/ НОВИЦА
ЂУРИЋ: „СВУД МЕ ИМА, КРИШОМ ВИРИМ“, Књижевна задруга Српског националног савјета,
Подгорица, 2016. /
У
дјечјој књижевности је и те како важна, можда и најважнија, педагошка функција
коју посједује. Поред педагошке, присутна је и естетска, а она која је такође
значајна јесте и лудичка. У збирци Новице Ђурића наилазимо на елементе све три
функције, стога не треба да чуди што је и предговор књизи комбинације двије, а
он је насловљен као ,,Педагогија игре“. Иако је писана за дјецу 21. вијека, ова
збирка пјесама у себи носи веома дуг низ
оних помало заборављених вриједности.
Књига
на такорећи једноставан начин оживљава традиционални дух нашег народа, гдје
свакако спадају – љубав према породици, према животињама, природи и свакако
љубав сестре према брату, која је увијек нарочито истицана, како у нашој, тако
и у свјетској књижевности. Уопште, кроз дјечји свијет и њихов доживљај тог
свијета, пјесник рефлектује заправо сву смисленост живота. Кроз готово сваку
пјесму је проткана нека важна порука и идеја, све оно што је неизоставно при
одрастању дјетета и његовом васпитавању, па било да је то љубав према
животињама, према храни, према природи и уопште према људима.
Да би се писало за дјецу треба на извјестан начин
познавати и саму психологију дјетета, јер оно што је занимљиво и прихватљиво
дјетету није нужно прихватљиво одраслима, и обрнуто. Стога, пишући о дјеци и за
дјецу аутор се на неки начин ставља у дјечју перспективу. Међутим, важно је да
аутор не потцијени свог малог читаоца, али исто тако и да не прецијени његове
читалачке способности, тј. да текст буде прилагођен дјетету. Педагошки моменат у дјечјим пјесмама не треба
да подилази читаоцу, јер писање за дјецу прије свега изискује велику искреност
из разлога што она свијет око себе и у себи посматрају кроз сопствену, непомућену
призму. Дјеца нарочито умију да препознају неискреност и ,,насилно“ наметање
туђих мишљења. Иако су још увијек у потрази за својим идентитетом дјеца
креирају свој свијет према координатама на које им одрасли указују. Свако
слово, свака ријеч намијењена овој читалачкој публици има тежину и изискује
одговорност од писца, јер је, поред родитеља, он један од вајара дјечје
емотивне свијести, али и животне одговорности. И није важно да ли нешто дјелује
бајковито или не, јер је у дјетињству све истина.
У овој
збирци сам аутор се идентификује са свијетом маште, али и реланим свијетом
гледаним кроз очи дјетета. Готово у свакој пјесми је нагалашена доза бунта и
супротстављености дјетета према одраслима. Оно се противи нормама које намећу
одрасли и кроз игру и радозналост те норме прилагођава себи. Дјечја наивност и
искреност која је исказана у пјесмама Новице Ђурића тјера на размишљање и нас
одрасле – ко смо били и ко смо сада, и да ли је имало смисла што смо одлучили
да порастемо. Свакако, најбољи суд о овој књизи ће изрећи управо дјеца, јер су
она најрелевантнији критичари, а како каже Андрић: ,,У деци се чисти и обнавља река човечанства.“ Ова књига је
свакако велики и значајан допринос тој ријеци.
Марија ЈАЊУШЕВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар