Руски хуманитарни центар у срцу Европе плаши Америку и ЕУ

Пише: Новица ЂУРИЋ

Овај септембар 2014. године уписао је у своју биљежницу још један безразложни скандал: Сједињене Америчке државе (САД) и Европска Унија (ЕУ) су потражили од Србије да хитно затвори Руски хуманитарни центар МЧС, који постоји у Нишу већ двије године.

Онај мјесец прије – август још се скрива у стиду што је Црна Гора први пут у историји постојања увела санкције братској Русији. Русија ћутала све док челници државе нијесу почели да објашњавају како нијесу увели санкције Москви, већ само слиједили васпитни штап ЕУ. Како је то било храбро, достојанствено, одважно, чојски – него што!

Но, Црна Гора је бранила себе од других па није била у духовној кондицији и да друге одбрани од себе, јер од поодавно нема те моралне громаде која би се бранила чојством, љубећи ближњег свог – Русију.

Сада најрођенија породица црногорске власти је свакако Америка, НАТО и оронуле бакице из појединих европских земаља испољавају страх од добрих односа било које земље са Русијом, понајприје Србије. Црна Гора их не забрињава јер су њене газде одавно спаковали у похабане такулине.

Ако је тако, а јесте, чега се онда плаше прекоокеански борци за демократију и људска права у цијелом свијету и њихови „европски партнери“?

Украјинска криза је поново изнијела на површину многе проблеме компликованих односа Русије и Србије, Србије и Европске Уније, Европске Уније и САД.

Да би просјечно обавијештени читалац разумио те односе помоћи ће му ријечи професора Београдског универзитета Милана Миљаковског:

„И раније смо чули сличне захтјеве да се затвори руски хуманитарни центар у Нишу. То би било у најмању руку чудно, јер центар није, на примјер, страна војна база на територији Србије. Постоји само један закључак: САД и ЕУ поново покушавају да на било који начин смање руски утицај на Балкану. Садашња ситуација у Украјини и њени одјеци на Балкану подсјећају на атмосферу „хладног рата“, због чега ће се политички сукоби САД, ЕУ и Русије испољавати све јасније, а притисак на Србију ће се повећавати“.

Јасно. Прецизно. Тачно. Сва остала „тумачења“, гледања у НАТО шољу и Обамин длан су маске за репресију Новог свјетског поретка. Неки кажу Четвртог рајха. Не вјерујем да је шлему до безглавља.

Ево и званичних података који говоре да је рад руско-српског хуманитарног центра у Нишу почео 25. априла 2012. године. Главни задаци центра су ликвидација мина у хуманитарне сврхе, реаговање на природне пожаре и друге природне катастрофе, обука специјалиста. Ватрогасна авијација МЧС Русије дежура у центру, и њен задатак је да оперативно реагује на крупне природне пожаре у Европи уколико је то потребно.

Подсјетимо се да је још почетком 2009. године америчка Агенција за стратешку анализу (СТРАТФОР) објавила истраживање, које наводи да руски центар у Нишу може током времена постати први центар за логистику са потенцијалним војним садржајем ван бившег Совјетског Савеза. Али, за разлику од савремене Русије чији војни потенцијал није присутан на Балкану, САД су од 2000. године на Косову раширили базу брзог реаговања НАТО „Камп Бондстил“. Украјинска криза је послужила као одличан разлог за НАТО да рашири зону свог војног утицаја у земљама Источне Европе. На тај начин ће се притисак на Србију само повећавати. Покушаће да из суве дреновине исциједе и последњу кап. Кап по кап се циједи већ од поодавно и низ образе званичника Србије.

Војни аналитичар Александар Радић сматра да ће притисак на Србију са стране ЕУ и САД бити најјачи крајем септембра – почетком октобра ове године, када у Србији почињу заједничке руско-српске војне вјежбе.

„Влада Србије је на раскрсници. С једне стране је жеља Србије да уђе у Европску Унију, с друге стране су добри односи са Москвом. Упркос томе ће војне вежбе српске војске и руских војних падобранаца изазвати 'оштру' реакцију САД“, оцијенио је Радић. 

Ако се занемари потрага за непријатељима и потенцијалним агентима војног утицаја на Балкану и прецизно оцијени ситуација, постаје јасно да је управо руски хуманитарни центар МЧС, а не митске „кредитне организације ЕУ и САД“ притекао у помоћ настрадалима од страшних поплава у Србији, Босни и Херцеговини и у неколико других земаља бивше Југославије ове године.

Могуће је да је право вријеме да влада мале, али историјски поносне Србије, престане да посматра прекоокеанске „управнике глобалних процеса“ и да размисли ко је данас друг, а ко непријатељ. Одговор на ово питање може да уздигне (не на папиру, а у стварности) руско-српски хуманитарни центар у Нишу на највиши статус. На његовој бази би у будућности могли да се одржавају преговори на различитом нивоу. Тај центар би могао да заштити самосталну Србију и од природних катаклизми, и од могућих пријетњи током изградње „Јужног тока“. Под таквим руским штитом питање о уласку Србије у Европску Унију постаје све више реторичко.

Ко још није схватио политику Америке и њених сателита нека поново прочита књигу најчувенијег светског антиглобалисте, американца Ноама Чомског, „Шта то хоће  Америка?

Портал, Српске новине ЦГ, 24.09.2014.године

Би и Биће

Казивање - 78

Сиједим у честицама што око мене сливају омот. Лебде док говорим. Застиру постељу у коју легнем и тако студеним. Студен је у сваком погледу који допире до мојих тамновања. Ињем одјевен, студеном покривен зрим. Студен је у мојој уџарици. У ваздуху.

            Студен се тек тако не дâ. Можда ми нико неће вјеровати како је све студеније што је сунце ближе. Једино као да студена прашина наоколо предаје се сунчевим зрацима. Греде, таванице, зидови... све се уледило и тек као да роси. Бар да негдје окапи. Бар да се негдје друго на трен пресели како би могли оно мало крпица, завежљај, оно што цијелог живота гучимо, да пригријемо, осјетимо како је топлина још једина нада наших руку.

            Онако стијешњен, као сламка подно ледника, покушавам распретети сметове што у мени путеве завијаше, па све на ледени бескрај личи. И небо као савршено ледено пространство. Па ако овдје измилим испод овог ледника, гдје да изнова живот удахнем? Гдје?

              Шта је то што међу кристалима студени може бити уметнуто, што би их натјерало пропадању, што би их навело на судбину оних којима није студ суђена, већ подметнута, да би у том доживљају живјели туђу судбину?

              Помеђу камених ледника као да се види светлуцави бескрај, непрегледна површина по којој лишће савршено плеше, као да је мелодија коју моја душа компонова док би на изворишту снова и љепоте. Док би. Док сам се надахњивао радостима цвркута птица и зујања пчела, раздраганошћу лептира, мајчиним зовом... Би то.

            То што лелуја, или ми се чини да је тако, само је наш дах изнемогле топлине. Једва да се примјећује. Тек када се издахне бива као савршена паукова мрежа извезена издисајима наше душе. Како дишемо тако и смрзавамо. Каменимо.

            Можда би се студен и дао избјећи, али када човјек свикне на њега тешко да новој студени може бити близак. Неријетко ми и студен би милија од оне топлине која допираше од људске присутности. Шта је човјек ако је само стијена, ледена громада, санта леда, ледник, глечер... тек понека капљица након што га на трен сунце помилује. Сунце топлине и таме. Као и човјек. Ипак треба удахнути студен као претходницу топлине. Као нешто што увијек везиваше сваки камен, као и онај што се непомично једном сурва над нашим животом и ту остане занавијек. Да сведочи. Снима. Прича. Путоказује. Леди – једнако ту као и у мојој уџарици.

            Да се нико и не запита, би ли то, гдје и када, зло вријеме што вука натјера да зимује међу људима. Кажем себи – ово је то вријеме. Ово је та студен. Ако не би тако, онда је било. И поновиће се, као увијек, што би некад – Би и Биће.