О
књижевном опусу Новице Ђурића, књижевника
По вокацији новинар, и данас
дописник београдске „Политике“ из Подгорице, Новица Ђурић
је у свијет књижевности ушао још давно, кроз новинарска врата, дружењима и
раним интервјуима са људима од пера. Његов књижевни опус, сумиран до ове 2015.
године, а који ће свакако још да расте, већ има позамашан обим: од поетских
збирки, романа, збирки есеја и приповједака, објављених интервуа, коментара,
предговора. Међу значајним наградама које је добио за своје стваралаштво су: „Златно перо
Рисије“ и награда „Марко Миљанов“.
Чини се да све што је
објавио проистекло је из завичаја, завичаја као локацијског одређења, оног у
његовој непосредној близини, рођења и формирања као личности, до Завичаја који
подразумијева све оно што га везује сличностима и што му, на неки начин,
припада, у језичком, националном и духовном смислу. Његово национално и вјерско
опредјељење, онај снажни хришћански–православни елемент, одређују и његову
књижевност. Чини се да је, ако не све, а оно велики дио радова насталих у
посљедњим годинама, инспирисан темама из православља, легендама вјеровањима,
историјским чињеницама, или описом грађења цркава, као лијека за снажење духовног бића.
Из тог разлога Ђурићева
читалачка публика није из круга широке популације, којој би биле представљене
разне животне теме савремених дешавања, или романа авантуристичке садржине,
више са животним радостима и окренуте појединцу, већ је то специјализована
публика која воли да чита дјела с националним набојем, публика, која покушава
да себе духовно и ментално снажи и уздигне читајући о подвижничким дјелима
хришћанских-православних страдалника и мученика, оних у мантијама и обичних
људи, публика вјерника. Јер, страдање је једнима патња, а другима, који их
слиједе, путоказ кроз мрачну стварност.
Из доста обимног Ђурићевог
опуса извојићу вечерас тек један мањи дио и у кратком осврту упознаћу вас са
дијелом његове поезије и једним, како ми се чини, значајним интевјуом,
својеврсним писаним спомеником великој српској пјесникињи, Десанки Максимовић.
Ријечи, које су тако често у
Ђурићевим мислима, а које се претачу и материјализују на папиру, су : патња,
бол, смрт, страдање, ходочашће, крст, нестајање, умирање, отров, крв, ране,
ламент, молитва ...По томе би се рекло да је Новица Ђурић писац «црног таласа»,
обузет црним слутњама с непрекидном помисли на смрт.
Прва објављена Ђурићева збирка поезије била је
„Трагом живота“ из 1973. године, потом су се низалке збирке свако пар година:“Узалудна врата“, 1980, „Dрво у тами“, 1986, „Sтрах од личности“, 1986 и тд. до
посљедње која је објављена 2008. године, „Вуко-мит
који се сам уздигао“.
Непрекидно у контакту са реалним животом, кроз
свакодневне чињенице, на којима почива новинарска професија, Ђурић је у сталном
лавирању. Поезија је непрестано истраживање у пољу сопственог сензибилитета и
извањских утицаја који њему намећу теме што
се напросто истачу из свакодневног живота, с премисом да је скоро
немогућа брза кристализација срећније будућности. Такво апокалиптично
размишљање јасно се огледа у збирци састављеној од осамдесетшест пјесама, под
називом «Божја деца», коју је 1996. године штампало „Ободско слово“. За њу је Момир Војводић записао: да је њоме Ђурић
достигао «зрелину и пунину лирског словоплета, у пјесничком откровењу». Ваљда
за пјесника и нема веће награде него када га похвали добар пјсник управо о
«словоплету». Војводић је написао у свом коментару на збирку: «Божја деца» «
врсни лирски еп о свијету и пјеснику у чијем се пјесничком исказу нашао згуснут
у кристале лирског говора, драматичног дијалога пјесниковог, са животом у
времену несигурном и суровом и за њежниће и грубиће, а нарочито за лиричаре,
који упозорава да «ријеч племениту нико више не изговара» и да «нико више не
разговара/ријечи одлазе у празно». У
поговору ове збирке пјесник Ранко Јововиће написао је да је то «збирка о
нама. Страшна ура у страшном свијету-најстрашнијем од свих свјетова који су
постојали».
ЧИТАТИ
ПЈЕСМЕ ИЗ ОВЕ ЗБИРКЕ
У 2010 години Новица Ђурић је добио велику
руску награду за књижевност «Златно перо Русије» којом је награђен у
конкуренцији 562 пјесника, из 30 земаља свијета, и њихових 2237 дјела, за збирку поезије:
«Јави ми да си жив». Додјељивање ове престижне награде у Русији не прати
конкурс, већ претраживање сајтова са објављеним дјелима, «скидање» са интернета
и превођење на руски. Такав је пут до награде прошла и збирка «Јави ми да си
жив», и тако «сама од себе и за себе» убрала награду. У интервјују за новине»
Ђурић је то окарактерисао ријечима: «Ако вашу књигу нађу на интернету, преведу
и награде онда је то признање коме се «зуби не бијеле» Тако је било у мом
случају и зато је то признање које свијетли чистотом».
ЧИТАТИ ПЈЕСМУ ИЗ ЗБИРКЕ «ЈАВИ
МИ ДА СИ ЖИВ»
Дружења са књижевницима, остављају упечатљив
траг на новинарима и подстичу их на сопствено стварање. Пјесници најбоље
разумију пјеснике, њихов сензибилитет, енергију, стремљења, патње, параболе,
чак и онда када немају снагу за директне обрачуне са стварношћу.
Један од таквих интервјуа био је са Десанком
Максимовић, нашом најпознатијм пјесникињом, која је, како је запазио Ђурић,
била жена која је само вољела» и тако и назвао своју књигу о њој. То је књига о
Десанки, њен живот и трновит пут књижевности, којим се пела, уз мушке колеге, и
њихову сујету и уопште умјетничку сујету, а често у сукобима, које није могла
да мимође, који сунастајали у политичким кухињама социјалистичког уређења.
Књига о Десанки је и књига о некадашњем времену књиге у социјалистичкој Југославији,
о њој и о другим књижевницима: Црњанском, Драинцу, Мири Алечковић, Иву Андрићу,
Даринки Јеврић, Оскару Давичу, Мирославу Крлежи, Радовану Зоговорићу, коме је
велика пјесникиња остала вјеран пријатељ и кад је Зоговић доспио у воде
идеолошког, политичког десидента, осуђен након 1948. и страшно пострадао.
Десанка Максимовић, не само велика као пјесникиња него и као човјек-жена,
непоколебљива личност, и онда када је Зоговић предложен за добијање Његошеве
награде за дјело «Књажева канцеларија», Десанка Максимовић је била један од
предлагача.
Књига разговора са Десанком сачињена је од
неколико сусрета. Велика књижевница је увијек и свуда плијенила пажњу, како
медија, читалаца, тако и својих колега књижевника. Њена причања су била
својеврсна историја политичких дешавања
у ФНРЈ и СФРЈ, крајње интригантна кроз призму књижевности и књижевника,
подобности и неподобности, непрекидне присмотре и слободе кретања и изражавања,
ситних зађевица и крупнх издаја.
Ову занимљиву књигу Новица Ђурић започиње
сјећањем на Пивске пјесничке сусрете, 1987. године, када је забиљежио први дио
интервјуа, уз ручкове, вечере, пјесничке вечери. Увод у књигу сјећања о Десанки
започиње ријечима: «Био је август 1987. године. Доба у коме су још увек песници
нешто значили на просторима оне велике Југославије, од Триглава и Ђевђелије.
/Тога лета ми бејасмо ту негде, између-на Пивском језеру и истоименим вечерима
поезије. Цела Пива тих дана живела је некако другачије. Пива и њене вечери
поезије лета 1987. задуго ће памтити легенду југословенског песништва-Десанку
Максимовић, која је размакла границе свог монументалног опуса. А сусрет са
Десанком увек је празник за оне који су волели одабрану, лепу и нежну реч. Она
је и самом својом судбином оличење поезије. Она је вечна свежина света.»
Једно
од Ђурићевих питања Десанки било је зашто је никада нема симпозијумима.
Одговорила је:»ја не волим да седим на тим симпозијумима, осећам се као неки
стари намештај. Можда се стидим што не идем на те симпозијуме и разговоре о
поезији... Ја то не могу. То је за
политичаре. «Ја знам да пишем поезију, али о њој не знам да говорим. Шта је и
како – не знам, али знам да је то занос, врховни занос. Песма је увек најпреча.
Не бих могла да се ни на тренутак одвојим од песме кад пишем, па чак нисам
могла ни онда као девојка, да бих видела неке црне очи, или чак кад би ме тамо
сви Богови чекали. Ја са поезијом живим».
У
тим дугим разговорима, скоро па од јутра до мрака, Новица Ђурић је склапао
мозаик личности и карактера велике пјесникиње, саткане од доброте, мудрости,
једноставности, скромности, учења на грешкама од туђег повријеђивања и с пуно
емоција ка свом народу, саопсјећања за све патне, понижене и увријеђене, Рекла
му је, тако: «Да народ буде мирољубив и да пази на своју част, а да се чак и по
цену части наш народ мора борити». Ове дивне ријечи, пуне патриотског набоја и
бриге за опстанак народа, чине Десанкину сушественост. Написао је Ђурић како је
по повратку у Подгорицу, са сусрета на Пиви, сваког наредног дана живио са
Десанкиним ријечима, једнако као да је била и даље уз њега. «Причао сам драгим
пријатељима и колегама о том шта ми је све говорила песникиња. Више сам желео
да им дочарам ту жену која говори језиком душе, која зна да части речју, ту
даму која у позним годинама има глас девојчице... А опет нисам у том успевао.
Како дочарати нешто што је нестварно, а она је одиста била јединствена» -
записао је Ђурић. Књигу о Десанки завршио је њеном бесједом поводом добијања
Његошеве награде, 1985. У књизи је предговор Милована Витезовића: под називом «Ђурићева
поема у прози о песникињи љубави» и поговор Драгомира Брајковића: «Љубав је
друго име за Десанкин живот».
Пишући
са Десанком о Десанки, Новица Ђурић је дао сјајну књигу која ће се увијек радо
читати и увијек може бити повод за полемике и употпуњење знања о
књижевно-политичким приликама бившег система, о разоткривању личности из
Десанкиног окружења, при чему је она увијек попут иконе, некако драга, блага,
честита, препуна топлих осјећања, мала жена а тако велико срце и велики човјек.
Можда и да није урадио ништа друго осим овога што сам вам представила – могли
би рећи да је довољно за једног писца који заслужује ваше повјерење.
Mr. Оливера Доклестић
(„Небеско огњиште“ пок. Косте
Килибарде, 21 октобар 2015.)
