НОВО У КЊИЖАРСКИМ ИЗЛОЗИМА- Песме Новице Ђурића

„Ободско слово“ из Ријеке Црнојевића објавило је нову књигу   песама   Новице  Ђурића

„Божја дјеца". Новинар по занимању, Новица Ђурић је песник по вокацији и то изузетно даровит - како каже један од највећих песника црногорског поднебља Ранко Јововић ово је „пјесник колективног удеса, човјек и пјесник и хришћанска душа која горке сузе лије и моли...“ По Јововићу, Ђурић је исписао једну књигу о општем болу, несналажењу, ужасу..."

  Радован Поповић

ПОЛИТИКА, понедељак 9.децембар 1996. године

НОВЕ ПЕСМЕ НОВИЦЕ ЂУРИЋА - Цветају ране

„Бoжја дјеца” су страшна поема о Нама. Страшна ура. У страшном свијету — најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова који су постојали. У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанским, српске несанице, премора, пркоса и покоре... и снс тако и у том правцу и смислу, без правца, и Боже мој, без смисла. Оволико пусте невољсеу једној души, у једној пјесми."

                Тако јс записао Ранко Јововић, црногорски песник, слово о најновијој књизи Новице Ђурића „Божја дјеца”, коју јс оних дана издало „Ободско слоно” из Ријеке Црнојевића.

                Јововић подсећа да багремови више нс миришу, ако су икада и мирисали, али зато цветају наше ране. Тако некако размишља и песник Новица Ђурић, за кога Јововић још додаје да јс песник колективног удеса, човек и песник и хришћанска душа, која горке сузе лије. И моли. 

Вечерње новости, недеља, 29.септембар 1996.

Душан Јолић

У ИЗДАЊУ ОБОДСKОГ СЛОВА - БОЖЈА ДЈЕЦА

Из штампе је управо изашла књига Новице Ђурића „Божја дјеца“. Избор из поезије са три-десет нових пјесама који је сачинио аутор објавила је издавачка кућа „Ободско слово“ са Ријеке Црнојевића. „Божја дјеца“ је шеста књига Новице Ђурића. Рецензент књиге Ранко Јововић истиче да су „Божја дјеца“ страшна поема о Нама. Страшна ура. У страшном свијету - најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова  који  су  постојали.  У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанске, српске несанице, премора, прекора и покоре... и све тако у том правцу и смислу, без правца, и Боже мој, без смисла. Оволико пусте невоље у једној души, у једној Пјесми. Можда ће Молитвама, дугим, стољећима...  бити  очишћен,  или бар, дјелимично очишћен овај наш Човјек - Народ.  

            Не миришу више багремови, ако су икада и мирисали, цвјетају наше ране, тако некако размишља Новица Ђурић, пјесник колективног удеса, човјек и пјесник и хришћанска душа која горке сузе лије...

Ратко Делетић

ПОБЈЕДА, 24.септембар 1996.

Изабране песме: Брђанска несаница

Новица Ђурић: „Божја дјеца”, издавач „Ободско слово”, Ријека Црнојевића, 1996.

                Избору из своје поезије подгорички песник Новица Ђурић (1956) додао је тридесет нових песама и објавио их под заједничким насловом „Божја дјеца“. Циклуси о мртвим сликама, узалудном летачу, кућном тамничару, историји болести, црном петку - прерастају у поему о страшном свету, општем несналажењу и патњи која нас окружује.
                Језиком брђанске, српске несанице и премора, како у предговору овај необичан песнички исказ одређује Ранко Јововић, Новица Ђурић пева о колективном удесу ослањајући се на хришћанско наслеђе. У непрестаном дијалогу са Богом, Ђурић пише да нема песме коју би сви певали и да би се случајни зрак љубави показао као чудо, приказаније, нешто невероватно у доба мржње, раскола, колективног лавежа...

С. М.

Политика, субота, 8. фебруар 1997. стра:26

Из ОП-а у „Дневник“

Када сам са мјеста главног и одговорног уредника „Омладинског покрета“ на захтјев уредништва новосадског „Дневника“ прешао да радим као шеф дописништва те новинске куће за Црну Гору (1. јула 1992. године) вјеровао сам да је то добра одлука и да је вријеме „позобало“ оно мало а тако велико и значајно штиво звано „омладинска штампа“.

            Да је процјена била добра убрзо се показало тако што су млади и талентовани омладинци претежно из Студенског сервиса „уозбиљили“ тренутак у ком су банули на крилима комараца – маларичара. Загосподарише кабинетима, командним мјестима, поробише народ, инфицираше скоро цио народ. Онај други био је имун.

            Новосадски „Дневник“ био је прави избор, редакција у којој су господарили добри људи и новинарски професионалци, уредници којима је увијек најважније било да с новинаром осмисле причу а затим поштују аутора на начин који му гарантује поштовање новинарског кодекса, али и личности без обзира о коме се радило.

            У то вријеме главни и одговорни уредник „Дневника“ био је Драган Радевић, замјеник Блажо Малиџан, а генерални директор Милан Антић, а уређивачка екипа с којом је било част служити професији. Они који прате само новинарски производ другачије и не би могли казати. Не спорим да је не мали број оних који о новинама, и уопште када говоре о медијима, казују кроз призму партијске заљубљености, неостварене партијске љубави са лидером, нереалних амбиција, површности не само новинарске, кевкања за ситне паре... Но, такви не преживе ни до наредних локалних или парламентарних избора.

            Ја сам у новосадском „Дневнику“ провео године посебне пажње и поштовања и не бих се могао присјетити неког лица од којег бих окренуо главу.

            „Дневник“ ме је за новинарски рад два пута наградио највећим признањима – Награда за новинарство 1994. године и Прва награда за 1997. годину.

            Сада се с поносом сјећам оних који су свакодневно „склапали“ „Дневник“ - Четника, Станивука, Малиџана, Бозокина, Карана, Поповића, Џајића, Гулана, Живановића, Мартиновићке, Рајевића, Радевића... вриједних стено-дактилографкиња, људи из одељења факса и фото службе... С њима сам и прославио 55 година „Дневника” и том приликом казао пар редака о професији којој се не служи већ исконски припадаш.

            У подгоричком дописништву „Дневника“ у Булевару Светог Петра Цетињског скоро осам година свакодневно сам осмишљавао извјештаје са колегиницама Славицом Драговић и Љиљом Лалић све док једно јутро газда од Црне Горе није викнуо: „Истјеруј“!

            Чуо сам да је тако рикнуо да се зграда тресла. На срећу, раније сам узео пар својих папира, а остало покућанство су Они однијели како би се скућили.

            Срећно им било.

Свечана Академија поводом 55 година Дневника, 14.11.1997. Нови Сад

Добитници награда за 1997. годину, Славица Драговић, Ема Бактић, Јарослав Пап, Драган Миливојевић и Новица Ђурић

Добитници награда за 1997. годину, у име награђених беседи Новица Ђурић, Нови Сад

Новосадски Дневник, 14.11.1997. Н.Ђурић

Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин, Драган Радевић, ...

..., Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић и Новица Ђурић

Новица Ђурић, Богдан Четник, Славица Драговић и Љиља Лалић

Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ "САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ"

О књизи "Савиним стопама Лелејском гором" аутора Новице Ђурића, коју је издала Књижевна задруга СНВ, говорили су новинари новинар и публициста Будо Симоновић и новинари Жељко Остојић и Ивана Туровић.

Промоција Ђурићеве књиге одржана је 21. децембра 2011. године у Подгорици у оквиру манифестације "Дани српске културе".

О КЊИЗИ НОВИЦЕ ЂУРИЋА „БОС ПО РЕЧИМА“

Бог, љубав и породица

Књига пјесама, односно нови поетски рукопис – „Бос по речима“ Новице Ђурића, једног од најаутентичнијих савремених пјесника у Црној Гори, није само наставак, односно допуна досадашњег књижевног опуса који је овом аутору већ одавно обезбиједио сигурно мјесто на овдашњој литерарној мапи, него прије свега још један успјешан покушај откривања, демаскирања свијета кроз поезију, у којој ријечи престају да буду окамењене стилске фигуре.

„Уметност није ништа мање озбиљан посао од живота... Ако живот не успе, немогуће га је поправити јер се не може поново живети. Књиге се такође морају писати – свака као једина не остављајући наду читаоцу да ће нову, будућу књигу аутор написати боље.”, записао је руски писац Андреј Платонов, при чему не би било пожељно револуцију и његов магијски бољшевизам повезивати са књигом о којој вечерас говоримо.  
Сваки улазака у рукопис, дакле, претпоставља нову ситуацију за писца и намеће потребу за другачијом оријентацијом у књижевном пољу. Смисао малог простора књиге, пјесме или стиха неминовно продукује сваки пут другачију сензуалност и суптилност, а у таквом окружењу се онда искушавају снаге концентрације и сажимања, након чега, аутор може очекивати улазак у нови живот, у нови дискурс као претпостављени надсвијет. А управо тај надсвијет је рефлексија или замах новом стваралачком импулсу, у којем не само аутор, него и читалац, као настављач креативног стварања, препознаје до тада непознате менталне концепте, откива нове истине и она најтананија разумијевања која се пред човјеком отварају потакнута заумним трептајима пјесме.

Новица Ђурић и у овој збирци слиједи препознатљиву поетику, која се уочавала и у његовим ранијим књигама, па чак и у књигама прозе. Писац, међутим, не одустаје од творачког и новог у изразу, од оних обиљежја које у цјелини текста бивају кључни поетски оријентири, чији смисао у коначници постаје и смисао књиге „Бос по речима“.

Овај кратки осврт покушаћу да наставим уз помоћ ријечи Збигњева Херберта: „А сећање рађа савест.“

У овој књизи, као уосталом и у укупној поетици Новице Ђурића, издвајају се три кључна сегмента, три основне пјесничке преокупације – Бог, љубав и породица, односно традиција. Отварањем ове три категорије пјесник отвара и смисао цјеловитости тог тројства, односно хришћанска пространства у  којима је и троједини смисао човјека, као тајна над тајнама.   

Ако у претпостављеном случају покушамо да анализирамо феномен сна (претпостављено фантастичне категорије) и оног који сања, онда можемо рећи да уколико из тог система уклонимо сан иза његе више не постоји ни сањалац, односно онај који сања. Уколико у антрополошком смислу из једног комуникацијског система уклонимо језик, онда не постоји ни онај ко се њиме користи, он постаје немушт. Уколико на идентичан начин из човјека одстанимо мит, онда, по истом систему, не постоји ни онај који живи тај мит, односно онај који је на њему базирао своју људску – психолошку, историјску, традицијску, симобличку суштину.

Тек када постанемо свјесни чистог текста, постајемо свјесни и смисла пјесме. 

Након петнаест књига поезије, чињеница је да ће многи дијелови пјесништва Новице Ђурића на нашим просторима постати метафора, образ, односно одраз трансцеденталног, архетипског, оног праизворног које својим бескрајним и непогрешивим зрацима преноси дух или душу из једног у друго вријеме, из једног у други простор, «из других свјетова» у човјекову безграничност, или из човјекове безграничности у „друге свјетове“.

И типолошки приступ овом дјелу проналази везе међу догађајима, сликама, алегоријама или параболама, а посебно су, чини се, значајне такве везе међу догађајима и ликовима у различитим временским тачкама. Тако се у овом смислу филозофски или егзистенцијални приступ неком феномену препознаје у неколико различитих нивоа. Мијешају се елементи, уводе се пресијеци у пјевању, а књига, кроз посебан систем поетских интервенција, одједном, на изненађење читаоца, постаје документ. Ту аутор експлицитно развија неколико говора – један, који је у ужем смислу говор пјесме, односно њене основне нити, до онога што бисмо могли назвати говором породице, завичаја, односно затворених друштвених група...

Чињеница је да је овом књигом Новица Ђурић потврдио/учврстио своје мјесто у савременој лирици која настаје на српском књижевном језику у Црној Гори, једнако као што је недвосмислена истина да је његова поезија постала препознатљив изворник у савременој књижевности. Управо због ових чињеница, несвакидашње пјесничке енергије и посебности, и ова Ђурићева књига, као и сваки нови рукопис, увијек остају на искушењу. А баш то је, нема сумње, и најтеже.

И завршимо овако: „Поново се затворила и вратила у древна времена детињства, у епоху чуда када се могао оживети сваки мртав предмет“.

Ђорђе Брујић

Матица српска у Црној Гори

Подгорица, 12. јун 2014.