Новица Ђурић : Књига не смије бити утамничена у границе

ПРЕДСЈЕДНИК УКЦГ НОВИЦА ЂУРИЋ О РАДУ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ КОРОНА ВИРУСА

Књига не смије бити утамничена у границе

 За јесен је одложен међународни конкурс за награду „Марко Миљанов”, на који је до сада пристигло 15 књига, као и конкурс за прву књигу младих писаца и конкурс за књиге године поезије и прозе

Новица Ђурић 

Ако се не забрани улазак у сопствене рукописе, књиге и читање, ускоро би могао наступити и повратак писаца и њихових дјела међу љубитеље писане ријечи, каже за „Дан” Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе,.
– УКЦГ је обрадовано објављеним рукописима наших чланова чије промоције је одложио корона вирус. Још не знамо кад ћемо бити провучени кроз те иглене уши и шта ће ко коме шапнути, мада није непознато шта ће бити речено. Није узалуд пјесник Момир Војводић говорио да је много оних који у Црној Гори имају „муку са ушима”. Важно је да писци раде на својим рукописима како би свитање нових књига растјерало све болештине овог времена. Прво ћемо активирати трибине у Подгорици и Никшићу и покренути нове у Беранама са тамошњим Центром за културу, Будви, Херцег Новом и Пљевљима. Вјерујемо да ће ускоро бити ријешено питање адаптације простора УКЦГ и часописа „Стварање”. У тој „старој” кући наставиће се рад часописа и управе, јер је тај простор био и остао 40 година наш дом. Управни одбор је именовао уредништва часописа „Стварање” и „Сквер” који су током прошле године редовно излазили, а именована је и редакција „Записа”. У тим часописима биће публиковано све оно што је вриједно на српском језику – поручио је Ђурић.
Додаје да УКЦГ наставља са издавачком дјелатношћу, уз оштре критеријуме и високе стандарде.
– Са Културним центром Берана планирамо да остваримо сарадњу у области промоција значајних књижевник остварења, као и манифестације „Трг од ћирилице”. Однос ове институције према умјетности је за примјер многима у Црној Гори. Одложен је за јесен међународни конкурс за награду „Марко Миљанов”, на који је до сада пристигло 15 књига, као и конкурс за прву књигу младих писаца и конкурс за књиге године поезије и прозе. Овај издавачки подухват УКЦГ реализује већ трећу годину захваљујући Књижевној задрузи Српског народног вијећа и Мому Вуксановићу, која је укоричила књиге скоро сваког нашег члана – каже он.
Једна од гласовитијих књижевних манифестација су и „Његошеви дани”, утемељивача Књижевног клуба „Његош” из Никшића, писца Милутина Мићовића који окупљају пјеснике, мислиоце, преводиоце, који у Његошевом дјелу виде рефлексе оне првобитне творачке силе која држи свијет.
– Традиционално се отвара у Његошевој печатњи одакле писци из читаве Европе о Његошу говоре у Подгорици, Никшићу и Бару. Покровитељ ове манифестације је митрополит Амфилохије. Посебну пажњу посвећујемо Видовданским пјесничким бдјењима и наградама које се тим поводом додјељују. Очекују нас и међународни сусрети пјесника „Стиховез код Вука” у Шавнику у част Вука Караџића. Овај сабор одржава се већ дванаест година, захваљујући утемељивачу, пјеснику Војиславу Караџићу. Ту је и манифестација „Трг од ћирилице” у Херцег Новом која је прошле године пјеснички „проклијала” у Колашину, Бару, Цетињу, Петњици, Морачи... Намјера нам је да се тај пјеснички трг огласи и из осталих градова. Не треба заборавити да је то манифестација коју је утемељила Митрополија црногорско-приморска, Херцегновска парохија на челу са свештеником Радомиром Никчевићем и Удружење књижара и издавача Радомира Уљаревића. Шта ће све бити остварено у оквиру овог пројекта још не знамо, јер тек предстоје договори око концепта, а све ће зависити од средстава - каже он додајући да на пријем у УКЦГ чека двадесетак писаца међу којима су и угледни академици, те да ће Комисија за пријем ускоро засједати.
УКЦГ чека и ближа сарадња са Удружењем књижевника Србије, РС, КиМ, али и са удружењима Словачке, Румуније, Бугарске...
– Са писцима из других земаља морамо што живље сарађивати, јер књига не смије бити утамничена у границе било које државе. Ништа мање важни УКЦГ нијесу пјеснички помени, промоције и нова читања дјела наших упокојених чланова. Можда човјек увијек може и више и боље. Другачије - свакако. Ја са овом вриједном и честитом управом могу још ово - закључује Ђурић.
А.Ћ.

---

Издања УКЦГ на међународним сајмовима
– Сва издања УКЦГ наћи ће се на штандовима издавачких кућа Унирекс и КЗСНВ, па ће тако бити доступна на међународним сајмовима, што ће допринијети бољој афирмацији наших аутора. Посебно ме радује што ће се на сајмовима наћи издања едиције „Нови талас”, која је будућност УКЦГ - поручио је Ђурић за „Дан”.

 / ДАН, 29.05.2020. године /

https://www.dan.co.me/?nivo=3&datum=2020-05-31&rubrika=Kultura&najdatum=2020-05-29&clanak=745867&naslov=Knjiga%20ne%20smije%20biti%20utamni%E8ena%20u%20granice

„Вуковски ти појем” у Петњици

Пјесничким сусретом „Вуковски ти појем” у Петњици код Шавника 28.07.2019. горине одржана је традиционална манифестација „Трг од ћирилице”. Са овог култног и културног догађаја организатори су послали поруку да је праведно да Трг од ћирилице „узме воде са извора”, баш у Петњици завичају Вука Караџића, али и српског језичког „гринича”, који је међу другим раскошним дијалектима нашег разуђеног народа изабран да буде еталон и стуб српског књижевног језика. Петњичани су на комплексу „Вукови коријени” угостили пјеснике и гусларе из Црне Горе, Републике Српске и Русије. Гост вечери је био Игор Јелисејев из Ростова на Дону, пјесник и преводилац, главни уредник часописа „Рукопис”, дописни члан Петровске академије, угледни члан Удружења књижевника Русије и љубитељ српске поезије.

 У програму су још учествовали Новица Ђурић, Перивоје Поповић, Рајо Булатовић, Радомир Уљаревић, Љубисав Бијелић, Милица Бакрач, Станка Никач, Јанко Јелић, Бојан Рајевић, Радован Радовић, Милутин Мићовић, Чедо Ковачевић, Војислав Караџић, Миљан Николић, Слађана Паповић, Бојан Рајевећ, Будимир Дубак, Наод Вуковић и Рајко Џаковић.
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске „Светигора” пренио је благослов митрополита Амфилохија да овогодишња манифестација „Трг од ћирилице” крене управо из Петњице.

Учесници књижевних сусрета - Петњица

 О дјелу Косте Радовића

У оквиру књижевне манифестације „Трг од ћирилице”, 9.08.2019. године је у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару одржано вече у част књижевника и публицисте Косте Радовића, који се недавно упокојио у 84. години. О лику и дјелу Косте Радовића, добитника бројних награда међу којима је и „Марко Миљанов” за 2018. годину, говорили су академик проф. др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић, а његову поезију су казивали Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. 

Бар, 9.08.2019. Писац Перивоје Поповић, академик Синиша Јелушић, књижевници Новица Ђурић и АлексијПанагопулос

Милица Бакрач, Новица Ђурић, Слава Војиновић и Перивоје Поповић

Алорић Драган, Ранко Мићуновић,Милица Бакрач и Новица Ђурић

Књижевна награда „Миодраг Ћупић“ Новици Ђурићу и Зорану Пешићу Сигми

Жири за књижевну награду „Миодраг Ћупић“ једногласно је донио одлуку да се награда „Миодраг Ћупић“ додијели равноправно Зорану Пешићу Сигми за књигу поезије „Биће све у реду“ (Ниш, 2018.), и Новици Ђурићу за књигу поезије „Камени јахачи“ (Подгорица, 2018.) 

Новица Ђурић и Зоран Пешић Сигма

Пјесник Радојица Грба, Оливера Гошовић и Новица Ђурић

Виолета, Леја, Матеа, Марко Ђурић са пјесником Слободаном Дошљаком Бећом

Сигма са супругом

Пјесник Илија Лакушић, Оливера Гошовић и пјесникиња Милица Краљ

Перивоје Поповић, Новица Ђурић и Андрија Радуловић

Виолета, Новица и Душица / Ђурић/Миловић

Најава из Дана

Новица Ђурић и Момчило Вуксановић

Мијајло Ђурић, Коста и Момир Јауковић / у другом реду Виолета,Леја, Матеа и Марко Ђурић

Награђена књига "Камени јахачи"

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: ПЈЕСНИЧКА ДИВОТА МИЛЕНКА ЈОВИЋА

Пише: Новица Ђурић

/ Миленко Јовић, , „Док се нова мука рађа”,Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица, 2020. године  (Поезија) /

 

Миленко Јовић, пјесник који се нагледао туђих, а премучио својих мука. Не бих смио да тврдим да је више премучио своје муке него што су оне то заслуживале. Изледа да ова моја констатација нема смисла, али шта је смисао у бесмисленом животу једног пјесника чија душа већ поодавно живи на микронској нити. Управо је пјесник најсавршенији умјетник који умије да живи ивицом понора гдје се сваким треном

„нова мука рађа”.

            А, душа која повија оно што је било јуче, невина душа, неријетко је и наивна, не разумије свакојаке „паклене науме” и пита се: / је ли тачно / „Милостиви Боже / да доброта твоја / и њих помилује” („Запитаност”).

Умало па да заборавим да сам ове прве реченице записао након што сам прочитао рукопис „Док се нова мука рађа”, пјесника, најтајнаније пјесничке душе, лирика и „мученика” Миленка Јовића.

            Они које би срце могло да изда са опрезом треба да читају ову књигу саткану од сјенки, туге, бола, патње, дилема, јаука, покајања..., књигу у којој је пјесничка истина - бол, најснажнији и највјеродостојни стих који се не може порећи. Јер, шта је нада ако је у „сјенци увела”, ако угарци око огњишта узалудно вапе за ватром као што Јовић у пјесми „На сузи без имена” каже, циједи: „душа нам се следила / на сузи без имена”.

            Ко буде читао ово мало слова о пјесничкој дивоти Миленка Јовића треба да зна да ја није сам пјесник-критичар, већ само пјесник који пјева пјеснике. Пјесник, ком су туђе пјесме, стихови, строфе, запјевале и измамиле радост туге, а богами и по коју сузу. Јер, сви су пјесници по једна суза у океану људске уплаканости.

            Све је за пјесника у животу важно, па и доба умирања. Пјесник саопштава да /„није неважно / од какве ће канапе / бити исплетена / твоја смрт”, о чему свједочи и пјесма „Није неважно”. У том промишљању живота и смрти пјесник Јовић отићи ће Дрином, знајући зашто баш њом, јер је из ње изронио ријечи бола, покајнице и упитнице. Само је ова ријека опет била, како пјесник пјева, „поплочана са костима”. Опет та Дрина из које се чује пјеснички хук као да пита пјесника, а и он њу - „зар их има / зар нас има”. („Дрина”). Није овдје ријеч о пјесничком, нити историјском тренутку. Напротив, као у пјесми „И трајемо тако даље”, Јовић зна да се враћа на тренутке јер све што би, бива поново. Зато, сваки трептај пјеснику је вјечност, како каже, „док не прође и та мука”.

            „Пјесма  заумна” није се дала непомену јер се није „умјела скрити / без трага”, ријетка словна скиталица замјерила се пјеснику који се од ње не одриче, већ шаље глас да ако се којим случајем сретну „у неком пролећу / од пламена твога / чуваћу свијећу” увјеравајући њу (нас) да је сам себи довољан у свитању. Наравно, ако се оно догоди.

            Што више читам чвршћи сам у увјерењу да само пјесници умјешно бирају сјећања, па је и овај пјесник из богате животне ризнице пробрао сјећања и тако именовао циклус „Бирајући сјећања”. С разлогом врата сјећања отвара Гаврилом Принципом чија смрт је обасјала таму над родом својим, односно, како каже пјесник „ширило се небо / надом обливено”.

            У споменар надаље ниже стихове о Чарлсу Виљему - Топу чије име је записаио на једном гробу код Манастира Свете Тројице, Исмету Седлару и Миловану Раонићу Карсону, пјеснику чији је глас подсјећао на славуја који је рођен заљубљен у своје пјесме и с’ њима издахнуо. Карсону су остали дужни они које је за живота презадужио. Међу њима није и Милеко Јовић који у пјесми саопштава како иде „по трагу / његових снова”.

            Нигдје то нијесам чуо, али сам искуствено осјетио у неколико наврата како мртвац плаче.

            Тај језиви осјећај дотакао је и Јовића који у пјесми „Уз мало прашине” дефинише и саопштава и моје сазнање како је бол унутрашња тајна, јунак над јунацима који се ни пред ким не одаје, јер они који одлазе Богу на дар неријетко бивају „затрпани неукусом / родбинске жалости”.

            Пјесме сабране у циклусу „Ћутање” посебног су пјесничког „кова”, без риме, такозваног слободног стиха, мајсторски умиване и брушене. Звоне тихо, бивају памтише и далеко се чују. Тако им шапуће и њихов аутор који у пјесми

„Кад зовеш“ увјерава и завјетује: „Зови тихо / они које тражиш / сасвим су близу“. И пјесма „Увијек” има своју посебну драж, вриједност која говори оно што сви знамо, а уствари је најтеже казати оно познато па тако писац увјерава како се по руковању људи препознају. Пријатељ је, вјерује Миленко, и када стегнемо човјеку руку и ништа не кажемо, пријатељу, каже: „не могу прићи са рукама на леђима”.

Оно што се разумије као живот у овом случају, као пјесма порука, пјесма догађаја, пјесма слутњи, у пјесмама је именовано као „Давања”,

„Оно” и „Знатижеља”, а онда слиједе пјесме с ос- мјехом и тугом дјечака који се сјећа љепоте „израсле „на периферији” („О свему”), док у пјесми „Почни вјеровати” поручује како је љековито након скидања маски и свих љутњи потопити се „у ћутње” и „почети вјеровати”. И тек што почех вјеровати како је само рођење догађај, све остало су приче, причанија, и „ништа послије”, разувјери ме пјесма „Догађај”.

            Посумњам  на трен како је у животу пјесника увијек постојала по једна муза која је одредила његову судбину и потекла венама. Из тог емоционалног извора истакале су све пјесме посвећене жени. И Јовић вјерује да је љубав жене у чекању док „су ријечи празне” као што говори у пјесмама „Потражи се” и „Дођи”. Остале пјесме у циклусу „Није ни постојала” одјевене су сликама распознавања и тумачења „Неисписаних порука / о непостојећој радости”.

            „Тајна скончања” је циклус који читаоцу поново враћа, топлу, лирску душу пјесника којим потврђује да је мајстор риме, али не оне по хиљаде пута поновљене у многим пјесничким сонетима, пјесмама које писци просто строје и калупе у недостатку снаге, знања и умјећа, приморани да позјамљују туђе риме како се то све чешће примећује и код неких млађих пјесника. Ево се и ја изрекох као Јовић у пјесми „Једном се неко” гдје пјева: „Једном се неко изрече у шуми / како су стабљике најбоље свијеће / кажу да је данима потом / у бунилу дрхтало дрвеће”. Пјесмом „Осјетиш једном” пјесник осјећа „поље жедно”, олује из дубине, дјецу како се „понашају вучки у гладној самоћи”, како снага нестаје, како жена кида врпцу и слуша „како плачу нерођена”, осјети како болује „туђу” бољку... С разлогом се на ову пјесму „наслања” „Раздаљина” загонетно сложена у четири слике пјесникова увјерења о ономе чега нема. Можда и бјеше у назнакама, али је све то изненада „боја ноћи избрисана“.

            На крају, да овај свој запис завршим пјесмом у „Повјерењу“ с краја ове књиге: „Иде босо дијете улицом / и сриче звијезве / можда ће / пристати на пјесму“.

Можда ће и Миленко Јовић „Као на рођењу“, „берући букете јутра / слушати шапат пјесме“.

 / Подгорица, март 2020./ 

ПЈЕСНИЧКИ ПОМЕН РАНКУ ЈОВОВИЋУ У ПОДГОРИЧКОМ САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

Удружење књижевника Црне Горе организује у уторак, 18. фебруара 2020. године, у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења пјеснички помен - комеморативно вече недавно преминулом пјеснику Ранку Јововићу. Вече посвећено побуњеном лиричару, пјеснику чије име је синоним за апсолутног пјесничког посвећеника, одржава се под називом „Не окрећи главу од мене Господе”.

Митрополит Амфилохије служи помен у Косић, упокојеном Ранку Јововићу, 11.02.2020.

О непролазном Јововићевом пјесничком дјелу, о незалазној свјетлости лирике највишег реда, овјенчаном најзначајнијим књижевним наградама на српском језичком простору, а које творе вијенац православног духа, говориће митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ, Милица Краљ, подпредседница УКЦГ, књижевници Веселин Ракчевић, Илија Лакушић и Бећир Вуковић. Одабране пјесме из богатог Јововићевог опуса читаће Драган Алорић, уредник Српског радија. (ДАН, 17.02.2020.)

НА ВИЈЕСТ О СМРТИ: Изјава за „ДАН“, 10.02.2020. Новице Ђурића, предсједника Удружења књижевника о Ранку Јововићу

Јововићу, српском класику није било мјеста у ЦАНУ

Заиста Господ одређује и редослед умирања и пјеснику Ранку Јововићиу је одредио да то буде 10.02. 2020. године – на дан смрти књижевног великана Фјодора Михаиловића Достојевског.

Свако вријеме има свог пјесника. Онај прошли и овај вијек имали су Ранка Јововића а вријеме које долази тек ће га славити. Јер, Јововић и није много марио за вријеме у ком је живио али га је оно, не његовом вољом, прогласило својим пјесником. Класиком.

О пријатељу Ранку Јововићу и не може се говорити а да почнем од бола до бола, од патње до патње, јер је исписао антологију личног страдања укоричену у бол и тугу и тим везом уврстио себе међу књижевне класике.

            Јововић је аутор четрдесетак књига, превасходно поезије, а објавио је и више рукописа у којима се на есејистички начин третирају књижевност, култура и актуелна питања друштвеног живота. Јововић је јавности познат као пјесник јер деценијама слови за једог од најистакнутијих стваралаца овог књижевног израза и у нашу поетску стварност појавио се изразито индивидуално, рекло би се као доминантно поетско име које креира особен глас. У критици и међу читаоцима важи као представник бунтовног израза, активне књижевне ријечи која настоји да мијења правила понашања и пјевања.

            Бавећи се поезијом, Јововић је постао „преводилац“ унутрашњег живота, једине оригиналне књиге са којом се сваки прави стваралац сусријеће. Тежња вишем духовном изражавању обликовала је његов израз, поетски инстинкт и интелектуалну артикулацију. Критичари су посебно истицали његов изразити природни дар који се временом обликовао у поетском искуству.

            Без обзира на високе естетске квалитете, бројних поетских особености изражаваних  Удружење књижевника Црне Горе у неколико наврата предлагало га је  за највиша национална одликовања, и за чланство у Црногорску академију наука и умјетности, у којој му није било мјеста. Знао сам то и када сам га предлагао, али је волио да се и озванични да српском класику није мјесто у академији.

 „УМИРЕ И ДУША ГОСПОДА“

            Заиста Господ одређује и редослед умирања па је тако одредио да пјеснику Ранку Јововићу то буде 10.02. 2020. године – на дан смрти књижевног великана Фјодора Михаиловића Достојевског.

            Свако вријеме има свог пјесника. Онај прошли и овај вијек имали су Ранка Јововића а вријеме које долази тек ће га славити. Јововић и није много марио за вријеме у ком је живио али га је оно, не његовом вољом, прогласило својим пјесником. Класиком.

 Вјеровао је како је највећа несрећа бити пјесник, али да ништа друго не би могао бити осим пјесник - хроничар људске патње, трагике, личне и колективне, народног страдања и несреће.

            О пријатељу Ранку Јововићу и не може се говорити а да не почнем од бола до бола, од патње до патње, јер је он десетинама објављених књига поезије, есеја и ангажованих текстова исписао антологију личног страдања укоричену у бол и тугу и тим везом уврстио себе међу српске књижевне класике.

            У поезији се не може стећи статус класика а да од живота не стварате поезију а од поезије живот како је то чинио Јововић. Зато је о срећи ретко пјевао и као да се од ње одрекао зарад поезије његовог

најплеменитијег израза, односно гласа.

             Било би неправедно да не кажем како је он једино трагично подрхтавао у стиховима, али не и пред неправдом или било каквом силом. Признаво је само Божју силу и правду а све остале су биле минорне и безвриједне. Такав је био пјесник бритког стиха, искрен и до краја истрајан у свом пјесничком бунту.

Знао је да се исплати бити племенит, знао је да је истина најгори штап на који се човјек може ослонити, љубав према ближњем, знао је, не прашта се и никада није разумио ни пристао да не воли своје претке и оца, мученика који је остао до последњег даха стамен у увјерењу да чини праву ствар. Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, завичаја...

            А није непознато да Јововићева младост, како је забиљежио, „није читала књиге“, посебно не „Марксова дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.

            Јововићеве десетине књига нису само запис о времену у којем живи, људима које сусреће, он је и потресна аутопсија Јововићевих личних ломова, ожиљака који су непрестано пуцали, немерљивост несагледивог пространства душе која разумије, воли, која проклиње, пати, пљује на овај свијет и диви му се - истовремено.

 Јововић у многим пјесмама  био захвалан Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“ а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../ Фалим, Боже, могло је и горе."

            Из вишедеценијских личних и колективних страдања пјесник осјећа да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а вјерује да има. То се се најочитије осликало у Јововићевој последњој књизи „Ни дан без кајања“ чије је друго допуњено издање објавио „Унирекс“ само пар дана пре његовог упокојења.

            Он је био велемајстор пјесничких слика: добра и зла, свјетлости и таме, пјесничког монаштва, пјесничко Јагње Божје.

            Ништа не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим свијетом једино разговара, ради и све чује, тако када се пробуди себе другачије види.

            Управо он предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“, када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише: „ Фалим, Боже, могло је и горе“.

            Заљубљен у снажну ријеч Јововић је поручио да ништа што је људско нити је савршено нити предодређено за вјечност, сем поезије и Божјих казивања  па се у поезији често питао: „Умире и душа Господа“. Зато и не чуди његов став да узрок свих невоља лежи у поремећеној скали друштвених вредности, побрканој у периоду једноумне владавине.  Пјевао је поносно носећи свој крст, са њиме срастао као са својом сјенком.

            Сад се питам, као што сам то учинио и прије 30 година у једном тексту - да ли је Ранко Јововић био потребан свијету и шта би свијет пјесништва без њега?

Ранко Јововић и Новица Ђурић промоција Ранкове књиге, децембар 2019.

            Јововић је аутор четрдесетак књига, превасходно поезије, а објавио је и више рукописа у којима се на есејистички начин третирају књижевност, култура и актуелна питања друштвеног живота. Јововић је јавности познат као пјесник јер деценијама слови за једог од најистакнутијих стваралаца овог књижевног израза и у нашу поетску стварност појавио се изразито индивидуално, рекло би се као доминантно поетско име које креира особен глас. У критици и међу читаоцима важи као представник бунтовног израза, активне књижевне ријечи која настоји да мијења правила понашања и пјевања.

            Бавећи се поезијом, Јововић је постао „преводилац“ унутрашњег живота, једине оригиналне књиге са којом се сваки прави стваралац сусријеће. Тежња вишем духовном изражавању обликовала је његов израз, поетски инстинкт и интелектуалну артикулацију. Критичари су посебно истицали његов изразити природни дар који се временом обликовао у поетском искуству.

            Без обзира на високе естетске домете бројних Јововићевих поетских остварења, није примљен у ЦАНУ, нити је добио неко значајно државно одликовање, иако га је Удружење књижевника Црне Горе у неколико наврата предлагало за иста.

            У Црногорској академији наука и умјетности му није било мјеста. Знао сам то и када сам га предлагао, али је волио да се и озванични да српском класику није мјесто у академији.

НОВИЦА ЂУРИЋ

/ Пјеснички помен Ранку Јововићу /

(Храм Христовог Васкрсења, Подгорица, 18.02.2020.)

 

Веселин Ракчевић, Бећир Вуковић, Милица Краљ, Илија Лакушић и Новица Ђурић

Запиши док читаш : Пјесник је душа која плаче

Пише: Новица ЂУРИЋ

/ Ранко Јововић, “Ни дана без кајања”, ИТП “Унирекс”, Подгорица Београд, 2019. године  (Поезија) /

Ако разумијеш ову књигу,  препознаћеш се, открити многе притајене истине, оживјети многа сјећања и емоције, на то с разлогом упућује мото књиге, “Ни дана без кајања”, пјесника Ранко Јововић. А његова порука је:

            „ Ако прочиташ / Ако упознаш ову књигу / Препознаћеш своје мисли и своја

сјећања“.

            Занимљива је организација књиге која има пет циклуса. Писац није намјерно именовао први циклус у књизи већ оставља читаоцу да га сам именује, односно да га препознаје по првој пјесми „Дабогда цркли и ви и Библија“. Ријеч је о прозном тексту, пјесничкој молитви Господу и народу српском. И гдје би друго и на чему би се наслонила наредна пјесма у прози „Поема Његошу“ ако не на ову Јововићеву молитвеницу и Косову и Његошу.

            Посебно се треба запитати, ако је могуће и разјаснити, шта је аутор хтио са именовањем наредних циклуса: Ни дан без кајања, Ни дан без плакања, Ни дан без надања, па поново циклус Ни дан без плакања? Мени се чини да је желио да и на тај начин нагласи да сваки тренутак, не дан, у његовом животу препуном патње, страдања, али и лијепих и људских емоција  – није био без кајања, плакања, надања и све се на крају опет заврши са сузама. Све је то у стотинак нових пјесама уткао Ранко Јововић.

Ранко Јововић и Новица Ђурић

Пјесник је душа која плаче. Рођењем и за живота. Једино не плачу његове руке које љепоту ријечи исписују у залог читаоцу, народу свом.

            Шести циклус у овој књизи је похранио четири прилога – писма Добрице Ћосића, Епископа будимљанско – никшићког Јоаникија, Ивана Р. Миловића и биографије коју је припремила новинарка Марина Јочић.

            Има уклетих пјесника попут Ранка Јововића који су прегазили седму деценију пјевања и коричења на десетине књига поезије, који откривају да су живјели и живе „Ни дан без кајања“ и свако је на свој начин искајавао сузе грешнице, сузе покајнице, сузе радоснице, сузе уклетнице... Све те сузе су проливене куда је пјесник ходио, али и тамо гдје није допирао, стизала је његова ријеч, ријеч - суза уплакана.

            Пјесник Јововић не скрива да се „окупао крвавим сузама“ како то чини у пјесми „Фалим те Боже“.

            У овој исповиједној пјесми, не само Господу, већ свим творцима добра и зла, Јововић је захвалан Богу што је још жив и поред тога што се „зла накусао“ а да добра није „ни угледао“. И у разговору са „Творцем Добра и Зла“ пјесник признаје да за све недаће које су га „мљеле кроз живот“ криви себе, како пјева, „моја несрећна природа Човјека / Тешке памети.../ Фалим, Боже, могло је и горе."

            Из вишедеценијских личних и колективних страдања пјесник признаје како је „Страшно живјети у овој земљи“ али и „Страшно је умријети у овој земљи“ (пјесма „Страшно је“), али ништа мање неће бити ни другима од његових „пустих снова“. Јер, осјећа да је најтеже човјеку одбранити се од онога чега нема, а вјерује да има. Можда у том неспоју могла би се пронаћи нит која се провлачи кроз све Јововићеве пјесме у књизи „Ни дан без кајања“ баш онако као пјева у пјесми „Искрено - Молитва“. Управо у тој искреној молитви он пише: „Какви анђели,/ Какве трице -/ Сви су демони - убице“/. 

            Овдје се најочитије осликава Јововићево сјенчење добра и зла, свјетлости и таме, али ништа мање и сарказма гдје себе смјешта међу пјеснике „Свештенике“, гдје се одриче свих демона и Господа подсећа: „Ја сам се замонашио/ Ево неко доба / Преко свијета оба“.

            И тај бјег у пјесничко монаштво је покушај склањања љепоте ријечи, односно лијепих ријечи које је смјетио у циклусу „Ни дан без надања“, за који вјерујем да је пјесничко Јагње Божје. Пјеснички бисер ове књиге.

            Можда пјеник у позним годинама ипак препознаје оно што деценијама прије није уочавао па тако и Јововић пјева како је „Фин човјек/ Јагње“, али и да је „мимо свијета“ с једном маном „Што ништа не зна“ и кличе како је то „Дивота, дивота“ ( Дивота, Дивота).

            И тај и такав човјек у поезији (а поезија је овдје живот) је несрећан био заљубљен у себе или не, као човјека, како пјесника, јер дође и то доба када се човјек „Удаљава и од вас и од себе“ како то пјева у пјесми „Како сам несрећан“ Јововић за кога је то „мање важно“, јер  „Тамо је исто, исто заувијек“.

            Тек на тренутак као да бљесне и оно што никада не напушта човјека - сјај и радост љепоте жене и то „варничи“ у пјесми „Голубице“ гдје сунце сија из сваког дамара код неименоване жене, чије име исписује малим словом, „Од милице голубице“.

            Ништа не чуди што је Јововић у поезији искрени исповиједник који док спава са цијелим свијетом једино разговара, ради и све чује, так када се пробуди себе другачије види. Таква слика је најупечатљивија у пјесми „Бесмислице“ .

            „Шта радиш - / Спавам. /Вала ако се ти нијеси наспавао / Није нико. / -Мени се вазда спава./ Ја једино радим кад спавам, / А спавам поваздан. Ја једино и чујем / У спавању. / Кад се лијечак пробудим / Минут, два... ништа не ваљам“.

            Скоро да се не сјећам књиге Ранка Јововића а да није била, у значајној мјери, печат историје његове породице. И када то чини пјесник увијек пјева кроз душу оних које воли: оца, мајке, ето и даме, али и у трагању себе у „Горском Вијенцу“  не кријући како је његова младост „опасана“ „И Хамлетовским мукама“, ( Измијешала си ме са светином светињо и светино). Управо у овој пјесми по први пут се појављује пјесниково признање да вољети је „кукавичлук“. И када се чини да је пјесник увријеђен што таквом силином воли, схвата да је то оно што га је временом крунило иако је „преживио толике животе“. А није непознато да Јововићева младост, како биљежи, „није читала књиге“, посебно не „Марксова дјела“, јер, како пјева, „Моја младост је читала гробове / Мојих отаца / Крваве историје моје породице“.

            И све ово казује Јововић поезији иако би се могло разумјети као неименовај жени, али такав пјеснички глас, достојан пјесника класика, примјеран је само поезији из које вјерује да ће „изронити“ из њене „сјенке“, „из твојих, за мене опасних њедара / И упокојићу се“.

            Посебно у овој Јововићевој исповиједници импонује истинито свједочење као рецепт како човјек пјесмом да казује истину, односно како на историјским чињеницама пишући гради своју пјесничку слободу и у тим историјским ткањима провлачи и своју пјесничку даровитост: „Ја сам научио Вишњића како да пјева / Почетак буне против дахија“. ( Пјеснике је школовао Бог).

            Управо ова пјесма насловом предочава оно што сви потајно слутимо како је пјесма божје казивање и како је Господ предодредио пјесничке кодове. И не само из те захвалности Ранко Јововић у пјесми „Хвалим те Боже“, када је подвукао црту испод породичног, личног и колективог страдања ипак пише: „ Фалим, Боже, могло је и горе“.

            Могло је, у то нико не сумња, али ипак оно што је „Записано у незнању“ Јововићеве пјесме - исповиједа „кајање“ као његов живот.

            Колико су удаљени светови између кајања и покајања знају само они Божји следбеници који су у покајању нашли спасење, а то сваким стихом казује књига “Ни дана без кајања”, пјесника Ранка Јововића

/ Новица Ђурић, запис о новој књизи  Ранка Јововића „Ни дана без кајања” у Плавој сали Српске куће у Подгорици, 15. октобар 2019. године /

           

Новица Ђурић о Радојици Радовићу

Сура је била и његова стварност

Радојица Радовић и Новица Ђурић, новембар 2017.

" Његов роман „Сура гора” је упечатљиво свједочанство о једном народу коме је брозомирје помутило памет па се сада обурдава у духовни и морални амбис. Сура је била и његова стварност из које је узмицао пјесмом и молитвом. Сура је и његова животна драма у којој се није устручаво да стане испред сваке суровости и својим именом брани духовно сљеме и племе. Одласком Радојице Радовића изгубила је укупна књижевност, а ова која себе хоће да представи као наднационалну и не зна да је умро писац чији роман говори и о њима. Суре ли истине и сурове ли стварности", казао је у изјави за „Дан” поводом Радовићеве смрти, предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић.


/Дан, култура, 15.10.2019./

Линк://www.дан.цо.ме/?ниво=3&рубрика=Култура&цланак=716922&датум=2019-10-15