдје ријеч о пјесничком, нити
историјском тренутку. Напротив, као у пјесми „И трајемо тако даље”, Јовић зна
да се враћа на тренутке јер све што би, бива поново. Зато, сваки трептај
пјеснику је вјечност, како каже, „док не прође и та мука”.
„Пјесма заумна” није се дала непомену јер се није
„умјела скрити / без трага”, ријетка словна скиталица замјерила се пјеснику
који се од ње не одриче, већ шаље глас да ако се којим случајем сретну „у неком
пролећу / од пламена твога / чуваћу свијећу” увјеравајући њу (нас) да је сам
себи довољан у свитању. Наравно, ако се оно догоди.
Што више
читам чвршћи сам у увјерењу да само пјесници умјешно бирају сјећања, па је и
овај пјесник из богате животне ризнице пробрао сјећања и тако именовао циклус
„Бирајући сјећања”. С разлогом врата сјећања отвара Гаврилом Принципом чија
смрт је обасјала таму над родом својим, односно, како каже пјесник „ширило се
небо / надом обливено”.
У споменар
надаље ниже стихове о Чарлсу Виљему - Топу чије име је записаио на једном гробу
код Манастира Свете Тројице, Исмету Седлару и Миловану Раонићу Карсону, пјеснику
чији је глас подсјећао на славуја који је рођен заљубљен у своје пјесме и с’
њима издахнуо. Карсону су остали дужни они које је за живота презадужио. Међу
њима није и Милеко Јовић који у пјесми саопштава како иде „по трагу / његових
снова”.
Нигдје то
нијесам чуо, али сам искуствено осјетио у неколико наврата како мртвац плаче.
Тај језиви
осјећај дотакао је и Јовића који у пјесми „Уз мало прашине” дефинише и
саопштава и моје сазнање како је бол унутрашња тајна, јунак над јунацима који
се ни пред ким не одаје, јер они који одлазе Богу на дар неријетко бивају „затрпани
неукусом / родбинске жалости”.
Пјесме сабране
у циклусу „Ћутање” посебног су пјесничког „кова”, без риме, такозваног
слободног стиха, мајсторски умиване и брушене. Звоне тихо, бивају памтише и
далеко се чују. Тако им шапуће и њихов аутор који у пјесми
„Кад зовеш“ увјерава и завјетује: „Зови тихо / они које
тражиш / сасвим су близу“. И пјесма „Увијек” има своју посебну драж, вриједност
која говори оно што сви знамо, а уствари је најтеже казати оно познато па тако
писац увјерава како се по руковању људи препознају. Пријатељ је, вјерује
Миленко, и када стегнемо човјеку руку и ништа не кажемо, пријатељу, каже: „не
могу прићи са рукама на леђима”.
Оно што се разумије као живот у овом случају, као пјесма
порука, пјесма догађаја, пјесма слутњи, у пјесмама је именовано као „Давања”,
„Оно” и „Знатижеља”, а онда слиједе пјесме с ос- мјехом и
тугом дјечака који се сјећа љепоте „израсле „на периферији” („О свему”), док у
пјесми „Почни вјеровати” поручује како је љековито након скидања маски и свих
љутњи потопити се „у ћутње” и „почети вјеровати”. И тек што почех вјеровати
како је само рођење догађај, све остало су приче, причанија, и „ништа послије”,
разувјери ме пјесма „Догађај”.
Посумњам на трен како је у животу пјесника увијек
постојала по једна муза која је одредила његову судбину и потекла венама. Из
тог емоционалног извора истакале су све пјесме посвећене жени. И Јовић вјерује
да је љубав жене у чекању док „су ријечи празне” као што говори у пјесмама
„Потражи се” и „Дођи”. Остале пјесме у циклусу „Није ни постојала” одјевене су
сликама распознавања и тумачења „Неисписаних порука / о непостојећој радости”.
„Тајна
скончања” је циклус који читаоцу поново враћа, топлу, лирску душу пјесника којим
потврђује да је мајстор риме, али не оне по хиљаде пута поновљене у многим
пјесничким сонетима, пјесмама које писци просто строје и калупе у недостатку
снаге, знања и умјећа, приморани да позјамљују туђе риме како се то све чешће
примећује и код неких млађих пјесника. Ево се и ја изрекох као Јовић у пјесми
„Једном се неко” гдје пјева: „Једном се неко изрече у шуми / како су стабљике
најбоље свијеће / кажу да је данима потом / у бунилу дрхтало дрвеће”. Пјесмом
„Осјетиш једном” пјесник осјећа „поље жедно”, олује из дубине, дјецу како се
„понашају вучки у гладној самоћи”, како снага нестаје, како жена кида врпцу и
слуша „како плачу нерођена”, осјети како болује „туђу” бољку... С разлогом се
на ову пјесму „наслања” „Раздаљина” загонетно сложена у четири слике пјесникова
увјерења о ономе чега нема. Можда и бјеше у назнакама, али је све то изненада
„боја ноћи избрисана“.
На крају, да
овај свој запис завршим пјесмом у „Повјерењу“ с краја ове књиге: „Иде босо
дијете улицом / и сриче звијезве / можда ће / пристати на пјесму“.
Можда ће и Миленко Јовић „Као на рођењу“, „берући букете
јутра / слушати шапат пјесме“.
/ Подгорица, март 2020./
