Нова игра ствара нове свјетове

/ Новица Ђурић, „Свуд ме има, кришом вирим“, Књижевна задруга СНС,  Подгорица, 2016. (Поезија)

            У времену свеопште компјутеризације, виртуелне стварности и видео игрица, књиге, а посебно оне намијењене најмлађима, гурнуте су у непреглед полица, престале су да буду дијелови очуђења у дјечјим животима, тако да само ријетки, и писци и њихови читаоци, проналазе нови смисао у новом писању, и новом читању.

            Упркос оваквом виђењу савременог стања у свијету књига, посебно поезије за дјецу, не треба заборавити да је човјек једним својим дијелом увијек хомо луденс, као што је и хомо виатор или хомо религиозус.

            Одлука да поново, по други пут, буде «човјек игре» помогла је Новици Ђурићу да након раније објављеног азбучника «Милица словарица» поново уђе у свијет дјечје маште, стварности и доживљаја, страхова и радости, у све оно што чини дијете човјеком, слабим и незаштићеним, приспјелим у свијет пун снова, али и изненађења, често непријатних.

            Давно је речено да је најтеже писати за дјецу, и то не само због психолошких или педагошких захтјева, него управо због маште, због оног унутрашњег дјечјег свијета који би књигом требало допуни и догради, који би требало да постане додатно осмишљење недоумицама и измаштаним сликама. Зато с правом можемо рећи да су данас у Црној Гори веома ријетке књиге намијењене дјеци, тако да нови рукопис Новице Ђурића «Свуд ме има кришом вирим» представља право освјежење, још један поетски круг који прати најбољу традицију писања за дјецу, од Змаја, Десанке Максимовић, Драгана Лукића, Душка Радовића, Гвида Тартаље, па до Љубивоја Ршумовића, Николе Вујчића, Добрице Ерића (...)

            Поред тога што задовољава све «прописане» захтјеве како би требало да изгледа једна лијепа и складна пјесма, поезија за дјецу Новице Ђурића исцртава нове кругове у којима се препознаје мајсторство умјетничког заната, онај степеник више који одваја стварно и трансцедентно претварајући склопове ријечи у љубав, односно умјетност.

            Нова игра увијек ствара нове свјетове.

У књизи «Свуд ме има кришом вирим» пјесник не зазире од тема, оне су истовремено и необичне и «свакодневне», баш онакве какве су потребне дјеци, какви су њихови доживљаји и емоције.

            Са стиховима:

            «Сваког трена ја бих јела

            ал’ кашика не би хтјела

            Ни у супу неће лако,

            ја бих јела, али како.»

            (Пјесма: «Кашика је справа чудна»)

            преплићу се стихови и тонови природе:

            «Ено пчеле, ено зуке

            пчелице ми љубе руке.

            (...)

            Пуно цвијећа, праха жута

            са далеког стигло пута»

            (Пјесма: «Ево меда, то је здраво»)

            Посебну димензију књиге чине пјесме у којима пјесник улази у простор дјечје психе и емоција:

            «(...) Тако дуго смишљам, ћутим,

            тату љубим, маму љутим.

            Та је сцена мени ружна,

            кад је наша кућа тужна.

            Нећу да сам разлог боли,

            маму, тату ипак волим. (...)»

            (Пјесма: Маму, тату ипак волим)  

            "Моја порука деци је да почну одмах да формирају своју библиотеку, онда временом да наговоре тату да им направи печат на којем би писало библиотека тога и тога, место то и то, број тај и тај и да тако попуњавају библиотеку до краја живота", савјет је пјесника Љубивоја Ршумовић.

            А у пјесми Новице Ђурића дјечија «брига» са књигама је нешто другачија:

            «И ја имам своје бриге,

            мени тата не да књиге.

            Купује ми дјечје неке,

            танке, мале, а и меке.

            Шта ће мени књига мала,

            у једну ми руку стала. (...)»

            (Пјесма: «И ја имам своје бриге»)

            За доживљавање поезије нису битне ни године ни границе, па ни одређивања времена, свако полази од оне опште енергије прихватања и од нивоа сазнања, од спознаје која све границе чини промјењивима и реалативнима.

            У новој књизи поезије Новице Ђурића можда најбоље долази до изражаја термилошко разликовање унутар ове врсте умјетничког стваралашта - «дјечје  књижевности», «књижевности за дјецу» и  «књижевности о дјеци», при чему бисмо могли оцијенити да је аутор свјесно или не нови рукопис формализовао управо у складу са трећом «дефиницијом», односно створио такав поетски текст који је прије свега «књижевност о дјетету» у најреалнијем смислу претпостављене конструкције.

            У дјечјој  пјесми од пјесника се тражи оно што и јесте најтеже – да се не удаљи од дјетета и његовог свијета, она треба да буде слободна, а њена суштина и изворни потенцијал требало би, како је већ речено, да буде игра. Упркос томе, мали број писаца за дјецу код нас успјева да постигне претпостављене ефекте, да пјесма за дјецу буде «дјечја», па избјегавајући нарацију и фабулу, усмјеравају је ка херметичности, потирући на тај начин основна начела дјечјег схватања слободе. Малобројни  модерни пјесници за дјецу у нас, а међу њима је свакако и Новица Ђурић, посежу за  оним суштинским творачким језгром због чега пјесма постаје блиска дјетету, упркос на моменте ирационалним рјешењима, која  без обзира на извјесну «затвореност», ипак проналазе пут до дјечје свијести и постају прихватљива њиховој «логици». 

            Нема сумње да је у поезији за дјецу најтеже постићи тај «корак уназад», повратак у чаробни, бајковити свијет у којем је све могуће, што је Новица Ђурић у потпуности успио. То је у стању само пјесник, односно човјек који у себи носи разиграну дјечју машту. Дјечја поезија, како смо већ рекли, има своје захтјеве и правила који одговарају доби и развоју дјетета, али прије свега пјесме намијење дјеци морају бити занимљиве. Оне морају да обогате унутрашњи свијет, дјеца на друго неће пристати.

Зато без дилеме можемо рећи – ако ће «поезија спасити свијет», онда ће «дјеца спасити планету».

Ђорђе БРУЈИЋ

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ „БИЈЕЛЕ ПЧЕЛЕ“ АНДРИЈЕ РАДУЛОВИЋА

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Андрија Радуловић, „Бијела пчела Волта Витмана“, „Огњено ребро“ и ,,Снијежна азбука“ / 

            Није важно колико каза, већ да ли оно што записа има наде да преживи, односно хоће ли се одазвати на сваку прозивку времена. Јер, пјесма, књига која чамује у тами, и не гласка се и провоцира својом садржином и није заслужила да буде штампана. Каже се да једна пјесма, један стих, једна мисао чине књигу “гласовитом” и непролазном.

             Зато и вјерујем да је то разлог што пјесник Андрија Радуловић циједи најбоље и кратким формама бива најубједљивији посебно када исказује сопствену судбину и онда када трага не би ли разоткрио суштину располућеног свијета. Та исцијеђена, као из “суве дреновине” ријеч-стих најизраженије се представила у пјесмама „Лесендро“, „Јесен“, „Трубач“, „Рода“..., оне скоро као хаику поезија уврштене у књизи „Анђео у пшеници“.

            Обично се ријетко „вежем“ за једну књигу писца, па тако и овдје удијевам из скоро сваке књиге Андрије Радуловића по које слово вјерујући да се тако комплетира пјесникова стваралачка страница.

            Правећи неки „свој“ редослед, има разлога да почнем са књигом „Бијела пчела Волта Витмана“, мада из њеног садржаја нијесам успио разоткрити у чему је тајна, односно гдје је скривен мотив пјесника Радуловића да унаслови ову књигу именом и презименом овог америчког писца.

            Посежући и за тајном Витманове књиге песама “Влати траве”, слободностиховници, тог “пјесника племенитог лудила” и сумњивих сексуалних склоности, вјерујем да је Радуловић негдје ипак успио да пронађе ону златну пчелу, односно бијеле пчеле, знајући да је то у животу само ријетким успјело. Можда су “бијеле пчеле” у случају оба писца увјереност да су “пјесничке месије”. Ако је у том зрнцу мотив због којег је Радуловић именом овог америчког писца насловио књигу, онда се неће одгонетнути тајна Христове честице.

            Радуловић ријечима далеко досеже са “златним руном” до Анда и Хималаја као у пјесми ,,Икар из Црне Горе“, али у пјесничкој суштини не одмиче даље од Црне Горе.

            “Бијела пчела Волта Витмана” је пјесникова исповијест гдје се ређају снажне и болне слике његовог живота, а има ли пјесника који се није у болу повио. И његово дјетињство су прва украшена васкршња јаја, стара, закључана врата учионице, ,,Коњи од папира“, трешња у дворишту студентског дома у Никшићу. Пјесник је болно дијете и када сазријева и тек када остаје сироче, а сваки човјек без мајке је пјесничко сироче, што упечатљиво и пјеснички веома зрело Радуловић казује у пјесми ,,Двадесет дана“: ,,Већ двадесет дана/ Моја мајка/ Не помаља/ Главу кроз прозор/ Да види синове/ И зору“.

             А ко је тај пријатељ, чија је топлија и њежнија ријеч од мајчине и како да пјесник остане уразумљен када спозна да с прозора, одакле долазаше најбрижнији поглед, сада се слива туга.

            Пјеснику и у овој књизи као да фали пјесничких “домаћих” биљега, појмова, па из пјесничког руна испреда Берлин, Дон, Итаку, Еуфрата, Вавилон, Одесу, Козаке, а у ову својеврсну пјесничку барку укрцава Његоша, Поа, Витмана, Леонарда, Кафку, Икара и њима придодаје Милана Ненадића, Мија Ћупића... коју прате звона у Котору.

            Можда је моја погрешна логика што сада “бистрим” Радуловићеву књигу „Огњено ребро“ за коју пјесник Матија Бећковић записа:

            „Пут који је прешла поезија прелази и сваки пјесник. Тај дуги пут је морао прећи и Андрија Радуловић да би дошао до себе и своје ријечи. Истина, као да су на том дугом путовању од пјесама остала само ребра – али кроз та ребра нам се указује лик једног особеног пјесника...“

            „Огњено ребро“, како записа особени књижевник Жарко Команин “подиже се као млаз свјетлости, буни се и растјерује таму из човјекове куће и душе”.
            ,,... Радуловићева збирка ‘Огњено ребро’, и јесте један болни крик, сред ужаса заборављања огњених снова и огњених ријечи („На мом прагу ћути /велика црна птица“). Радуловићеве ријечи се радују истини... Остављају отиске и траг – оне су и болне стопе по души пјесниковој и нашој”, ријечи су Команина.

            То је тај живот, бол, патња, туга, немир и бунт који су пјесникова кудеља и постеља.

            Не прихвата Радуловић да му било ко буде ближи, пјеснички, разумије се, од Хемингвеја, Поа, Толстоја... Истина, ријетки су њихови трагови код Радуловића. Могло би се прије рећи да су они најупечатљивији код неких пјесника са српског говорног подручја.    Књигом ,,Снијежна азбука“ Андрије Радуловића као да је хтио да представи и своје познавање различитих области – књижевности, историје, философије... а све кроз бројне симболе, метафоре...

            Пјесник је у овој књизи пјеснички нов, неко ко није из оних претходних књига поникао, јер исказује забрињавајућу резигнираност и једини спас види у Господу. Губећи сопствено лице он трага за Христовим прахом и пјева: „Као да у тој размјени живој/ тражим потврду неку невидљиву/ лице Христово”. И он се нада васкрнућу баш онако као што у његовим пјесмама васкрсавају догађаји из далеке прошлости, заборављени људи, а и неке необјашњиве појаве.

            “Пјесме у књизи ‘Снијежна азбука’ су и својеврсни портрети пјесникових предака, древних ратника, чаробњака, светаца, мудраца и носилаца моралних начела. Као рам за те ‘портрете’ служи конкретан историјски контекст, обогаћен фантастичним митолошким сликама. Истовремено функционишу двије реалности: једна стварна и друга имагинарна. Управо стога Радуловићева поезија зрачи неком љепотом магичног реализма. Митолошка бића, попут вјештица и вампира, појављују се на овој оригиналној поетској позорници, као да су стварна и жива, што је квалитет више, уз све оне друге атрибуте којима обилује овај надасве свјеж и занимљив рукопис”, записао је књижевник Будимир Дубак.

            Треба посебно нагласити како је најважније да Радуловић пјева сјајем лиричара, да емоцију снажно и језгровито рефлектује кроз стихове на уштрб ријечима, а на радост мислима. Његове пјесме су препуне симбола као кошница меда и сливају се увијек у једну мисао, поруку – слобода. А слобода за пјесника је исповијест, протест, прозивка, вапај... Слобода је истина и њу је најтеже саопштити.

             Зна Радуловић да гдје не варничи и нема доброг стиха. Његове најбоље пјесме су скица, кроки живота и с њима ће трајати и остати увијек свеж и традиционално модеран пјесник. Оно што се на моменте огледа  у његовим пјесмама јесте и покушај „скривања“ личног утиска чиме се намерно прикрива и отворена пјесничка исповијест, доживљај као и  она честица с којом се живи и дише, али и која може да убије пјесника.

/ Подгорица, 2018. /

Светски дан мира за писца или Светски дан писаца

Пише: Новица ЂУРИЋ

У демократским земљама, бар овог 3. марта, писци свијета позивају властодршце да дају бар мало наде за бољи живот и право на слободно стваралаштво писцима, позивајући их да цијене и награђују добра дјела, а не фалсификате и кич само зато што је писац миљеник власти од које само он и власт имају користи.

            У срећним, слободарским, односно демократским земљама овај дан се користи да би се одало посебно поштовање и признање истакнутом књижевном ствараоцу и његовом дјелу.

            Данас би требало да славе и српски писци у Црној Гори. Данас славе сви они који, док је писма и памети, неће мијењати ону Вукову “пиши као што говориш, читај како је написано”. Не, бар ми, писци, Његошеви Црногорци који образују из књига староставних.

            Данас у Црној Гори Монтенегрини пишу “богатије” за два нова слова, хрватски речник и нову ријеч “збориш” која је хируршким захватом уклонила ријеч “говориш”. Тако то “страно тијело” опредијелио је Монтенегрине да не говоре, већ зборе. Да ли читају како је написано, на то питање једино може дати одговор неуниверзитетска јединица која се ипак финансира из џепова грађана – Факултет за Црногорски језик. Ми, писци, Његошеви Црногорци, учимо из књига староставних.

Новица Ђурић

             Ето и ја се сјетих да је данас, наводно, како читам у новинама, светски дан писаца, али не знам да ли се односи и на писце који пишу ћирилицом и говоре српским језиком.

            Вјерујем да се то не односи на нас, јер пуни назив нашег слављеничког дана је Свјетски дан мира за писца и то је за поштовање, јер се ту помиње ријеч “мира”, али није нигдје објашњено зашто је та ријеч прогнана из пуног назива и сада се јавља као Свјетски дан писаца. Слажем се са онима што је остранише, јер шта ће писцу мир?! Писцу треба немаштина, тутор, батине, суднице и тамнице.

             Данас би писци требало да славе. Добро сте прочитали – да славе, али шта српски писац има да слави у Црној Гори?

            Незапосленост – нема плату.

            Одлучност – није промијенио националну припадност.

            Писменост – има свој језик, азбуку, најбогатији рјечник....

            Поштује писмо – ћирилица као светковина.

            Вјерује – припада православној, прађедовској вјери.

            Талентован – потврђен дјелом кроз вјекове

            Национално свјестан – брани непоколебљиво национални идентитет

            Пише –  слаже књиге поезије, прозе, есејистике...

            Најдаровитији писац – узалуд му даровитост када му за три деценије није додијељена ни једна награда, јер институције из културе не финансирају писце који нијесу Монтенегрини и не усвајају хрватски рјечник и ново азбучење.

            (Не)пензионисан – нико од српских писаца у Монтенегру није добио статус Заслужног ствараоца (писца) осим писци Монтенегрини, а добили су тај статус и они неталенти за двије књиге и најбољи писмени рад у средњој школи.

            Незапослен – вјерски, политички није подобан.

            Сумњиво лице – дружи се са добрим људима, образованим, патриотима и недопустиво иде у цркву, налаже бадњаке, слави славу и пости.

            Нада се – већ 30 година чека да му нека издавачка кућа из Црне Горе објави рукопис.

            Чека – чека и разумије како данас ни Његоша не би објавили све док не би јавно признао да није знао којим језиком говори, којим писмом пише, да није Србин и да је био у вјерској заблуди.

            Ето, то данас, на Свјетски дан мира за писца, у Црној Гори српски писци једино могу имају разлога да славе. Да славе што су изопштени из свих културних догађаја, институција и што се налазе на рубу егзистенције.

            Срећан вам Свјетски дан обесправљености, српски писци у Црној Гори.

/ Аутор је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, 2018./

Линкови

http://iskra.co/reagovanja/svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca/

srna@srna.rs

https://www.in4s.net/svetski-dan-mira-pisca-svetski-dan-pisaca/

 

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/kultura/63013-svetski-dan-mira-za-pisca-ili-svetski-dan-pisaca

http://www.sedmica.me/djuric-srecan-vam-svjetski-dan-obespravljenosti-srpski-pisci/

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=637338&datum=2018-03-04

 

 

С ДАРИНКОМ / Даринка Јеврић (1947—2007 /

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ:  Пише: Новица ЂУРИЋ

Негдје је Рилке записао како су пјесничка дјела бескрајна самоћа. И пјесник је херој оне најтеже – несхваћене самоће. А поезија Даринке Јеврић се није дала лако разумјети, односно она је тражила читаоца, подједнако оног који тек спознаје свијет поезије, и онога који вјерује да је критичка свезналица.

          Писала је снажно, рекло би се мушки, а у бити топло и уцвиљено, онако како умије само да плаче срце пјесникиње.

          И када се скоро све дало с Косова селити, Даринка Јеврић као Лазарев завјетник поручује: “Заветовала сам се сопственом поезијом да ћу остати у Приштини. Није моја глава скупља од главе дјевичке калуђерице. Моји разлози за останак су људски и пјеснички.”

          Те ријечи су буквално шокирале многе писце, интелектуалце, али не и оне који су је познавали. Изгледа да су јој у том тренутку највише вјеровали Албанци који су знали да нико не може са свете косовско-метохијске земље истјерати пјесничку монахињу Даринку Јеврић.

  

Даринка Јеврић, Новица Ђурић и Десанка Максимовић, на Пивским сусретима, Плужине, август 1987.

Одхрањена српским језиком, срасла уз српски-јуначки еп, Даринка је све разумјела осим што није никада ником праштала за Јудин пољубац, како се и звала једна од њених књига.

          Са њеног лица у странице њених књига бола и патње пресликавале су се средњовјековне фреске са српских манастира док је свако слово везла косовским завјетом.

          Та људска и пјесничка громада, без претјеривања, чему смо често склони, данас се уздиже као духовна нит уткана у Лазаров грудобран и свих косовских страдалника са Газиместана до данашњих дана.

          Не мали број “тумача” Даринкине поезије скоро да јој је замерао на претјераном сажимању стиха, односно на наводној намјерној скраћености, недовршености стиха, а уствари она је препуштала самоизговору да доврши мисао онако како се код кога препозна. Управо Даринкини стихови, они без завршнице, казивали су се нашим чулим као савршено слово. Говорећи о разним експериментима, односно пјесничким правцима, Даринка је једном приликом рекла:

          “Мени је ласно: ја сам традиционалист, декадент с предумишљајем, патријархална овчица несклона постмодернистичкој финти”.

          Прилика је да из књиге „Десанка Максимовић, жена која је само волела“ цитирам пар дивних Десанкиних реченица о Даринки Јеврић.

          Био је август 1987. године. Доба у коме су још увијек пјесници нешто значили на просторима оне велике Југославије.

          Тога љета на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије сјатио се огромни свијет. Ту су Десанка Максимовић, Даринка Јеврић, Мира Алечковић и још десетина писаца.

          Питам Десанку је ли ме преварио осјећај да је и Вас посебно дотакла пјесма коју је прочитала Даринка Јеврић, чудна пјесникиња, мушке ријечи.

          „Да, да... Даринка је заиста лијепа и чаробна пјесникиња. Какво је то врело, снажан одраз истинског бола, онога што она с њеним народом преживљава на Косову, како их је поткресала. Само да је написала ову пјесму, осигурала је себи мјесто у књижевности. Она је вјерна себи. Никада није трчала за неким новим стиловима – модом. Она је она. То поштујем.“

          Често, кад прочитам неку пјесму Даринке Јеврић, помислим како је она духовни наследник Ане Ахматове.

          Ове моје ријече о Косовки пјесничкој дјевојци – Даринки Јеврић завршавам њеним стихом:

          “Сабери сабор, Свети, и призови нас праштању”.

/Година, 2018./

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ И ДРАГАН РАДУЛОВИЋ

 

Драган Радуловић, дар Новици Ђурићу, Титоград, 20.10.1986. године на сједници УК ЦГ

Трагајући за списима из оног вијека, прелиставајући неке старе рукописе, мада искрено и не знадох шта конкретно тражих, „испадоше“ разне и скоро заборављене фотографије, оне у незамењивој црно-бијелој техници.

            И отварајући једну по једну фасциклу, ређах бројне папире о познатој „Љубљанској драми“ када је Централни комитет Савеза комуниста Црне Горе и Општински комитет тражили да писци из Црне Горе не подрже Миодрага Булатовића – Була за председника Савеза писаца Југославије који је на то место требало да буде изабран у Љубљани.

            Против ставова највећих партијских органа био је значајан број писаца, чланова удружења писаца Црне Горе, којима је на разне начине пријећено комитетима, секретаријатима – извршним и извршиоцима, радним мјестима, а члановима комунистичке организације да ће из ње летјети као кофери.

            Вјерујем да ће књига о том времену и дешавањима у организацији писаца не само Црне Горе бити један од мојих нових рукописа.

Само да би се вјеровало претходним реченицама, ево једног кратког цитата из Оцена и ставова о стању у Удружењу:

            „Група чланова Удружења, која је подржала кандидатуру Булатовића (Миодрага – прим. Н.Ђ.), захваљујући опортунизму великог броја чланова СК, индолетности неких општинских конференција ССРН, у првом реду Титограда, чија секција даје три петине делегата, добила је простор за политичко дјеловање са неприхватљивих позиција и успјела да обезбиједи већину у делегатској скупштини...“

            А на документу Секретаријату актива писаца, дивни човјек и дјечји пјесник Драган Радуловић подари ми пар стихова и један лијеп цртеж који ми сам вирну из повеће архиве.

            У знак захвалности пјеснику и пријатељу који се приклонио Божјем сазвежђу објављујем ових пар реченица уз његово златодарје.

            Радујем се што се овај дар јави и подсјети ме на пријатеље.

 

НИ СУДИТИ РАНО, НИ БРАНИТИ ПРЕКАСНО

Говорим све ово овдје на темељима светих Симеона и Саве, на Немањином граду, разименованом и разграђеном, обурданом као што вјековима обурдавају најбјељију и насвјетлију кулу Косовску, ону која је била видиковац и стражарница за сваког Србина и Црногорца на Косову и Метохији који проговараху и одазиваху се капом црногорском и заклињаху Лазаревом клетвом.
                                                     

Новица Ђурић

Знали су Петровићи зашто је Косово и Метохија непроцењиво за православље па су своју паству учили како земља припада народу да би народ постојао и опстао на земљи родиљи и земљи плодиљи. И Господ је завјетовао да човјек мора остати у свој земљи како би земља била наша, како би сви наши домови сјали око Пећке патријаршије која најдуже памти и чија свјетлост с Божјом се милује.

И Косово је до времена оног страшног кад је обурдана капела цетињском Тајновидцу на Ловћену био праг сваке куће у Црној Гори,  највећа духовна и морална узданица, српско стабло чији је један коријен у Призрену, а други на Цетињу.

Како је то стабло све више развијало своје коријење ондашња комунистичка власт у Подгорици и ментори из Ватикана процијенили су да ће се Косово и Метохија најлакше срушити ако се прије тога сруши Његошева капелица.

Данас су у истом статусу, на истим мукама, и Његош и његово Косово и Метохија, чамују у страху и мраку надајући се да је велика Божја правда и да оно што су прађедови оставили унуцима, укрштено и освештано, не може било коме бити поклоњено, предато нити дато на управљање. Јер Косовом и Метохијом једино владају свијетли ратници. Свака Тајна вечера, сем оне Лазареве, је још једна тајна издаја без благослова наших светаца.

Не буде ли тако биће по оној Лазаревој: „Рђом капо док му је колена.“ Зато не треба судути рано, али ни бранити  када буде прекасно.

/ Ријеч на вечери Удружења Книжевника Црне Горе, трибина “Ријеч” Духовни центар „Симеон Мироточиви“ Немањина обала, у Подгорици, 18.01. 2018. /

Сусрети, промоције – Београд, Никшић, Беране, Подгорица, Плужине...

Полимске књижевне стазе

            У оквиру традиционалне манифестације „Полимске књижевне стазе” у Полимском музеју у Беранама, 15.12.2017. године, одржано је књижевно вече посвећено недавно преминулом пјеснику и новинару Влајку Ћулафићу.

 Новица Ђурић, Јанко Брајковић,Будимир Дубак, Милутин Мићовић,  и Дарко Јововић. 

             О стваралаштву Ћулафића говорио је књижевник Радомир Стојановић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић, Јанко Брајковић, Милутин Мићовић,  и Дарко Јововић. Медијатори су били Ирина Зечевић и Васко Драговић.

Промовисана Антологија „Марко Миљанов“

Новица Ђурић

            На трибини Удружења књижевника Црне Горе ,,Свободијада“, која се одржала у Никшићу у Друштву црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије“, 18. септембра 2017, промовисана је Антологија „Марко Миљанов“.

Драган Копривица, Тодор Живаљевић Велички, Новица Ђурићи Перивоје Поповић.

            У име Удружења књижевника Црне Горе, који је издавач Антологије, обратио се књижевник Новица Ђурић, приређивач Милица Бакрач и писци Драган Копривица, Тодор Живаљевић Велички, Милица Бакрач и Перивоје Поповић.

Андрићград – сајам

Новица Ђурић испред споменика Ива Андрија у Андрићграду

На Тргу Николе Тесле у Андрићграду, у оквиру пратећег програма Сајма књига, публици је своју издавачку делатност представила Књижевна задруга Српског националног савјета Црне Горе.

Новица Ђурић

            Представници Књижевне задруге, Будимир Дубак и др Момчило Вуксановић, говорили су о подухвату ове издавачке куће, а поезију су говорили Благоје Баковић, Новица Ђурић и Рајко Палибрк, афоризме је читао Баћко Милачић.

Горан Ћетковић и Новица Ђурић

            У дијелу музичког програма су учествовали етно појац Даница Црногорчевић и гуслари Славко Горановић и Јован Лакићевић.

„Дани Његошеви“ у Никшићу

            У Парохијском дому у Никшићу, 15. новембра 2017, одржана је културно-духовна манифестација „Дани Његошеви“ на тему „Горски вијенац – темељ српског духовног и националног идентитета“. Манифестацију организује Књижевно друштво „Његош“ у част 170-те годишњице „Горског вијенца“.

            Поезију у славу највећег нашег пјесника говорили су: Ранко Јововић, Илија Лакушић, Вишња Косовић, Коста Радовић, Радомир Уљаревић, Бећир Вуковић, Новица Ђурић, Андрија Радуловић, Игор Ремс, Миљан Николић и Милица Бакрач. Вече су употпунили: хор Светог новомученика Станка, појци Андрија Васиљевић и Горан Јурић, те народни гуслар Славко Горановић и модератор Милица Бакрач.

Ђурић о „Христу у аду“, Будимира Дубака

С лијева на десно - Милица Бакрач, Новица Ђурић, Веселин Ракчевић, Милутин Мићовић, Драго Бакра и, Будимир Дубак

            Књига поезије „Христ у Аду“, аутора Будимира Дубака, представљена је 29. маја 2017, у оквиру трибине Удружења књижевника Црне Горе "Свободијада", у  Никшићу.

            О књизи су говорили писац Новица Ђурић и пјесникиња Милица Бакрач.

Споразумом до нових књига

            У Подгорици је 22. 03. 2017. потписан Споразум између Српског националног савјета – Књижевна задруга и Удружења књижевника Црне Горе. Овај документ потписали су предсједници организација, др Момчило Вуксановић и Новица Ђурић.

Новица Ђурић и Момчило Вуксановић потписују Споразом о сарадњи

Перивоје Поповић, Милица Краљ,Новица Ђурић, Момчило Вуксановић, Ђорђе Брујић и Тодор Живаљевић Велички.

            Потписивању споразума присуствовали су писци Ђорђе Брујић, Милица Краљ, Перивоје Поповић и Тодор Живаљевић Велички.

„Чекајући Христа“

            Песничка збирка Предрага Пеђе Вукића „Чекајући Христа“ представљена је 19.10. 2017. на Трибини “Ријеч“ Удружења књижевника Црне Горе у Подгорици.

 

Новица Ђурић, Предраг Вукић, Милица Краљ и Ђорђе Брујић

            О збирци пјесама у Духовном центру Лавре Светог Симеона Мироточивог на Немањиној Обали у Подгорици, говорили су књижевници Новица Ђурић, Ђорђе Брујић и Милица Краљ.

            Друга промоција књиге пјесама „Чекајући Христа“ историчара и пјесника Предрага Пеђе Вукића промовисана је у оквиру трибине „Свободијада” у Никшићу, говорили су протојереј Миодраг Тодоровић, књижевник Новица Ђурић и пјесникиња Милица Бакрач.

 

„Кари Шабанови“ у Крипти Храма Христовог васкрсења

            У Крипти Храма Христовог васкрсења, 07.04.2017. одржана је промоција књиге „Кари Шабанови“ аутора Александра Леса Ивановића, која је изашла у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Српске књижевне задруге Београд.

            О књизи су говорили Мило Ломпар, Драган Лакићевић, Новица Ђурић и Будимир Дубак. Гост вечери је био Мирослав Максимовић, добитник награде „Јелена Балшић“ 2017. године. Програм је водила Марија Јањушевић.

Ново “Стварање”

Нови број књижевног часописа „Стварање“, гласила Удружења књижевника Црне Горе, представљен је у Духовном центру „Симеон Мироточиви“ на Немањиној обали, Подгорица. 

Ђорђе Брујић, Милица Бакрач, Будимир Дубак, Милица Краљ, Новица Ђурић

            О традицији „Стварања” говорили су и књижевници и публицисти: Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ђорђе Брујић, Будо Симоновић и Милица Бакрач. Ново “Стварање” је модерно дизајнирано, илустровано изванредним цртежима сликара Предрага Пеђе Драговића.

Пјеснички омаж Славку Живковићу

Удружење књижевника Црне Горе организовало је 08.01.2016. године омаж пјеснику Славку Живковићу, (1960 - 2015) и промоцију рукописа „Недовршене морачке приче“, за који је предговор написао књижевник Драган Лакићевић. 

Новица Ђурић

Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић

Митрополит Амфилохије и Новица Ђурић

Породица упокојеног пјесника Славка Живковића

            Књижевни програм „Морачки дијак Славко“ одржан је у Манастиру Морача.

Тодор Живаљевић, Новица Ђурић, Милица Бакрач, Илија Лакушић, Ранко Јововић, Радојица Булатовић и Трипко Драганић

Новица Ђурић, Милица Бакрач, Ранко Јововић и Рајо Булатовић

Новица Ђурић, Илија Лакушић и Ранко Јововић

Новица Ђурић и Тодор Живаљевић

Учествовали су чланови Удружења књижевника Црне Горе: Милица Бакрач, Богић Булатовић, Рајо Булатовић, Бећир Вуковић, Трипко Драганић, Новица Ђурић, Тодор Живаљевић Велички, Ранко Јововић, Илија Лакушић, Перивоје Поповић, Радован Радовић, Веселин Ракчевић и Слободан Чуровић. У програму је учествовао млади гуслар Јован Живковић, а ријечи захвалности писцима изговорила је супруга покојног Славка, Марија Живковић.

            Омаж пјеснику Славку Живковићу благословио је Митрополит Амфилохије.

„Нијеми дијалози“ Кнежевића

Илија Лакушић, Ранко Јововић, Милан Кнежевић, Новица Ђурић и Драган Копривица

Нова, пета књига поезије Милана Кнежевића, „Нијеми дијалози“ представљена је 18. октобра 2017, у оквиру трибине УКЦГ ,,Свободијада“, у Друштву црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије“ у Никшићу. О књизи су говорили пјесници Ранко Јововић, Новица Ђурић и Илија Лакушић.

Први округли сто о гуслама у Црној Гори

Округли сто „Гусле у српској традицији и култури” одржан је 1.12.2016. године у Подгорици, у организацији Српског културног центра „Стефан Немања” из Подгорице.
            У расправи су учествовали академици, књижевници, филозофи, историчари, етномузиколози, публицисти и гуслари.

Драган Лакићевић, академици Светислав Божић и Рајко Петров Ного, Дејан Томић, Новица Ђурић, Симон Ђуретић, Бошко Вујачић, Будо Симоновић и Радован Пековић

            О гуслама у српској традицији говорили су: академик Светислав Божић, академик Рајко Петров Ного, др Момчило Вуксановић, проф. др Зоран Бингулац, Будимир Дубак, Дејан Томић, др Будимир Алексић, академик Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, проф. др Јово Радош, проф. др Саво Марковић, проф. др Миладин Шеварлић, Бошко Вујачић, Славко Јекнић, Будо Симоновић, Рајо Војиновић, Радован Пековић и Милан Ћеранић. 

Пјесништво Момира Војводића

Др Милош Ковачевић, др Михаило Шћепановић,др Момчило Вуксановић, Митрополит Амфилохије, Новица Ђурић и Драган Лакићевић

            У Манастиру Морача, у организацији Књижевне задруге Српског националног савјета, 8. марта 2015. године је организован велики научни скуп на тему „Пјесништво Момира Војводића, језик и поступак“ на којем су учествовали најеминентнији стручњаци из области духовности, књижевности и језика.

Детаљ са скупа

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Новица Ђурић

             О дјелу Момира Војводића говорили су: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, др Будимир Алексић, др Душко Бабић, др Бранко Златковић, академик Љубомир Зуковић, проф. др Милош Ковачевић, проф. др Лидија Томић, проф. др Михаило Шћепановић, проф. др Саво Марковић, др Момчило Вуксановић као и  књижевници Драган Лакићевић, Милица Бакрач, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Радован М. Караџић, Милица Краљ, Илија Лакушић, Веселин Матовић и Радомир Уљаревић.

Учесници симпозијума

Новица Ђурић, Љубица Гојковић и др Милош Ковачевић

Учесници симпозијума испред Манастира Морача

            У Манастиру Морача, у организацији Књижевне задруге Српског националног савјета, 8. марта 2015. године је организован велики научни скуп на тему „Пјесништво Момира Војводића, језик и поступак“ на којем су учествовали најеминентнији стручњаци из области духовности, књижевности и језика.

             О дјелу Момира Војводића говорили су: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, др Будимир Алексић, др Душко Бабић, др Бранко Златковић, академик Љубомир Зуковић, проф. др Милош Ковачевић, проф. др Лидија Томић, проф. др Михаило Шћепановић, проф. др Саво Марковић, као и  књижевници Драган Лакићевић, Милица Бакрач, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Радован М. Караџић, Милица Краљ, Илија Лакушић, Веселин Матовић и Радомир Уљаревић.