/ НОВИЦА ЂУРИЋ: „СВУД МЕ ИМА, КРИШОМ ВИРИМ“
Књижевна задруга Српског националног савјета,
Подгорица, 2016. /
Да су дјеца људи у малом, а људи велика дјеца, најбољи
показатељ је и најновија књига поезије за дјецу и одрасле о дјеци и одраслима, вишеструко
потврђеног књижевног ствараоца, Новице Ђурића „Свуд ме има, кришом вирим“. Већ и
сам наслов указује да је аутор заузео најљепши и најбољи угао у сагледавању дјечјег
свијета, чија је основна одредница да се свуда буде, и да се кришом прати загонетни,
тајновити свијет одраслих, и свијет уопште, као енигма коју дијете мора што прије
одгонетнути.
Толстој је једном давно рекао
да је за књижевно дјело најважније имати угао, и да без тог угла гледања нема књижевности.
Ауторски поглед Новице Ђурића
у овој књизи поезије за дјецу не само да се одликује правилним углом гледања на
мале људе, него и поштовањем према дјетету које има право да постоји, пита, уђе
у свијет одраслих, и то све брже како ново вријеме и иде.
Зато у пјесмама Ђурића немамо вјештачки дјечји свијет,
нити отужно ламентирање како то чине неки аутори књига пјесама за дјецу, немамо
папирнате ликове, ни папирната питања. Дијете у овој књизи поезије Новица Ђурића
је испоштовано у свој његовој љепоти, памети и праву да дијели свијет са одраслима.
Стога у Ђурићевој визији дјетета као пјесничког јунака немамо отужно и патетично
претјеривање и фантазирање неких пјесника који штанцују књиге поезије за дјецу,
него озбиљан приступ, исти као кад се пише и о одраслим јунацима.
Зато је ово књига која импонује
како малом, тако и одраслом читаоцу, поштена, искрена књига поезије о дјетету као
таквом, књига без сладуњавих и већ виђених рефрена, због чега и плијени и позива
на читање, дружење с њом и њеним малим јунацима.
Посебно писци, али и добри
читаоци, у књизи пјесама за дјецу Новице Ђурића виде иза ведрих стихова о дјетету
и мајсторство искусног ствараоца, које је у синергији са садржајима пјесама, прожима
се са њима и не смета им, него их још боље приближава читаоцу. Зато аутор и користи
дистих као оптималну стиховну одредницу краткоће исказа и сажимања утисака малих
јунака о свијету који их окружује. Дакле, изреку међу одраслима да се нешто може
довољно рећи у двије ријечи, Ђурић у књизи поезије за дјецу замјењује ставом да
се дјеци најбоље може прићи, и размишљати лапидарно, кратко, у два стиха који дају
ритам, на крају крајева, и ритам ходања дјетета, сигнал да се све може достићи и
видјети у два обична корака.
Из књижевне радионице Новице Ђурића изронио је између корица
читав мали свијет малих јунака, који већ неће да буду аутсајдери у животу, који
ни за одрасле не би био такав без малишана, који су смисао нашег постојања али и
поетског надахнућа.
Да дјеца траже своје мјесто
под сунцем у свијету одраслих говори и назив првог поглавља ове збирке: „И ја имам
своје бриге.“ А у њему дијете већ апелује на одрасле да не жели да буде третирано
као дијете, него као равноправан судионик у животу одраслих. Дјечји мимезис, опонашање,
некад је ишао дотле да дијете жели да пуно личи на одрасле, а данашње дијете у визији
Ђурића, као пјесника за дјецу, иде дотле да дијете жели да је у апсолутној равни
са одраслима, да чита књиге одраслих, да с одраслима буде на равној нози. Отуда
и избија шарм Ђурићевих малих јунака, који желе да одрасту преко ноћи и стану у
строј са одраслима. Зато мали јунак за књиге одраслих и каже: „Све моје су то добрице,
/ од корице до корице.“
Мали јунак у пјесми „Није
вртић да се спава“ већ мудро процјењује да вртић није кућна приватна просторија,
и да му је прва намјена та што „Вртић тражи нешто боље, / да се деца друже, воле.“
А у пјесми „Избјегавам разне варке“ ставља дефинитивно до знања да му је циљ да
личи на тату у свему, све до ношења капе и кравате. Из таквих дјечјих аспирација
избија фини, скривени ауторски хумор, којим је, као моћним средством, и обојена
цијела књига. У пјесми „Сви се нешто праве важни“ мала јунакиња се сучељава са свијетом
одраслих у дилеми да ли да протестује или их воли такве какви су, понекад и груби
према дјетету. У сљедећој пјесми мала јунакиња бива свјесна да се њен компактни
свијет помало урушава доласком на свијет млађе сестре, што, како то и сами знамо,
може дјеловати трауматично на дијете кад схвати да оно није центар универзума, него
да макар постоје два центра, и разлог за прве трауме дјетињства. А тим прије што
постоји кревет као сабирни центар за несташно дијете, који оно и прихвата као робију
и разлог за сукоб с татом и мамом.
У пјесми „Свуд ме има, кришом вирим“, по којој књига и
носи наслов, доминира ријеч „волим“, то јест, аутор наводи читаву палету дјечјих
жеља, подсјећајући нас да је дјечје доба и заиста у знаку жеља, остварених и неостварених,
и да морамо бити много пажљивији према малим људима да бисмо их сачували од траума
дјетињства, које их скривено потом прате цијелог живота у разним маскираним реакцијама
на дешавања. Зато је мали јунак Ђурића спреман да у знак протеста ломи телефоне,
не пристаје на круте норме одраслих, да буде љубоморан на татин лаптоп, који одвлачи
оца од дјетета.
Али када почне период љубави према школи, писању, цртању
и бојању, тада се дијете уздиже у неслућене висине, заволи школу, жели да и оно
научи да пише, уз закључак: „Ви не знате шта је ово, / моје прво, прво слово. /
А оно се тако зове, / најмилије слово моје.“
Али мали мудри јунак у овој
збирци о дјеци на крају долази до соломонског рјешења путем срца, уз закључак да
је најважније вољети и тату и маму, који су дјетету центар универзума и постојања.
На овај начин Ђурићева збирка
носи читав дијапазон стања, осјећања, ситуација и разрјешења, указујући првенствено
на богатство свијета дјетета као таквог.
У поглављу „Кашика је справа
чудна“ аутор с правом указује на чињеницу да се дијете малтене суочава са читавим
једним новим свијетом, свијетом хране око дјетета, у чијем центру се налази кашика.
Притом пчеле зује производећи мед, кукурузни хљеб се воли, на обични џем од шљива
се треба привикавати након кремића, а киндер-јаје се може за невољу замијенити обичним
куваним јајетом за Васкрс... А и чај је добар кад се треба заштитити од прехладе
и ињекција. У пјесми „Тако је крштена Матеа“ аутор је забиљежио и како је Митрополит
црногорско-приморски Амфилохије миропомазао Матеу Ђурић при чину крштења, а за њом,
у другој пјесми, Леу.
У поглављу „Низ ливаду покрај
луга“ осликане су жеље малог јунака да постане птица, као доказ колико икаровска
прича станује и у мислима малих људи увијек изнова атрактивна. А у пјесми „Несташна
је куца Аска“ Ђурић користи формат дјечје пјесме, сагледане оком дјетета, али да
искаже неке више истине, као на примјер у посљедњем дистиху: „Није лако у ланцима
/ ни људима а ни псима.“
У пјесми „Дижем глас против
ловца“ исказан је дјечји протест и жеља да се сачувају животи дивљих животиња, које
су на нишану човјека.
Оваквим читавим дијапазоном
дјечјих тема и дилема аутор је обогатио ово штиво за дјецу, указао на спектар дјечјих
жеља, недоумица, надања, показао колико је богат и разнообразан често скривени дјечји
свијет, бацио траг свјетла на свијет који је у нама и поред нас, на дјецу која куцају
на врата одраслих с пуним правом, у чему им треба од срца помоћи.
Напоменућемо на крају: књига
је испунила не само умјетнички, него и едукативни,
педагошки циљ и задатак, и не само стиховима него и богатим илустрацијама Мирка
Марјановића Мариа, сигурно потребним малом читаоцу за већи степен уживљавања у ово
успјело штиво за дјецу и старије, те је укупни визуелни угођај заокружен и на овај
начин, а пут до срца дјетета постао и сликовно ближи и непосреднији.
Проф. др Драган Копривица
