Би и Биће

Казивање - 78

Сиједим у честицама што око мене сливају омот. Лебде док говорим. Застиру постељу у коју легнем и тако студеним. Студен је у сваком погледу који допире до мојих тамновања. Ињем одјевен, студеном покривен зрим. Студен је у мојој уџарици. У ваздуху.

            Студен се тек тако не дâ. Можда ми нико неће вјеровати како је све студеније што је сунце ближе. Једино као да студена прашина наоколо предаје се сунчевим зрацима. Греде, таванице, зидови... све се уледило и тек као да роси. Бар да негдје окапи. Бар да се негдје друго на трен пресели како би могли оно мало крпица, завежљај, оно што цијелог живота гучимо, да пригријемо, осјетимо како је топлина још једина нада наших руку.

            Онако стијешњен, као сламка подно ледника, покушавам распретети сметове што у мени путеве завијаше, па све на ледени бескрај личи. И небо као савршено ледено пространство. Па ако овдје измилим испод овог ледника, гдје да изнова живот удахнем? Гдје?

              Шта је то што међу кристалима студени може бити уметнуто, што би их натјерало пропадању, што би их навело на судбину оних којима није студ суђена, већ подметнута, да би у том доживљају живјели туђу судбину?

              Помеђу камених ледника као да се види светлуцави бескрај, непрегледна површина по којој лишће савршено плеше, као да је мелодија коју моја душа компонова док би на изворишту снова и љепоте. Док би. Док сам се надахњивао радостима цвркута птица и зујања пчела, раздраганошћу лептира, мајчиним зовом... Би то.

            То што лелуја, или ми се чини да је тако, само је наш дах изнемогле топлине. Једва да се примјећује. Тек када се издахне бива као савршена паукова мрежа извезена издисајима наше душе. Како дишемо тако и смрзавамо. Каменимо.

            Можда би се студен и дао избјећи, али када човјек свикне на њега тешко да новој студени може бити близак. Неријетко ми и студен би милија од оне топлине која допираше од људске присутности. Шта је човјек ако је само стијена, ледена громада, санта леда, ледник, глечер... тек понека капљица након што га на трен сунце помилује. Сунце топлине и таме. Као и човјек. Ипак треба удахнути студен као претходницу топлине. Као нешто што увијек везиваше сваки камен, као и онај што се непомично једном сурва над нашим животом и ту остане занавијек. Да сведочи. Снима. Прича. Путоказује. Леди – једнако ту као и у мојој уџарици.

            Да се нико и не запита, би ли то, гдје и када, зло вријеме што вука натјера да зимује међу људима. Кажем себи – ово је то вријеме. Ово је та студен. Ако не би тако, онда је било. И поновиће се, као увијек, што би некад – Би и Биће.