Изабрана дела Новице Ђурића

ПОЛИТКА

уторак, 11.12.2018.

     Култура 

Дописник нашег листа из Црне Горе објавио је трокњижје – поезију под насловом „Камени јахачи”, прозу обједињену у „Роман ти причам” и есеје књижевне критике „Три лица љубави”

Аутор: Милица Димитријевић

недеља, 09.12.2018. у 07:12

                                         Новица Ђурић

Ђурића” (у издању „Унирекса”), књижевника, председника Удружења књижевника Црне Горе и дописника нашег листа из ове земље.
Реч је о изабраној поезији под насловом „Камени јахачи”, прози обједињеној у „Роман ти причам” и есејима књижевне критике – „Три лица љубави”. Предговор за књигу поезије написао је Милован Витезовић, а поговор песникиња Милица Краљ. Академик Матија Бећковић аутор је предговора за књигу прозе, док је предговор за књигу есеја урадио мр Александар Ћуковић, а поговор мр Радоје Фемић. Своје књиге Ђурић је представио и у Београду, на овогодишњем Сајму књига у Београду.
Пишући о Ђурићевој поезији, Милован Витезовић је рекао: „Новица Ђурић се у певању најчешће опредељивао за слободан стих, да му строге, метричке форме не би калупиле мисли. Тако су у збирци песме слободног певања и мишљења. У њима је, почев од прве песме шкртим, скупим и мудрим речима шифровао свој и народни живот.
А у таквим загонеткама можемо и себе наћи. У песмама су сва горка искушења и многа проклетства која га нису могла заобићи, а он их је, певајући, доживео као предачки благослов. Овако изабране песме представљају заветну збирку овог песника живог српског језика, чувара његовог достојанства”.

Изабрана дела Новице Ђурића

Матија Бећковић, говорећи о прози овог аутора који живи и ради у Подгорици, забележио је да је човек оно што памти.
„То је истина о сваком смртнику, поготово песнику. Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било. То је једна од тајни нашег идентитета. Оно што песник не може да заборави постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи. Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио ’Причам ти роман’. Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога”, оценио је Бећковић.
Ђурићево (1956, Дријеник) стваралаштво превођено је на италијански, руски, бугарски, шведски и македонски језик. Био је главни и одговорни уредник ,,Омладинског покрета”, прве црногорске илустроване ревије ,,Покрет”, дневника ,,Глас Црногорца”, први главни и одговорни уредник дневних новина ,,Дан”. Обављао је дужност шефа дописништва новосадског ,,Дневника” за Црну Гору, новинара ,,Вечерњих новости”. Добитник је бројних књижевних и новинарских награда.

 http://www.politika.rs/scc/clanak/417623/%D0%98%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0

НОВИЦА ЂУРИЋ О ДРАГОМИРУ БРАЈКОВИЋУ - Свјетлост из Писане Јеле

Брајковић и Ђурић

 Баз изузетка, најзначајнија књижевна имена, посебно из свијета књижеве критике, уврстила су Брајковићево дјело у сам врх великана пјесничке ријечи одајући му признање да је дао немјерљив допринос литератури

Бијелом Пољу је срећно када се има по коме казивати, када се одазива именима великана: Алексија Лазовића, Миодрага Булатовића, Риста Ратковића, Ћамила Сијарића, Драгомира Брајковића, Авда Међедовића и других. Велика је радост што не постоји град, не бар да ја знам, који се казује по било којој политичкој партији. Зато су писци Бијело Поље окитили вијенцем непролазности.
Срећан сам, тек како је срећна његова породица и супруга Зорка, што ће се Бијело Поље препознавати и по мом почившем пријатељу Драгомиру Брајковићу.
Драгомир Брајковић је у Писаној Јели пјеснички проговорио, а себе и свој завичај у поеми „Крвава свадба у Брзави” уздигао у сам врх пјесништва.
Знано је да нестају људи, обичаји, градови, царства, али када пјесник свој завичај узида у непролазност, као што је то урадио Драгомир, онда завичај не умире већ траје и након што они који га опјеваше нестају.
Баз изузетка, најзначајнија књижевна имена, посебно из свијета књижеве критике, уврстила су Брајковићево дјело у сам врх великана пјесничке ријечи, одајући му признање да је дао немјерљив допринос литератури.
Црна Гора и његово Бијело Поље, ништа мање и Београд, не смију заборавити да је Драгомир Брајковић свугдје гдје је говорио поезију, а бивао је на свим мердијанима, с поносом истицао свој завичај и Црну Гору.
Одужио се и писцима, док је завичај винуо у поднебесја. А завичај је само једним оком жмирнуо и још се чака да „прогледа” кроз симпозијуме о његовом стваралаштву, књижевне вечери... Да његовим именом награду оките није на срамоту, већ на понос литератури.
Драгомир Брајковић је пјесничке мудрости сабрао у стиху, пјесник који је омеђио вјекове.
Знао је да је стиху најтоплије кад о завичају проговори и све што је написао било је особено и препознатљиво.
Чувао је слово, завичај и човјека у њему. Знао је да је пјесник без завичаја човјек без адресе.
С пјесмом Брајковић је давно бануо у наше сјећање како не бисмо занијемили и заувијек закаменили.
За велике писце не постоје велике и мале теме, велики и мали мотиви, па су зато скоро све његове пјесме рефлекс раскошног талента који умије да препозна све оно што дотакне најдубља пјесничка чула.
Читајући Брајковићеву поезију могла би се прецизно исцртати карта свих његових сеоба. Ходио је свуда, али увијек се враћао завичају.
Тако је овај путник, када је „ономад у варош сашао”, схватио да је све као што „пређе бијаше”, да га нико не чека, никоме се не нада и да је од злата јабука једина која га у завичају дуго и жељно чека.
Скоро да нема пјесника коме је и ово јуче и ово данас било потаман. Разлоге свих патњи, туга и несреће народа свог, Брајковић покушава објаснити кроз предсказања и белеге, вјерујући да ће овај данашњи кијамет, ова љепота која није без неке, нестати у сјају молитвених свијећа и да кад год звона да зазоне, звоне на вакат.
Брајковић је стиховима признао да је и сам као свијећа „горио и сагоријевао” да се сасвим не угаси како оно што збори не буде бадава и не оде у вјетар.
И на крају, добри мој пјеснички сабрате, ипак остани у стиховима, у темељима храма, потомцима свијетли, топли душу да и они на вјечном пламену и своје свијеће зажижу.

(Аутор је предсједник Удружења Књижевника Црне Горе)

/ДАН, Култура, 03.01.2019. godine