ПЈЕСНИЧКИ ПОМЕН РАНКУ ЈОВОВИЋУ У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

Удружење књижевника Црне Горе организује у уторак, 18. фебруара 2020. године, у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења пјеснички помен - комеморативно вече недавно преминулом пјеснику Ранку Јововићу. Вече посвећено побуњеном лиричару, пјеснику чије име је синоним за апсолутног пјесничког посвећеника, одржава се под називом „Не окрећи главу од мене Господе”.

Митрополит Амфилохије служи помен у Косић, упокојеном Ранку Јововићу, 11.02.2020.

О непролазном Јововићевом пјесничком дјелу, о незалазној свјетлости лирике највишег реда, овјенчаном најзначајнијим књижевним наградама на српском језичком простору, а које творе вијенац православног духа, говориће митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ, Милица Краљ, подпредседница УКЦГ, књижевници Веселин Ракчевић, Илија Лакушић и Бећир Вуковић. Одабране пјесме из богатог Јововићевог опуса читаће Драган Алорић, уредник Српског радија. (ДАН, 17.02.2020.)

НА ВИЈЕСТ О СМРТИ: Изјава за „ДАН“, 10.02.2020. Новице Ђурића, предсједника Удружења књижевника о Ранку Јововићу

Јововићу, српском класику није било мјеста у ЦАНУ

Заиста Господ одређује и редослед умирања и пјеснику Ранку Јововићиу је одредио да то буде 10.02. 2020. године – на дан смрти књижевног великана Фјодора Михаиловића Достојевског.

Свако вријеме има свог пјесника. Онај прошли и овај вијек имали су Ранка Јововића а вријеме које долази тек ће га славити. Јер, Јововић и није много марио за вријеме у ком је живио али га је оно, не његовом вољом, прогласило својим пјесником. Класиком.

О пријатељу Ранку Јововићу и не може се говорити а да почнем од бола до бола, од патње до патње, јер је исписао антологију личног страдања укоричену у бол и тугу и тим везом уврстио себе међу књижевне класике.

            Јововић је аутор четрдесетак књига, превасходно поезије, а објавио је и више рукописа у којима се на есејистички начин третирају књижевност, култура и актуелна питања друштвеног живота. Јововић је јавности познат као пјесник јер деценијама слови за једог од најистакнутијих стваралаца овог књижевног израза и у нашу поетску стварност појавио се изразито индивидуално, рекло би се као доминантно поетско име које креира особен глас. У критици и међу читаоцима важи као представник бунтовног израза, активне књижевне ријечи која настоји да мијења правила понашања и пјевања.

            Бавећи се поезијом, Јововић је постао „преводилац“ унутрашњег живота, једине оригиналне књиге са којом се сваки прави стваралац сусријеће. Тежња вишем духовном изражавању обликовала је његов израз, поетски инстинкт и интелектуалну артикулацију. Критичари су посебно истицали његов изразити природни дар који се временом обликовао у поетском искуству.

            Без обзира на високе естетске квалитете, бројних поетских особености изражаваних  Удружење књижевника Црне Горе у неколико наврата предлагало га је  за највиша национална одликовања, и за чланство у Црногорску академију наука и умјетности, у којој му није било мјеста. Знао сам то и када сам га предлагао, али је волио да се и озванични да српском класику није мјесто у академији.

 „УМИРЕ И ДУША ГОСПОДА“

            Заиста Господ одређује и редослед умирања па је тако одредио да пјеснику Ранку Јововићу то буде 10.02. 2020. године – на дан смрти књижевног великана Фјодора Михаиловића Достојевског.

            Свако вријеме има свог пјесника. Онај прошли и овај вијек имали су Ранка Јововића а вријеме које долази тек ће га славити. Јововић и није много марио за вријеме у ком је живио али га је оно, не његовом вољом, прогласило својим пјесником. Класиком.

 Вјеровао је како је највећа несрећа бити пјесник, али да ништа друго не би могао бити осим пјесник - хроничар људске патње, трагике, личне и колективне, народног страдања и несреће.

            О пријатељу Ранку Јововићу и не може се говорити а да не почнем од бола до бола, од патње до патње, јер је он десетинама објављених књига поезије, есеја и ангажованих текстова исписао антологију личног страдања укоричену у бол и тугу и тим везом уврстио себе међу српске књижевне класике.

            У поезији се не може стећи статус класика а да од живота не стварате поезију а од поезије живот како је то чинио Јововић. Зато је о срећи ретко пјевао и као да се од ње одрекао зарад поезије његовог

најплеменитијег израза, односно гласа.

             Било би неправедно да не кажем како је он једино трагично подрхтавао у стиховима, али не и пред неправдом или било каквом силом. Признаво је само Божју силу и правду а све остале су биле минорне и безвриједне. Такав је био пјесник бритког стиха, искрен и до краја истрајан у свом пјесничком бунту.

Знао је да се исплати бити племенит, знао је да је истина најгори штап на који се човјек може ослонити, љубав према ближњем, знао је, не прашта се и никада није разумио ни пристао да не воли своје претке и оца, мученика који је остао до последњег даха стамен у увјерењу да чини праву ствар. Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, завичаја...

            А није непознато да Јововићева младост, како је забиљежио, „није читала књиге“, посебно не „Марксова дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.

            Јововићеве десетине књига нису само запис о времену у којем живи, људима које сусреће, он је и потресна аутопсија Јововићевих личних ломова, ожиљака који су непрестано пуцали, немерљивост несагледивог пространства душе која разумије, воли, која проклиње, пати, пљује на овај свијет и диви му се - истовремено.

 Јововић у многим пјесмама  био захвалан Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“ а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../ Фалим, Боже, могло је и горе."

            Из вишедеценијских личних и колективних страдања пјесник осјећа да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а вјерује да има. То се се најочитије осликало у Јововићевој последњој књизи „Ни дан без кајања“ чије је друго допуњено издање објавио „Унирекс“ само пар дана пре његовог упокојења.

            Он је био велемајстор пјесничких слика: добра и зла, свјетлости и таме, пјесничког монаштва, пјесничко Јагње Божје.

            Ништа не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим свијетом једино разговара, ради и све чује, тако када се пробуди себе другачије види.

            Управо он предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“, када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише: „ Фалим, Боже, могло је и горе“.

            Заљубљен у снажну ријеч Јововић је поручио да ништа што је људско нити је савршено нити предодређено за вјечност, сем поезије и Божјих казивања  па се у поезији често питао: „Умире и душа Господа“. Зато и не чуди његов став да узрок свих невоља лежи у поремећеној скали друштвених вредности, побрканој у периоду једноумне владавине.  Пјевао је поносно носећи свој крст, са њиме срастао као са својом сјенком.

            Сад се питам, као што сам то учинио и прије 30 година у једном тексту - да ли је Ранко Јововић био потребан свијету и шта би свијет пјесништва без њега?

Ранко Јововић и Новица Ђурић промоција Ранкове књиге, децембар 2019.

            Јововић је аутор четрдесетак књига, превасходно поезије, а објавио је и више рукописа у којима се на есејистички начин третирају књижевност, култура и актуелна питања друштвеног живота. Јововић је јавности познат као пјесник јер деценијама слови за једог од најистакнутијих стваралаца овог књижевног израза и у нашу поетску стварност појавио се изразито индивидуално, рекло би се као доминантно поетско име које креира особен глас. У критици и међу читаоцима важи као представник бунтовног израза, активне књижевне ријечи која настоји да мијења правила понашања и пјевања.

            Бавећи се поезијом, Јововић је постао „преводилац“ унутрашњег живота, једине оригиналне књиге са којом се сваки прави стваралац сусријеће. Тежња вишем духовном изражавању обликовала је његов израз, поетски инстинкт и интелектуалну артикулацију. Критичари су посебно истицали његов изразити природни дар који се временом обликовао у поетском искуству.

            Без обзира на високе естетске домете бројних Јововићевих поетских остварења, није примљен у ЦАНУ, нити је добио неко значајно државно одликовање, иако га је Удружење књижевника Црне Горе у неколико наврата предлагало за иста.

            У Црногорској академији наука и умјетности му није било мјеста. Знао сам то и када сам га предлагао, али је волио да се и озванични да српском класику није мјесто у академији.

НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Пјеснички помен Ранку Јововићу /

(Храм Христовог Васкрсења, Подгорица, 18.02.2020.)

 

Веселин Ракчевић, Бећир Вуковић, Милица Краљ, Илија Лакушић и Новица Ђурић