+Митрополит Амфилохије: КЊИГА ЗА СПАС ЧИТАОЦА И НАРОДА

 Предговор за књигу Новице Ђурића ”Душа пред храмом”

             Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић

 Писац ове драгоцјене књиге стоји ”душом пред Храмом” и оним што се у храму и око храма догађало и догађа. Суочава се са личностима новије и старије Црне Горе, почевши од Светог Петра Цетињског и других Петровића, са Шћепаном Малим. Васкрсава предања о Светом Сави (”рука Светог Саве”)…

Ово су записи о савременим догађањима, а кроз њих освијетљене значајне личности прошлих времена. Та догађања су најчешће у храмовима и пред храмовима. Описивана једноставно, без сувишних ријечи… Пред нама васкрсавају стари храмови и обитељи, са драгоцјеностима које чувају и личностима које су се у њих уградиле. Јављају се и нови храмови, као на примјер храм Христовог Васкрсења у Подгорици или храм Симеона Мироточивог у Беранама. Много шта овдје описаног, сакрио је заборав, па поново почиње да живи; да нас грије својом животношћу и препорађа својом љепотом. Кроз ове повијести није ”вирнуо из земље” само скривени храм у Петровом Селу, него су заиста, ”вјекови вирнули из земље”. Љетописац ходи ”Сињајевином за Савиним стопама”.

Други одјељак ових Записа носи наслов ”Свјетлост која је спојила небо и земљу”. Он започиње дивним описом храма Христовог Васкрсења, његовог неимара, завјетника српске црквене архитектуре Предрага Ристића, говори о његовом васељенском освећењу од свих православних патријараха на челу са Васељенским Вартоломејем и Московским Кирилом (и по томе је јединствен у Европи и свијету). Као такав је заиста ”подгорички храм најљепши поклон Европи”. Писац не заборавља ни још нешто значајно за овај храм ”хиландарску лозу која је огроздила” покрај њега. Својим записом писац је запалио свијећу и у храму Светог Георгија у Момишићима, мјесту мученичког страдања двојице свештеника и четрдесет ђака мученика. Од Момишића писац стиже и до обновљених светиња на Скадарском језеру, на првом мјесту описујући ”Бешку почивало монахиња, вјере и поезије” подсјећајући на ”свијетло” доведено на острво ”у част Лазареве миљенице”. У својим биљешкама писац посебну пажњу посвећује ”Острогу - Божјој колијевци”, посебно Светом Василију ”свједоку вјечне свјетлости”, ”православном Прометеју”. Ту су описана збивања из његовог живота, до смрти и послије смрти, са избором једног броја његових чудеса (о пашиници на кољенима, колијевци у Божјем наручју, спасењу иновјераца итд.).

Записана су и ”казивања” која потврђују да ”истине никад не блиједе, ако се с кољена на кољено преносе”. Тако бива и са истином о сердару Јолу Пилетићу, који се враћа својим Пиперима и своме огњишту, бистом постављеном пред манастир Ћелију Пиперску, са Василијом - хероином Мојковачке битке, ћерком Јанка Вукотића, са часним дон Луковићем по коме су ”Црногорци обновили славу оружја”. Свак оставља - траг за собом ”а ријетко се траг даде загубити”, нарочито траг храбрих и мудрих, међу које спада и Миљан Радев Ивановић, звани Куч. Писац, памтиша људи и догађаја, посвједочује својим записом и ”печат времену” који су оставили у престоном граду ”браћа Вукчевић”. Оставио је иза себе људски траг и Перо Живков Стојановић, Цетињанин, који је ”чувао благо Петровића и гладовао”, Петровића чији ”албум нема цијену” на кога такође писац подсјећа.

Ходећи по траговима, често заборављеним од многих, наш трагач нам открива и заборављене ”Србе у Албанији - један народ у две вјере”. Ходећи преко Љеша до Фијере, путописац открива знамења Скадра и околине, подсјећајући на стотине православних храмова, несталих последњих  сто година или полатињених, на досељавање Срба мухамеданаца од Новог Пазара, Сјенице и Тутина, на забораву језика српског у вријеме тираније Енвер Хоџе и његовом обнављању у наше дане. Објављује нам радосну вијест да ”Срби из Скадра траже обнову својих светиња и изградњу културног центра”, обавјештава нас о ”утамниченим Скендербеговим ћириличним списима”, о помену у луци Шинђон добровољцима потопљеним у Медови, послије сто година.

На крају овог жуборења ”душе пред храмом”, записивач памћења подсјећа нас да су нас ”сачували наши преци”, говорећи о ”братоношком храму - од свијетлих предака до часних потомака” и о томе да ”човјек не смије заборавити да се пред храмовима доноси душа”.

На крају, опет се враћа Светом Сави ”који је свом роду даровао тајне Христове”, завршавајући своје и народно памћење са Лазаревим опредјељењем да је ”земаљско за малена царство” и истином да ”не пропадају мали него заборавни народи”.

Тако, ова књига Новице Ђурића лијечи и спасава читаоца и народ од заборава, будећи памћење догађаја, личности и трагова и тиме просвећујући душу храмовном свјетлошћу истине и неизбрисивог знања.

 

+Митрополит Амфилохије

март 2019. љ. Г.

Топли дланови ријечи (уз Изабрана дјела Новице Ђурића)

 

(уз Изабрана дјела Новице Ђурића)

Сам наслов овог кратког излагања наговјештава да ће се у њему о стваралаштву Новице Ђурића говорити из перспектике једне егзистенцијалне херменеутике, из једног типа искуства који је настајао и постојао само у хоризонтима сеоског Sinngebung-а, а то ће рећи и из мог личног искуства које је добрим дијелом, на моје изненађење, записано у изабраној књизи Ђурићеве прозе Роман ти причам. Сажето речено: бавићемо се искуственим  и животним  основама ауторове животно-умјетничке истине.

Ако се подсјетимо да је херменеутика у свом историјском развоју прешла дуг пут од помоћне методе тумачења до самог основа човјековог бивствовања, онда се овдје сусрећемо са њеном савременом верзијом, протканом умјетничким изазовима и захтјевима homo hermeneuticus-a. Вилхелм Дилтај, утемељитељ херменеутике као методе духовних наука, осим одређења онога што промотер и критичар имају као примарни задатак – разумијевање неког дјела другог човјека, а то ће рећи „проналажење свога Ја у неком Ти“ – посебан значај дајe аутобиографском елементу као сопоту умјетничког дјела. Наиме, аутобиографија је за њега „највиши и најпоучнији облик у коме се сусрећемо с разумијевањем живота“[1] при чему је само разумијевање живота живот сам. Како? По Дилтају једноставно, једино у саморазумијевању властитог живота имамо потпуни идентитет између оног који разумијева и оног што се разумијева. Тиме је већ наговијештено оно до чега је дошао Левинас када је утврдио да ми као субјект разумијевања никада не можемо бити у стању да без остатка разумијемо другог човјека, његов живот и његово дјело. Не воде ли нас ти увиди директно у субјективизам који се не да објективизовати? Дилтај тврди супротно. Аутор, самоинтерпертатор, је увијек-већ самим својим животом  „у сјећању издвојио и истакао значајне моменте свога живота, а остале је предао забораву.“[2] При том је, за Дилтаја, посебно значајно, да је аутор, вођен својим животом, створио „јединства у којима су садашње и прошло повезани заједничким значењем“ на основи којег живот тумачимо „као остварење највишег добра“[3]. Управо ови елементи Дилтајевог разумијевања саморазумијевања – сјећање, јединство, остварење највишег добра – носе роман Роман ти причам Новице Ђурића, роман који ће нам послужити као нит водиља разумијевању његових Изабраних дјела

------------------------------

[1] V. Diltaj, Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ: Beograd, 1980, 253-263.

[1] Исто, 261.

[1] Исто, 261-262.

Као што знамо, изабрана дјела су дјела која су прошла „сито и решето“, вишеструко изабрана: она су стварала и бирала свог творца и изабраника као што је и он њих стварао и бирао. То узајамно стварање и бирање крштавају критичари и колеге.  У оно иза-брано, у један пут, уливају се безбројни трагови који указују откуд је аутор дошао , гдје се налази и куда је кренуо, а изнад свега свједоче неизбрисиви траг ријечи у човјеку и покрет руке, која их вођена тим трагом, исписује на неподношљивој бјелини папира. Траг који се трагом исписује обасут је миомирисом ријечи које нас одвајају од земље и настањују између ње и Неба.

Три тома Изабраних дјела Новице Ђурића (Унирекс Подгорица/Београд, Unireks Grup Podgorica, 2018) излажу човјеково (1 и 2) и пишчево (3)[4] „кућење“ у том простору Између. Пјесма и прича су од истог истом, двије врсте калема којим наша душа калеми дивљаку нашег тијела, и притом га понекад окрвави, као у првом калемљене јабуке од Новичине невјеште руке. Писац је тако калемар ријечи који се поноси својим калемарским ранама, као што се родитељи-калемари поносе својом дјецом. Због тога пјесник пјева „Није човек туђа мрвица“ (1, 187), него калем душа својих најближих, њихових ријечи и руку дјело, њихово изабрано дјело. Изабрана дјела изабраног дјела садрже све оно што у његовим „чулима жубори“ (1, 196), све оно што се скућило у вјековном насљеђу језика док је кућа још била кућа, породица породица, љубав љубав, завичај завичај, село село, а језик језик.

О том кућењу најбоље ће нам причати ријечи и руке, мрвице које су га скућиле. Чије? Очеве и мајчине, Новичине. Свака његова пјесма, свака прича је једна мрвица, најслађи окус свијета у цјелини, смок за врапца-дјечака. Свака збирка је отуда погача од тих мрвица а изабрана дјела смок њиховог смока (2, 19). Она су везови бијелих погачица које Новица скупља од мрвица, мијеси, пече и дарује дјеци и одраслима да бисмо могли да их дијелимо међусобно, братски и сестрински.

--------------------------------

[1] У даљем дијелу текста Изабрана дјела Новице Ђурића биће навођена у скраћеном облику: Камени јахачи (Изабране пјесме): (1, бр. странице), Роман  ти причам (Изабрана проза): (2, бр. странице), Три лица љубави (Књижевно дјело Новице Ђурића у огледалу критике): (3, бр. странице).

Ако је вјеровати савременој науци, Новица Ђурић се родио најмање мјесец дана прије него што су се огласиле пушке у Брскутима. Родио се тако што га је нерођеног и његову мајку сам Сведржитељ узео у своје руке. А Божије руке су Ријеч. Иако је мајчин пад био опасан, знала је поносно, већ тада, да носи и доноси тврд орах, своје „Сунце“, „центар свијета“, коме ни ројеви пчела, ни „плес страха“ на трешњи, ни ратоборна стрелица, ни моћни закотрљани балвани, ни многе песнице, ни „колективни идиот“ неће моћи ништа.

У кући, тј. са оцем и мајком, братом и сестрама, рођацима и ближњима, гдје су поштовање и послушање врховне вриједности, почеће узајамно оплемењавање добром, лијечење љубављу, заједницом и стијешњеношћу, почеће кућење са ледине, увијек изнова, по једноставно рецепту његових родитеља: „Скупљаху мрвице, латице, пчелице, травчице“ (2, 169). Родитељи који куће кућу од „хиљаде лаката“, даноноћно бдију да се дјеци што не деси, да кога не увриједе, да буду људи, и исто тако да гостопримством дочекају све који дођу. И све то као дар добра:

 „Добро дарива добро. А отац је вазда свако добро с нама дијелио“ (2, 43) пише Новица и пјева: „Руке што дариваху/ у небо звездано прати/ златоуста немо изговара/ увек добру добром врати“ (1, 135-136).

Приче дјетињства су приче даровања, најслађих дарова из празне мајчине руке која себе дарује миловањем. Као и Господ, и мајка има само да нас помилује, њен дар миловања је основ сваког другог поклањања и имања. Рука која не милује, чак и када је пуна свега, не умије да дарује. Миловање је једини дар који се не може узвратити и за који не смијемо да се захваљујемо. У том дару, наглашава Ђурић, скривена је тајна овога свијета: „Бог дарује руке које дају, да би увијек имале“ (2, 18). Руке на раменима и ријечи у срцу и души. Добри људи, пише Ђурић, „дароваху нас прво осмијехом, миловањем, погледом и жаљењем што њихова рука, у том тренутку, нема шта да нам подари или им се учини малим то што даваху“ (2, 114). Жак Дерида је феноменолошки описао феноман даривања из позиције оног ко је дарован и истакао да је даривање даривање само уколико га не прати захвалност. Овдје имамо опис истог феномена из позиције оног који жели да дарује а чини му се да његов дар није довољно добар за оног који треба да буде дарован. Управо у том што му се тако чини он истински дарује. То је дар који не тражи уздарје, тражи само памћење и сјећање. Тражи да се не заборави не због себе, него због тајне даривања на којој почива свијет. У сваком истинском дару, видимо код Ђурића, добро односи побједу над злом, истина над лажи, правда над неправдом. Село Дријенак оправдава постојање свијета у цјелини. Уједно муком и радошћу, пјесмом и причом Новице Ђурића. А у њима...

Библијска етика десет Божијих заповијести обликована нашим народним духом: љубав према једном једином Богу, одбацивање идолопоклонства, „Не узимај узалуд имена Господа Бога свог“ (Помози Боже. Помозииииииии!“ (2, 132), сјећања на „дан одмора“, поштовање родитеља, забрана убиства, прељубе, крађе, издаје и шпијања („Не свједочи лажно на ближњег свога“), „Не пожели ништа што је туђе“, заповијест која моли и у којој је све то још љепше речено: „Љуби ближњег свог као самога себе“. Све оне су сливене у један историјски, вертикални, наследни, породични стожер поштеног породичног живота од свога рада: „Није то чинио нико наш, па нећемо ни ми“ (2, 135), ни ријечју ни рукама. И та констатација и заповијест се као молитва на литургији стално понавља, и не може се претјерати у понављању, јер мора да се сједини са сваким дамаром нашег бића, а не само да буде узета на знање. Али то није једино што се мора. Свако ко живи на селу, у породичној заједници, зна има своје морање да би заједница уопште опсттала као заједница.

Чак, иако су празне руке, дланови су топли. Али, за дјецу мора да се „згучи“, за остале, како се нађе. Једино што су сви морали да буду чисто обучени. Иако свака чиста капуљача, сваки сингави чисти капут, иза себе крије промрзилне на мајчиним рукама, настале било у ријеци-леденици, бунару-леднику или у леденици-снијежници.

Очева ријеч, ријеч која ствара, носи, оплемењује „гордост очевог сиромаштва“ (1, 47) и суровост природе и његовог непресталног рада. И док се „уграђује“ у све што ради, он који је, по дјечаку Новици, „створио рад“ (2, 29-30), доноси „радост за све“ (1, 101). Руке и ријечи: очеве које доносе и мајчине које дају. Заједно са њима су „дароруке“ руке доктора Миша, „једнако топле као ријеч“ (2, 113), Зоркине пуне руке, „лица која су сијала доброту и руке које су увијек даривале“, ђеда Ника, бака Благе и Данице, Љубице Радовић које је своје руке „браћи подарила“ (2, 116), руке и ријечи које су у зноју лица свог стварале свијет као умјетничко и људско дјело, свијет Ђурићеве поезије и прозе.

Њихов паралелизам је одавно наглашен у критици. Пјесме прикривено, а приче отворено износе пред нас ниску најинтимнијих „медаљона“ (Матија Бећковић, 3, 39) – Дилтајевих јединстава прошлости и садашњости – у којима се стваралачки чува пишчев живот. У сваком од тих медаљона, па би он наизглед сасвим небитан за човјечанство, усликана је у другом, основном плану, универзална родитељска брига за добро и доброту своје дјеце и човјека уопште, уткана је једна пуноћа животних односа, заповијести, савјета, присности, стваралачке виспрености, умијећа трпљења и с-трпљења. Изабрани „медаљони“ одрастања и сазријевања ако се забораве не умањују оне који су у њима умедаљени, већ ниште оног ко их носи. Човјек је, видимо код Ђурића, албум медаљона, окачених о нашој души, један кад отпадне, човјек више није човјек, но пробушена, шупља љуштура свог сопственог настајања, биће без континуитета. И не зна се који је од ових Новичиних медаљона вјернији а који значајнији за одрастање човјека као човјека и за остваривање највишег добра.

Ова сјечања се могу сврстати у више група. Наравно, најбогатија је група коју чине првине-медаљони. Прва жива ограда или први бунар, први колач или прва суза, први кош или први радио, прва лопта или први ТВ, први ауто или прве и посљедње (Дарине) брескве... Ту су још и изазови забрањеног, дјечје враголије и страх од новог, убоји и ране који се не смију показати, казне и забране против којих се жели али не смије да се побуни настајући дјечачки понос. И ови први и други одраз су пуноће сеоског живота и могуће пуноће човјека. Село и природа, рад у природи и у кућној заједници, развијају све наше могућности, све наше способности, сва наша чула: јаук мајке који се једва чује, жуљеви који не могу да се не виде, „мирис мајчиног ткања“ (1, 47), мирис другарства, укус који „ни данас не блиједи“, они остају у нама иако више „нема оне сласти, оне топлине, мириса“ (2, 182), иако „нема више“ цијелог једног свијета који је изумро са смрћу наших ђедова и баба, смрћу наших родитеља, смрћу села, ми га својим сјећањима морамо ознова успоставити и одборавити. Новица Ђурић створен и као човјек и као писац у том божанственом храму сеоског породичног живота страхује од заборава доброте и љепоте, радости и људскости, љубави и среће, невиности и издржљивости, стварности које више нема, поука које данашња дјеца не разумију.

Ако писац тражи уздарје од читаоца његово писање је неискрено. Писац дарује себе калемећи и оплемењујући наше ријечи, наш језик, наш живот, милујући нас својим књигама као отвореним длановима који нас додирују без додира, јединим људским додиром који племени нашу душу. Знајући да „дјетињство више памти но што се може записати“ (2, 114) и да „неречене/ умиру многе ријечи“ (1, 76) он има само једну жељу: да направи  „мелем од речи“ (3, 31) и са њиме извида-опише „оно што /више никада поново/ видети“ (1, 145) неће и само једну намјеру: „да потомке пробуди(м)“ (1, 137), а „нас помилује“ (3, 64) пјесмом. Пјевајући у то име: „Воћњаци се расцвјетали /једно дете крај Плашнице/ цвет за цветом умножава/ као сузе радоснице“ (1, 138), Новица Ђурић исписује аутопоетику свог стваралачког израза, искрено и прецизно, аутопоетику која није ништа друго него ниска завичајних медаљона, односно сопствена личност разумљена и описана у њеном животном настајању. Тиме свједочи: то што је „свака нова канта воде“ из бунара-ледника била „некако најтежа“, свака нова пјесма, свака нова прича, била је некако најлакше када се извлачила из безданог бунара вјере, историје, рода, завичаја и дјетињства. У њима је уткана пишчева забринутост за садашњост и будућност, али и нада да је и даље, упркос времену људи „ниједне вјере“ (2, 137) и родитеља сирочади, кад више не постоје завичај и дјетињство, кад се њихови медаљони бацају, кад нема куће и кућења, за Новицу Ђурића љубав „једини / бесмртни певач. // И реч је бесмртна /када човек /дарује љубав (Бесмртни певач, 1, 173). Амин Боже, дај!

 

---

[1] V. Diltaj, Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, BIGZ: Beograd, 1980, 253-263.

[2] Исто, 261.

[3] Исто, 261-262.

[4] У даљем дијелу текста Изабрана дјела Новице Ђурића биће навођена у скраћеном облику: Камени јахачи (Изабране пјесме): (1, бр. странице), Роман  ти причам (Изабрана проза): (2, бр. странице), Три лица љубави (Књижевно дјело Новице Ђурића у огледалу критике): (3, бр. странице). 

Проф. др ДРАГО ПЕРОВИЋ 

/  Проф. др Драго Перовић о Изабраним дјелима Новице Ђурића на Тргу од ћирилице. Херцег Нови, 14.08.2019. године / 

МИЉАН НИКОЛИЋ: Свеприсутна ведрина Новице Ђурића

 

Мр Александар Ћуковић, Новица Ђурић и Миљан Николић

Како исказати пјесму, а не поништити се као пјесник, не одати њену тајну при том открићу, не подилазити читаоцу, остати с њене стране говора, у најприснијој вези с материјом ријечи и бићем изреченог?

Новица је прву књигу пјесама објавио и пр'је него ли је исписник ових редова пристигао на мјесто одакле се упућује пјесничка ријеч, у васколико царство поезије и других људских дјелатности, дакле, још давне 1973.

Књигом пјесама „Трагом Живота“, седамнаесестогодишњи искушеник орфичког завјештења, стао је на видјело својим првим покушајем да се представи и искупи, међу толиким пјесничким искуством, нараслим од почетка упамћеног пјевања и мишљења, доносећи свој начин како користити у поезији ријечи и на које се теме и која мјеста у човјеку позвати, ослонити. „Трагом живота“ била је основна полазишна тачка тог путовања. Сам живот на првом мјесту, а тек потом пјесништво као вјештина и техника говора. Осврнемо ли се се на те ране пјесме, на оно што бисмо могли назвати, примарним изразом бића пјесника, настао као одраз исконског искуства младости, наћићемо пјесника у свом природном окружју заноса и увјерења, непатвореног и чистог, управо онако како то младост може да пјева. И то наравно, под условом, да пред собом у тим раним текстовима, имамо пјесника. Времена и прилике да се докаже и оствари као пјесник, Новицао је имао у наредних десетак књига поезије за одрасле и двије књиге пјесама за дјецу.

Бити лирик у вијеку атомске технологије и неандреталске етике, како је недје натукнуто за вријеме у коме говоримо, дјелује на мах неувјерљиво, парадоксално; немогуће. Јер коме и чему себе посветити, а да перципирано остане лирска исповјест? Како се провући кроз гвоздене засторе репресивних категорија идеолошких матрица, и на иглену ушицу се изрећи, неком, с те стране ријечи, да се притом не оспе и изгуби садржина лирског говора, супстракт поезије? Није потребно уводити теорију жанрова, да би доказали што је данас узело примат у књижевној индустрији белетристике, измотавати се како је за све крива прозодија као основа организације људског говора, те и њен омиљени жанр, као подесније средство и начин казивања. Лирика није верзирана за вријеме, већ за језик и његов потенцијал обликовања, као и за сензибилитет пјесника. Новица Ђурић није бирао да своју контемплативну лирику издаје у бујицам нараслог текста, јер то би било против смисла и природе оног о чему је и на који начин говорио. Новица је лирик, јер је његово искутво управо те категорије. То није проистекло из савремених тенденција у литератури која се чита и потражује, већ литературе коју он проживљава и ствара, по нужности личног нахођења и неопходности опстанка међу ријечима.

У раним пјесничким књигама: „Узалудна врата“, „Дрво у тами“, „Кућни тамничар“, „Божја дјеца“, објављеним у периоду од 1980. , до 1996. године, из којих изабране пјесме налазимо у првој књизи  под насловом Камени јахачи, трокњижја одабраних дјела (Унирекс, Подгорица, 2018.), огледа се прва фаза  пјесничког стваралаштва Новице Ђурића.

Основне тематске оквире те фазе представљају превасходно реминисенције завичаја, топонима Липова,  као хронотопа чији временски распон обједињује искуство и историју Ђурићевих предака, његовог српског етноса, те и мисао и трагизам косовског завјештења. Савремени свијет настанка пјесама овог периода се назире у контрасту слике породичне куће, и завичаја, те губљења континуитета у контексту с дјетињством и извором матичног бића ком пјесник по свом опредјељењу и по наслијеђеном искуству свим својим бићем и пјесничким начином поимања свог мјеста у времену припада. Савремени свијет није дат у непосредној, пластичној представи, тек га слутимо, у оним мотивима и мјестима којима као за прибјежиштем, у бијегу од буке и безумља, пјесник посеже. Индустријско друштво, обезличен бирократизовани објект с људским ликом, и модерни свјетски поредак, стоје као контрапункт природи, породичној кући, огњишту развејаном вјековима, те интимном односу с најближим сродницима, родитељима, братом и ћерком, која се јавља у каснијим пјесмама, друге фазе пјевања. Ђурић тако свјесно одабире да говори искључиво о оном што му је непосредно блиско и што добро познаје. Он, напокон свједочи о свом свијету, и тако узима поезију за средсво документовања личног, интимног искуства, као и културе и традиције свог етноса. Занимљиво је како Ђурич из перспективе пјесника који своја прва дјела ствара под утицајем модернизма у социјалистичкој заједници јужнословенских народа, постепено се приближава искуству ранијих пјесничких праваца и епоха. Он то ипак не чини под тенденцијама свог доба, под утицајем постмодерне, јер не преиспитује изворишна мјеста, покушавајући да их изнова врједнује, или оспори, већ као аутор који користи искуство претходника, пјесника, да у свом личном поетском кључу надогради оне вриједности које сматра пресудним у култури српског пјесништва. Породица је матичино упориште народа, из ње расте језик и памћење. У мајчинском завјету Ђурић памти завјет косовске мисли, у очевом начину дјеловања, оживљава и реконструише начин како се чинило и стварало у претходним епохама. То није дух романтизоване литерарне стварности, односно пука фикција, већ документован лирски исказ савременог пјесника с краја XX вијека. Камен, киљан је основа с које се препознаје нечије кућиште и чува се тако памћење црногорског човјека. Киљан је не само међаш, он је онај камен који остаје након што генерације мину, да свједочи о оном што је туда протекло, он је енергетски магнет о коме се стиче ентитет и култура једног поднебља. Ево како у пјесми то изгледа:

„ кућа

моја кућа

од зла се бранила

 

кроз таван

кроз димњак

клетве су ми стизале

 

скривен

молим гавранове

да ми јаве -

испред куће

киљан у паучини

очекује ме“

( КУЋА ЗЛА, књига пјесама “Дрво у тами“

УкЦГ, Титоград, 1986.)

Мотив куће који из једног појмовног регистра се у насловној синтагми среће с нечим што допире из тамне стране људске природе, из другачијег регистра, у пјесми је представљен кроз ток и развој такве једне обезбожене људске творевине, која постепено гаси своје обличје и нестаје. У сведеном изразу, сажетом до минималне употребе језичких средстава, без боја, звукова, епитета и илустровања пјесничког хронотопа, имамо само у наслову одредницу, односно допуну, категорију етичког вредновања простора за живот и потом, у пјесми лирско изрицање, како је напокон до тога дошло. Стигло је споља, кроз клетве, и насртаје. Ритам пјесме је успорен, говор одсјечан, кратког даха, као да се над собом у крајној изопштености, самоћи по послиједњи пут, свједочи и ламентира над мртвим, обезличеним животним простором. Кућа/моја кућа/ од зла се бранила. Мотиви су дати без зачина, елементарни, они јесу општи појмови који у себи сублимирају етичке категорије постојања, тек представљени, огољени, онако како се у свом изворном облику појављују. Након борбе, остаје камен, који пошто је живот прошао с свим спектром својих вриједности, и пошто се зло трајно настанило у кући поријекла и дому лирског субјекта, постао је киљан, међаш и гробни камен, и тако од безличне грађе постаје знак у времену, послиједњи запис и траг да је постојао живот, дом и огњиште.

Пјесма „Кућа зла“ иконички интерпретира страхове који стоје наспрам покушаја одбране традиције, и памћења пјесниковог унутарњег свијета и његовог етноса. Ова пјесма стоји наспрам све друге пјесничке грађе у којој имамо борбу и покушај да се кућа, завичај, вриједности породице, у озрачју љубави лирског субјекта сачувају. Ако кућа пресахне остаје само пјесниково срце, мотив који у поезији представља супротност камену који је спомен на мртво и нестало; срце које је основно мотивационо упориште лирског гласа. Тај мотив, тако избјегаван и проказан у модернистичком дискурску авангардних изама, погрешно представљен, сентиментално инотниран, пјесник Ђурић ипак узима храбро, недвоумећи се да га увијек гдје му је и мјесто постави, јесте управо истински киљан његовог бића, онај који постоји и подражава живот и тамо гдје нема друге материје и присутних облика. Присутан у вјечитом и у бићу поезије. И то је она ведрина која упркос свему другом опстаје. Ведрина младости и њене виталне снаге, вјере пјесникове у вриједности по којима се једино може постојати и опстати. Ведрина која се скрива у свијету обезличених односа, ђавољој вртешци индустрије забаве и самозаборава. У кућу коју су напустили ближњи, ведрина која се враћа у гласу пјесника, да изговори своју љубав према постојећем и затеченом. Иако у већини пјесама из ране фазе пјесништва превладавају тамни тонови који сјенче свијет остао након губитка изворног вида завичаја, примјетна је специфична ведрина, и нада у озрачју који крили говор пјесника, онај осмијех по коме препознајемо и памтимо Новицу Ђурућа. Ведрина љубави, посљедња објава сваког постојања, јер по злу се не постоји, по злу се нестаје, губе докази о оном што је живјело и пјевало.

Пјесме прве фазе пјевања дате су у слободном стиху, у фрагменталним пјесничким сликама, које одговарају дисперзивној слици свијета декомпонираног завичаја, онако како су навирале мисли и успомене, синтаксе прилагођене потреби да се изриче, не описује и било шта објашњава, те тако прилагођава читаоцу. То су пјесме, унутарњег, себи својственог ритма, ослобођене форме лирских облика, импулси ријечи, кардиограмски уловљени трагови бића лирског субјекта.

Другу фазу пјесништва Новице Ђурића, коју представљају књиге пјесама  „Јави ми да сам жив“  ( 2009.), „Невјерно срце“ ( 2013.), „Бос по ријечима“ ( 2014.), Косово Мајко (2015.), те и књига пјесама у настанку „Ризница писаних доба“, карактеришу, превасходно, двије препознатљиве тенденције – његовање форме римованих катрена, најчешће неправилне риме, другог и завршног стиха строфе, те и драмска структура присутна у појединим пјесмама слободног стиха, евокација, управни говор, присуство ликова мајке Даринке, сестара Душице и Душанке, ћерке Милице, Старца Милије и других. Такође, у овом периоду стваралаштва присутна је, до тад углавном изостављана интерпункција, до чега неминовно доводи сложенија употреба језичких средстава и комбинација жанрова.

У пјесмама ове фазе, тематски пјесме остају у приближно истом кругу интересовања, но с видном развијеношћу тих тема и садржаја у правцу, ког и раније Ђурић одабире као матичну струју свог тока. Косово, антропоморфизовано, поприма лик Даринке, мајке лирског субјекта, јер напокон и његово памћење проистиче из мајчиног казивања о Косову, што јесте препознатљиво мјесто српског пјесништва. Косово је или дјевојка, која кријепи ране јунака епских пјесама, или старица мајка која преноси завијет и искуство предака. Косово као срце бића пјесништва овог тока, ослоњеног на традицију народног пјесништва српске литературе, Ђурћа обавезује на однос према тој сакрализованој грађи кроз посвећеност ангажованог аутора у улози документовања савремене тематике везане за овај мотив.

„Бос по речима“ наслов је који се неколико пута јавља у збиркама новице Ђурића. Први пут у улози пјесничког циклуса у књизи „ Јави ми да сам жив“, том приликом и као наслов појединачне пјесме у том циклусу. Други пут као наслов књиге пјесама, циклуса пјесама и пјесме састављене од три цјелине, које носи и карактерише говор при обраћању упућен пјесниковој кћери Милици.  Прва пјесма с тим насловом својим карактером говора ближа је првој фази стваралаштва овог пјесника, коју би овим путем слободним избором назвао чистом лирском фазом, док бих другу препознао у хибридном укрштају жанрова као сложенијом, драмско-лирском фазом. „Бос по речима“ основна је потка и карактеристика, суштина поетског кретања и свих промјена пјесника Новице Ђурића. Новица је превасходно у свој поетски свијет приступио с намјером свједока у потрази за саговорником, као и за одговорима на питања која од постанка човјека, када је ријеч о потрази за смислом и разлогом свакојаког људског дјеловања, па тако и пјесништва прате пјеснике свих култура и језика; питање поријекла идентитета појединца и његовог етноса, питање постојања оностраног, огледано у космогонији хришћанске теологије, питање могућности истинског казивања на релацији човјека и његовог творца, питање бесмртности душе и љубави као њеног изворног облика саобраћања с другим бићима...

Мисао као рефлекс бића на искуствено у хронотопу лирског лика, јесте полазиште у начину како Ђурић себе позиционира у савременом српском пјесништву, сажимајући стилска средства на есенцијално, на бит и фрагмент, јер он свједочи, не дочарава, не слика и бојадише измаштане фигуре и свјетове, фиктивне рајеве индустријског човјека. Ђурић узима језик у његовој примарној сврси, да се обрати другоме, представи свој унутарњи простор постојања, пјевања и мишљења... Ђурић је лирик мисли који срцем, мотивом толиких мјеста у свом писму, јемчи оно виђено и доживљено. У контемплативним сверама свог путовања кроз претворбе у језику својих пјесама и кроз развој у пјесничким циклусима, књигама, срце је неотуђиво и непромјењиво мјесто опстанка свих изгубљених полазишта, мјеста на путу, ближњих и драгих лица, предака, пјесникових родитеља, уточиште његових савременика и саговорника. То је тако, јер је Ђурић освједочио своје постојање и своје успомене; он је хронотоп својих пјесама, он је лик и субјект који се обраћа у већини пјесама. Дакле, његова библиографија је његова биографија. Све што је у пјесме стало, то је његов живот и путопис језиком и свијетом човјека. Овдје се пјесничко искуство не искушава у претворбама идентитета, као и у ријетким промјенама позиције говора, чешћим у другој фази стваралаштва. Ђурић не иде за експериментом, он од њега полази ослањајући се на фрагменталност поетских слика, да би развојем своје поетске праксе дограђивао израз, обликујући у форми катрена, под утицајем поетике ранијих епоха. Нарастањем искуства о ком свједочи аутор мијења се и развија пјеснички израз. Ђурић није вјежбао у радионици великих поетика да би подражавао жанровске облике и прочитано, већ је посегнуо за елементарним у себи, огољеном ријечју и фрагментом, не цјеловитим синтаксичким дионицама, већ у језичком сусптракту дајући своје искуство свијета настојећи у покрету да улови доказе оног о чему свједочи, као и свог присуства.

Љубав опкриљује васколико постојање свијета исписаног поетиком Ђурићевог литерарног искуства. У њој је живот и човјек одрођен од свог изворишта, један сасвим обезличен свијет на услузи машинерији танатоса и разарајућих сила ентропије, позорница самоунижења цивилизације. Тај и такав свијет ипак Ђурић не даје у крупним потезима, он га наслућује у својој потреби за враћањем извору свог говора, завичају и дјетињству које не пролази у бићу лирског субјекта, само мијења облик, остаје срце дјетета у лику одрасле особе.

Отуд и пјесма „Господе, човек је дете“. Свега три стиха, реторичко питање упућено Богу, из перспективе дјетета, заиграног лирског бића над пролазношћу материје и непостојаности њених облика.

Отуд и пјесма „ Туга је што наша дјеца старе“... У којој се, између осталог, каже;

 

„ .... Туга је, презрели цвете,

што наша деца старе

и што их ометосмо

да буду млади.“

 

( „Туга је што наша деца старе“,

књига пјесама „Јави ми да сам жив“,

Нови Сад, Орфеус, 2009.)

Без украса, без зачина, без надградње.... у само срце ствари, речено је оно што је виђено, односно спознато.

Новица Ђурић исказује себе и свој етнос, те с тим нема рачуна и нагодбе, трговине, да се неком буде јаснијим, пријамчљивијим, или у духу салонске литерарне продукције постморте поетских школа и курсева писања на руку помодара, доконих филолога и критике. Можда је Ружевић Т. , можда Павловић М. на самом почетку дао полазишну основу, но свакако је Новица Ђурић освануо у свом исказу и искуству на добром дијелу свог пута, одавно већ и данас овдје међу нама.

Одбрана пјесника од свијета и пјесниковог свијета од ништавила, одбрана ријечи од бешћутне бјелине назначеног простора мишљења и пјевања, то је поезија Новице Ђурића, стрмоглавце срцем поринута у вријеме, ђавољу вртешку дочарану у размјерицама танатоса и ероса, на услугу и корист силама овог свијета.

Новинар који је пјеснику позајмио искуство виђеног да свједочи и пјева о својој истини и свом поријеклу, и пјесник сусретнути у једном истом лику, у свеприсутној ведрини вјеровања у љубав творца овог и свих свјетова, данас постоје и пјевају, у угаоном зглобу два вијека, у поезији Новице Ђурића. Ријетко у српској поезији, рекао бих.

                                                                                                          МИЉАН НИКОЛИЋ

/ Академска трибина “Савремене тенденције у књижевности Новице Ђурића”, Српски културни центр “Свети Сава” Српског националног савјета Црне Горе, Српска кућа у Подгорици, 4.јун 2021. године.

 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Стваралачко тројство Оливере Доклестић

 Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Оливера Доклестић, “Мисли моје на бесаност зову“,  Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2020. године  ( Избор из поезије)/

 

Оливера Доклестић и Новица Ђурић

Ко осјећа љепоту постојања он је пјесник. Коме се и јави – Господ. Само су Господ и поезија бесмртни. А бесмртност јесте привилегија поезије. Зато је и одлазак сваког писца - пјесника овоземаљски губитак а дар Небески.

          Свако слово које је подарено искрено, у вери утемељено, никада се неће одродити од светог духа поезије, јер пјесник се поред Светог тројства заклиње и у стваралачко тројство: Свето писмо, Свети језик и Свету вјеру.

          Зато, по трећи пут сам у прилици да говорим о књигама Оливере Доклестић,  дами, песничкој невести Херцег Новог.

          Књигу  „Мисли моје на бесаност зову“ ( збирка поезије 2009 – 2020. ) како пише у поднаслову књиге, ауторка ју је концептирала у седам поглавља : Лептир на длану, Ваш дух, ваша слава, наша је снага, Мисао као нада, Образи боје пурпура, шапат неба мора и шуме, За ратнике светлости и Епитафи. Поред предговора почивше списатељице Винке Перишић – Шаранац на крају је мини биографија пјесникиње која сведочи о њеном веома различитим књижевним жанровима – збирке приповједака „Прашине и кораци“, Софијине ћери“ и „Између камена и воде“; Путописни есеји „Црно Бијели градови“ са драмом „Бијели голуб превлачки“; збирке поезије - Кап по кап“, "Опуномоћени записи" и „А ја бих само да са тобом ћутим“. Романи - „Четврта димензија“ и „Љубав и лаж или кућа од карата“ а ту су и приређене монографије, радио драме, заступљеност у антологијама и свакако придружује им се и овај избор из поезије „Мисли моје на бесаност зову“ коју је објавила Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе.

          И каква би то била песникиња када попут велике пјесникиње Десанке Максимовић и наша песничка невеста Новог не би имала Тајну. Док Десанка моли да је никда не оставимо саму, Оливера би своју тајну поверила, али нема коме. Тако у пјесми „Тајна“ пева:

          „Рекла бих некоме моју тајну

          Али морам да ћутим

          Ћутим, ћути“.

          Зна да једино она живи  стварној величин, снажној емоцији док је у њеном срцу и да само слути шта би јој се догодилио ако би је некоме повјерила. Без обзира колико је та жеља, била стварна или изграђена и узвишена у сновима, Оливера зна да би именовањем те тајне ујела за срце некога до кога јој је много стало. Можда њен разум и би, али срце је једнака варалица и непремостива препрека.

          Не жели одавањем те тајне ни себе да изневјери, пристаје да „свашта дослути“ и ипак одлучује: „И зато је најбоље да ћутим. Ћутим“.

          Одабрао сам ову пјесну од оних које изабрала ауторка јер ме је она одвела и увела и међу пјесме „За раднике светлости“.

          Можда се неко и запита зашто не „удомише“ у оне мисане или елегичне а нудим као одговор да тајна увијек траје као што то трају и Оливерини „Ратници свјетлости“, мекани као њена ријеч с „Срцем од памука“ како то у пјесми „За ратнике свјетлости“ пјева овај субјект.

          Но како се још трага за радом који је донио светлост једном народу пјесникиња Доклестић своје ратнике похрањује у пјесмама, одаје им признање што су сликарским бојама, пером, својим гласом, извојевали побједе у јединим  ратовима који не бришу светове пред собом остављајући пустош, већ дограђују и оплемењују доба у ком су ратовали на страни умјетност чији су духовни команданти били, како то именује овај субјект,  Прометеј, Леонардо, Кочић , Куељо... Засигурно памтиће се међу читалачком „пјешадијом“ великани: Ђура Јакшић, Милан Ракић, Милош Црњански, Иво Андрић, Десанка Максимовић... и великана који су сјенчили тренутке и Петар Лубарда, Мило Милуновић, Милош Вушковић, Мирко Кујачић и Илија Шобаји, Паја Јовановић, Сава Шумановић, Урош Предић, Надажда Петровић... Све њих и многе друге писце, пјеснике, сликаре и оне Лесове Људе и сјенке Оливера Доклестић похрањује у „предворје раја“ , вјерујући да су ту „сви мали и велики хероји свога времена“.

          Ево нека и ова књига „Мисли моје на бесаност зову“, за почетак, буде у „предворју раја“.

 

/ Промоција књиге „Мисли моје на бесаност зову“, Оливере Доклести, Херцег Нови, 5.октобар 2021. године /