Радомир Уљаревић, пјесник богочовјековања

Пише: Новица Ђурић

Поезија Радомира Уљаревића заиста је „Филмска трака“ и у потпуности се слажем са том његовом констатацијом.

            И све је у његовој поезији почело као снимање филма без сценарија у ком се појавио главни јунак са сјечивом, бритвом у руци, с којом је засјекао и окалемио прву ријеч. Тај калем је ородио и у неким изданцима и преродио као дар, као таленат који ће касније оплодити многе ријечи и приморати аутора да их коричи и крсти као пјесничка сачињенија:  „Бритва“, „Прикупљање података“, „Преса“, „Примарни крик“, „Зимски дворац“, „Предговор“, „Говори и чланци“, „Опис“, „Ни А“, „Неке ствари и остало“, „Црна кутија“, „Билећко пророчаство“, „Школа одучавања“ и „Нови часови“.

            Све наведене пјесничке књиге од прве „Бритва“, која је објављена 1980. године па до „Нови часови“ која се појавила 2018. године потврда су како њихов главни јунак таленат користи само као спознају и мудро га дозира као доказ како се он обликује упорним радом и дотјеривањем сопствених мисли исказаних у форми стиха. Када већ помињем моћ талента и начин на који се он мудро да искористити, није сувишно да подсјетим да они који нијесу имали стрпљења, воље и дара да га укроте, он је њих одвео у пространства до којих се није могло стићи ни филмском камером. Радомир зато свој таленат није проћердао усмењачењем већ даривао папиру онако како га Господ обдарио да претвори у ријечи, грађевину, ноте, како би настала искра, која је утиснила своје чувствовање на папиру.

            Све је религија, па и поезија. Код истинске поезије, Господ је у њој скривен, невидљив... Открива се оног трена када се схвати пут којим су кренули стихови, када се на хоризонту појаве обриси поруке. Ако тога нема, нема ни поезије. Да није пјесничких „кременица“, још би свјетови „у ништа“ стигли, како каже пјесник Радомир Уљаревић.

            „Ако ставиш свој живот у стихове, бићеш ближи Истини, бићеш ближи Животу“, вели Свети Владика Николај. Уљаревићева поезија, потврђује те речи. Када заронимо у његове стихове, ми се окупамо животом, не пјесниковим, већ сосптвеним, људским, обоженим... Из искрица поређаних стихова, настаће свјетлост уз коју видимо новину, свјежину, новочулну димензију која се открива пјесниковим духом који јесте искра и која не дозвољава да се угаси ни пјесма ни творци.

            Књига „Градиво“ коју ми аутор додијели на дар је најбољи скенер не само пјесничког стваралаштва овог завичајца који своју "Бритву" није прилагођавао свијету, већ модерни свијет приволио свом, завичајном покућанству, увео их преко кућног прага и из тог неспоја потекла је најискренија, најупечатљивија исповијест човјека који је нервни систем претворио у поезију.

            Како су треперили ти нерви тако је и пјесник исписивао свој лични албум дјетињства, трауме из завичаја, страхоте и страдања свог народа, али и бол за сваким човјеком кога је згазила ријеч обезумљеног и побијеснелог човјека с којим управљају демони, како се то најупечатљивије очитава у пјесми „Све ћу вас казати код Бога“, највећи људски јаук који је изговорио трогодишњи дјечак из Сирије којему репортери не записаше име, а пјесник тврди да „...можда се звао Исус“.

            „ А када млади Исус вскрсне/ За освету и опроштај/ Неће имати ко/ Ни сузе да обрише/ Јер све нас је казао/ Код Бога“, ( пјесма: "Све ћу вас казати Богу"),      Требало би да ови стихови буду Начело човјеку и да их увијек изговара бранећи се од звјери скривене у себи.

            На десетине је пјесама у  зиданици од књиге, пјесничкој кули „Градиво“ у којима Уљаревић изговара у име, али и биљежи вапаје Слугу Божјих, бунта који се претворио у звук, у снагу која се кријепи пјесничким истинама с којима се напајају душе одабраних и спајају у круг - најсавршенији геометријски облик у ком је Црњански сместио звезду, којем је и Уљаревић послао своју ријеч, а да ли ће тамо и стићи казаће вријеме и они који ће након нас у овај свијет прогледати љепотом ријечи.

            Од када је над пјесницима ореол бескрајног плавог круга, они су добили пријестоно мјесто у ком своје мјесто и насељење траже сви пјесници. Разумије се да је ријеч претходница, Зрно Божје тог бескраја. Зато пјесник јесте роб, заробљен у том кругу зарад којег компонује пјесничку синфонију. Стога је само поезија она Божја Честица која Богочовјека чини свемоћним и, зашто не вјеровати,  и саму поезију.

            Читајући поезију Радомира Уљаревића, не као читач од јуче, већ као неко ко прати његов рад од појаве прве књиге, а прије тога првих публикованих пјесама, низале су се нове чињенице да је Он пјесник богочовјековања, богојављања, богодарја, богопокајања, богоходочашћа у пространства чудесних свјетова о којима биљежи, доноси, а однето враћа и приноси пред олтар Његовог величанства Читаоца. Читаоцима на дар оно највредније што је по сто пута проциједио кроз филигранска цједила, одлажући пљеву и муљ гдје им је мјесто, а читаоцу нудећи процијеђено и препрато слово – Прах Његов што вјечно светлуца.

            Она, да кажем, најновија књига Радомира Уљаревића, “Школа одучавања", је доказ како пјесник путује и пише. Записује. Сабира. Објављује. У ових неколико ријечи сажета је можда суштина живљења и стваралаштва пјесника Радомира Уљаревића. На овакав став “приморала ме” она књига песама “Школа одучавања” (у поновљеном издању као књига “Нови часови”) која је стиховни путопис о његовом боравку на Светој Гори и у Хиландару, исто као и онај похрањен у књизи “Бритва” с којом је пјеснички проходао, гдје је похранио доба, догађаје, људе, обичаје и неке свакодневнице, да не кажем ситнице које живот прате, доласком из Херцеговине у Црну Гору. Био је то првијенац, пјеснички баун, насловљен као “Бритва”, мотивска свјежина, јединствена и убједљиво најавила је долазак пјесника – Радомира Уљаревића.

            Морам да поновим да је књига пјесма “Бритва” засјекла његово пјесничко поднебље и показала му пут из упрета ка свјетлости. Вјерујем, а књига “Школа одлучивања” (“Нови часови”) не да лагати, да је пјесничку ријеч Уљаревић побо, снажно, између непролазних вредности традиције и модерног времена, и сасвим неочекивано, као из два пера, стиховима свједочи о традицији моћи и ништавности савремености која са собом доноси наводно тако велико, а тако ништавно.

            А када се писац нађе у Светој Гори, Гори Светој, Светогори онда му се муње вјекова укрштају и удијевају вјекове постојања, пјевања, историје, историјских недоумица, па се из тог израстања бира она Божја која, када се запише, остаје да траје. Непомјерна, баш као и ова, можда и најбоља, Уљаревићева књига поезије.

            Нерадо признајем себи како је ова укоричена Уљаревићева ходочасница покрала значајан дио мене док воском из запаљене свијеће сливам слова која горе и коју није могао угасити ни онај “луди вјетар” који “угасио је Пустињак Цетињски”, како забиљежи у пјесми “Жива свијећа”.

            Можда након ове пјесме, не случајно, пјесник смјешта пјесму “Ни ријечи више”, јер “Господ је казао своје”, а након Његове се у молитви обнављамо, посјећујемо, позивамо, призивамо, кајемо, обнављамо, праштамо... па се зато и надамо да бар васкрснућем будемо благословени јер, Уљаревићев “Очевидац” зна и јавља: “Бог је Господ/ И јави се нама”/.

            “Видиш ли двери / За шта ти очи служе“ изусти Косто на мјесту гдје угледа искру Господњу у Јован Долу која је изњедрила слугу Радомира Никчевића и овог другог Радомира који златовеза пјесму “Градња скита у Јован Долу”. И ова пјесма, и све у овој књизи, дају ми за право да милином припадају првоштампаној “Школи одучавања”. Њоме се обнавља оно што би протјерано из свакодневног живота, ријечи са извора – прве капи бисернице, присјећање историје... јер поезија само најтрагичније капи из наше утробе претвара у пјесму, зато пјесник није мисаони хербаријум, нити записничар настанка нових грађевина и рађања обичних, односно значајних личности, већ испојник њихових душа. Зато је пјесма и исповиједница, а не никако хронолог, односно пуки хроничар који кроз те важне датуме покушава себе опјевати, да не кажем овјековјечити. Само су ријетки јунаци ове књиге, попут Коста Нинковића, видјели себе како Божје мученике замјењују “на мртвој стражи” (Косто Новаков сам собом), замјењује их како би себе уградио у темељ цркве. Ту је она искра која ријетким пјесницима за живота сијевне и узнесе му ријечи.

            Чини ми се да се та искра обрела у највећем броју стихова ове књиге, по мени, најприје оне првокрштене као “Школа одучавања” која је уистину била штиво подучавања, присјећања, али и искра нових и до сада неисказаних тајни са часова живота какви су били деценијама Костови и Радомирови. Ето, сада ова књига казује како је Косто уствари био усмени казивач, а Радомир нови, мудри, млади Вук који је биљежио, “кадио и ковао”, сабирао и ређао све од првог до последњег часа. Из тог поја, усмених казивања, настала је и пјесма, нека ми Бог опрости, чудокрштења гдје Косто одјевен у одежду Божјег сјаја, дубоко вјерујући да у њему проговара радост Господа, крштавао је осветнике, бранитеље дјеце, жена, кућног прага, огњишта и земље у крв претворене, који су повјеровали да су у том његовом “крштењу” нашли спокој душе “и смирење пред смрт” (Косто Новаков у цетињском манастиру с владиком). Тако Радомир сазида од ријечи, стихова, споменик свом пријатељу, пјеснику, рушитељу свега што му се представило као норма, оном Косту који на “великој кости” написа “Учитељ – ја / Ђак – ја”/ (Први час).   

            Оно што није било уочљиво у претходним Уљаревићевим књигама, можда га је и било али се притајило, јесте модерно кићење сваке пјесме, а богами и стиха, па су пјесме “као бисер дјевојка” која у љепоти зла исказује сву своју драматургију ове књиге. Мудри људи ријечима никада не закивају, али ћу ипак ризиковати да кажем како је Уљаревићева књига “Школа одучавања” драма осаме, путовања, ишчекивања, покајања, туге, сумње и оне најтеже неизвјесности – ишчекивања. Драма у којој се пјесник иза сваког слова прибојава оне најтеже – ненадне. Тек како необјашњиво трепери човјек када се осјећа безбједније под земљом него на небу гдје се можда учини неуком да се губи “граница међу свјетовима” и у том бескрају “посиједају на празна мјеста”.

            Није Уљаревић у свијет гледао кроз кључаоницу, али ни кроз прозор од Хиландара, већ кроз моћи Тројеручице, кроз крст Хиландарски, гледао монаха, с иконама, фрескописно се смјештао у вријеме и наручје оних светаца који му жеђ утолише, а потом се огледну у сјају лобања од оне златне која свједочи безгрешност исто као и оне на којима би понека сјенка праха монаха који су стопали Симеонову и Савину светограђевину. Па и у овим пјесмама покаже се понека сјенка. Из те таме свјетлости, односно свјетлости таме у пјесмама Уљаревића присутна је зебња, страх да човјека не сустигне она народна клетва на коју саопштава али је не призива аутор, Бог те невидио.

            Ову књигу нико ми није понудио. Препоручио. Пронашла ме међу многим другим књигама које прелиставах. А када нешто тражиш и наћи ће те, као што Уљаревић у пјесми “Очевидац” записа: “Бог је Господ / И јави се нама”./

            Колико је пјесник прилагодљив ријечима, ситуацијама, мјенама, просторима, селидбама, осликава и његово ходочашће са Камените Горе Херцегове, у Црну Гору Његошеву, односно у пјесничку Гору Црну до Свете Горе гдје су ријечи у Божјем букету, гдје су она стара слова “окована у олову” (Стара слова) васкрсла и у свијет кренула како би, гдје год бану ријеч пјесничка, била храм човјеку и слову. Империја Духа Светог.

            Можда би ово моје поимање поменуте књиге било с фалинком када не би нанизао циклусе као стихове и тако и ја постао њен дио, неког новог, трећег, допуњеног издања. А та се пјесма од назива циклуса овако посложи:

            Све ћу вас казати код Бога

            Сити вукови.

            Црна кутија

            (је) школа одучавања.

            Три Радомира

            Гледају доле низ друмове.

            Косто господин Когито

            Златно руно (не прижељкује).

           

/ „Пјесничка ријеч на извору Пиве“, 20. јул 2019. године /

Миодраг Ћупић – као Пјесник и Човјек

Поштоване колеге писци,

цијењени жири,

родбино и поштоваоци имена и дјела Миодрага Мија Ћупића

Вијест о награди “Миодраг Ћупић”, скоро ме самљела у прах. Кажем ово како бих наискреније изнио пред вама и лицем јавности осјећај како су двије људске громаде Марко Миљанов и Миодраг Мијо Ћупић, уствари одржали нашу људску, стваралачку и духовну вертикалу и као такви свијетле из најумнијих редова као људско и стваралачко јеванђеље.

            С тога је ова награда не само књижевно већ високоморално признање које вјерујем да би ми и Мијо додијелио, знајући да је увијек у једној руци држао перо, а у другој муње с којима је притицао у помоћ сваком човјеку који се затекао у немилости. Зато је ова награда немерљива, траје и далеко се чује.

            Шта да каже писац који добије награду са именом писца који је животом исписао своје дјело, осим да вјерује како је можда етика Миодрага Ћупића максима коју ваља прихватити - никада се не склањати с пута силницима и умјесто мачем узврати им књигом.

            На знам шта је већа част, примити награду с Мијовим именом, или бити у колони оних на чијем је челу забрањени писац, трагичан јунак једног репресивног времена које још увијек траје у различитим облицима. Зато смо ми јунаци оног новог Мијовог романа који постхумно настаје као сабирна књига ( можда Бијела књига) – “Јади писаца Његошеве Црне Горе”.

Пјесници: Новица Ђурић и Зоран Пешић Сигма

Нема писаца који се могу похвалити како су заболи сламку у срце једне морално, традиционално и вјерски посрнуле државе, како је то Миодраг урадио романом “Јади Горчина Петровића”. И данас је много јада, разноразних, а још се не појави онај двојник Ћупићевог Горчина.

            И сада се сјећам Миодрага како је био срећан када је објавио и прву књигу поезије и онако као да га је мало било стид каже ми: “Ево и ја пропјевао”.

            Та његова скромност с’којом се многи не могу похвалити, била је корица с којом су укоричена сва његова доброчинства, храброст, истрајност, одлучност, скромност, приврженост језику и ћириличном писму, прецизност и строгост према сопственом рукопису што се лако уочава из његовог богатог књижевног опуса.

            На разне начине, свако из свог угла говори о Миодрагу и ономе што је он написао. Ја само записујем дјелиће онога што препознам у његовим књигама и биљежим то како бих обогатио себе и понудио то другима на разматрање. Судове о његовом, као и о књижевним дјелима уопште, најбоље даје вријеме - "мајсторско решето".

            Миодраг Ћупић се једино исповиједао слову, а књиге су биле његова исповиједаоница,  најинтимније мјесташце на свијету. Ту је једино мирно почивао давајући души одушка и на тај начин скривао се од режимске “слободе”.

            Иако је био окривљен од терора тадашњих професионалних комуниста и најљућих писаца-аматера, али професионалних комуниста, Миодраг Ћупић је један од јунака Марка Миљанова који као “сирак тужни без иђе икога”, као у забрањеном роману “Јади Горчина Петровића” брани слободу не само стваралачку за сваког човјека, већ покушава уплашеном народу повратити дух пркоса и побуне.

           

Писац, бунтовник, књижевни разбојник омиљен међу истинским ствараоцима, човјек од части и морала - Миодраг Ћупић сјаји и у данима када му роман “Јади Горчина Петровића” забрањују, а потом јавно спаљују. И замислите молим вас како гори писац, све његове стрепње, тајне, дилеме, на хиљаде пута измијени ријечи, реченице, цијеле странице док је не подари читаоцу, а у његовом случају живој врати. Огњу који је угасио све ватре тадашњих комунистичких пиромана. Јер, од те ватре је светлост која је пламтила испред сваког истинског писца и слободара.

            Око тог огња и у десетом кругу нијесу су се могле примаћи ондашње идеолошке вјештице чија дјеца и данас умјесто огња на озбиљне писце, писце који се не одричу воље Његошеве, Марка Миљанова па и Миодрага Ћупића, бацају камење и покушавају затријети сваки драг њиховом писму и језику.

            Миодраг се поносио тиме да је по отмености, господству, истинитој ријечи, бистроћи... припадао црногорству, а по спознаји језика, писма, вјере, традиције српском роду који је с Петровићима устоличио Црну Гору и њену духовну и стваралачку слободу. Црну Гору у којој је било јада - сваколиких, али оно због чега је испаштао Горчин, е тога не би ни у тај земан.

            Ако би се завирило у тајну његовог стваралачког креда онда би можда могли казати да је скоро немогуће расплести његово стваралачко тројство - веру, мудрост и музикалност. О овој трећој, такође,  златној нити мало се говори када се бесједи о дјелу овог, неспорно, писца из најужег круга великана антологијских прича, односно романа. Док се читају његове књиге, чак и код прелиставања, хватате у низу поједине ријечи, реченице, с почетка или краја осјећате да је Миодраг Ћупић уствари књигама компоновао једну јединствену језичку симфонију, попут Моцартове“Мале ноћне музике”, односно опере “Чаробна фрула”. Да нијесу одзвањали ти непревазиђени тонови из Мијових књига, зар би они који су били у колони спаљивача његовог дјела, полицијски и партијски аналитичари, Бога ми међу њима и понеки пјевуни, његов култни и забрањивани роман „Јади Горчина Петровића”, био уврштен у престижну едицију Роман у Црној Гори. Само због ове чињенице Удружење књижевника Црне Горе, у ком је Миодраг имао часно мјесто, утиснуо је име ове организације у вјечност на чему му и није у мјери у којој заслужује ни поклоњена дужна пажња. Но, вјерујем биће.

Награђена књига Новица Ђурића

Сада је на књижевној критици ред да изнова почне са озбиљним читањем књига Миодрага Ћупића и бар да у једном слоју да свој суд, мада је књижевна критика у Црној Гори на издисају, јер она живи узгредним забиљешкама писаца о књигама колега, појединих универзитетских професора и најмасовнија је у усмењаћењу оних који саопштавају површне судове о појединим књигама, неријетко и о непрочитаним. Једне прилике Миодраг ми је рекао: “Јади су то”.

            Као што ни Ћупић није имао намјеру да мијења стање критике, није мијењао ни свијет у ком је живио. Жигосао га је као пјесник. Човјек. Као Пјесник и Човјек. Знао је да књиге у неком добу немају снагу, али да ће доћи и то доба у ком ће се свако вријеме по књигама казивати. Можда и по њиховим ауторима. Чинио је све да књигом оплемени човјека. Зато је тако и поступао - књигом за човјека како би свијет учинио човјечнијим. Ако неко од читалаца или критичара у његовим дјелима пронађе пасус који није у тој намјери, односно функцији, нека га објави и ја ћу да се извиним за моје читалачко поимање, односно гријех.

            “Јади Горчина Петровића” су не само опредијелили његову људску судбину, већ га представили и као писца који међу првима уноси елементе модерног романа и гдје исказује своју зрелу аутентичност. У том завјетном послу потпомогла га је и она рука Господња која увијек придржи руку која добро дарује.

            Да буде тако, како не би трајали Јади наши свевремени.

/ Бесједа Новице Ђурић, након уручења награде “Миодраг Ћупић”, за књигу “Камени јахачи”, Подгорице, 2.јула 2019. године /

           

 

Новица Ђурић, добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину

Културно-просветне заједнице Србије за 2019. годину. Ово признање се додјељује за дугогодишњи допринос развијању културних делатности - за несебичан, предан и дуготрајан рад, како стоји у образложењу жирија које потписује предсједник Милован Витезовић.

Златна значка КПЗ Србије

Златну значку додјељују Културно-просветнa заједницa Србије и Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу сa дијаспором и Србима у региону, а под покровитељством Министарства културе и информисања Владе Републике Србије.

 Новица Ђурић са признањем КПЗ Србије,трећи с лијева

Детаљ са манифестације КПЗС

Новица Ђурић је дописник Политике из Подгорице и предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

До сада је објавио преко 25 књига поезије, прозе и есејистике и десетине хиљада новинских текстова у медијима од Вечерњих Новости, Дневника, Борбе, Политике, Гласа Црногорца, Омладинског покрета и бројних других медија Србије и Црне Горе.

 

Плакета КПЗС, Новици Ђурићу

Милован Витезовић и Новица Ђурић приликом уручења Златне значке у Београду

Недавно су му из штампе изашла Изабрана дјела у издању Унирекса. Добитник је бројних домаћих и иностраних награда, а дјела су му превођена на више страних језика.

 

Весна Филипић и Новица Ђурић

Признање Ђурићу је уручено на свечаности која је одржана у четвртак 18.априла 2019. у 12 часова у Народном позоришту Београду – Сцена „Раша Плаовић“, Француска 3.

Добитници Златне значке за 2019. годину у Народном позоришту Београд - Сцена "Раша Плаовић"

ИЛИЈА ВУЧКОВИЋ КИЧИЦОМ ДОСЛИКАО ЦРНУ ГОРУ

Ево човјека и сликара из сликарског тројства Браће Вучковић  – Илија, Тодора и Луке. Свијет их је прије препознао, но овдашња ликовна критика.

            Када сам прије тридесетак година писао о овим врсним сликарима чија платна, а и оне слике на стаклу сликане, красе највеће галерије од Париза,Токија, Рима, Беча, Њуорка... као и оне што топле домове не малог броја светских галериста, био сам из године у годину све поноснији на моје пријатеље, сликаре браћу Вучковић, јер су из тог образованог свијета стизале највеће похвале и признања за њихова сликарска остварења. Ето их сада у многим међународним, престижним монографијама и енциклопедијама.

Каталог

Илија Вучковић и Новица Ђурић

Једна од браће Вучковић, Илија који је сада излагач у галерији “Лубарда”, је одмакао и поодавно искорачио испред сликара за које се каже да су академски. Тако, када се глава нађе испред његових слика, а знајући духовне и цртачке пустоши не малог броја “академаца”, онда најприје питам себе – ко је овдје наивац?

            Како се, најчешће у недостатку аргумента, позивамо на ставове из свијета, у случају сликара Илије Вучковића је супротно. Управо се тај свијет  позива, не од јуче, на његову сликарску раскош коју им је предочио, истовремено не излазећи из традиције која је стално присутна на његовим платнима.

Бобан Велимировић, Илија Вучковић, Новица Ђурић и Драгољуб Бато Брајовић

Сања Гуришић и Новица Ђурић

Оно што импонује, поред сликарске вјештине и маште, јесте и чињеница да на његовом сликама нема ништа измишљено, нити Илија за тим има потребу. Он предочава слике из дјетињства, сјећања, доба његових предака и њиховог начина живота и рада, оно оскудно и можда за друге ништавно, он претвара у љепоту као нешто без чега се није могло.

            И не само то. Тако убједљиво преношење слика из живота на платна су само доказ његовог умјетничког мајсторства. На његовим се сликама налази све оно што ћемо препознавати из сопственог искуства, оно што се неповратно већ изгубило са земље и преточено бојама наставило да живи у сликама. Ко је год препознао дјелић насликаног, мора вредновати рад Илије Вучковића са посебним поштовањем.

 

Текст уз каталог

Детаљ са изложбе Илије Вучковића

Тако ја разумијем сликарски свијет Илије Вучковића и њега кога препознајем у сваком предјелу љепотом опјеване и сликаревом кичицом досликане Црне Горе.                                                                                                                          НОВИЦА ЂУРИЋ,

књижевник и публициста

/ Ријеч на отварању изложбе слика Илије Вучкoвића, Изложбени салон “Петар Лубарда” Подгорица, 14. јун 2019. године /

 

Коста је се родио и умро као пјесник

Поштујући последњу жељу Косте Радовића да изговорим опроштајне реченице о његовом животу и дјелу, данас се томе повинујем и кажем да је Удружење књижевника Црне Горе остало без једног од наистакнутијих чланова,  породица без узорног супруга, брижљивог оца, поносног ђеда, а Пива без особеног и значајног хроничара.

            Коста је се родио и умро као пјесник. Пјесник и просветни радник, човјек који је овјековјечио сваки детаљ нестајања Пиве и њене златне изворске жиле, чије Пивско Око сјаји у његовим књигама. Пива је била његова ријека с којом је стизао у сва мора и луке, а опет се добро пазио да се не удаљава од самог извора.

            И када се потопила Пива, Коста је остао до краја усамљен на њеним обалама. Ћутао је и патио. Ноћу записивао да му ни један детаљ не промакне и не остане незаписан. Да Пива, сваки засеок, пчелињак, гробље, свака травка љековита и трешња гркача, сваки воћњак и сиротињска окућница не остану ван његових “земљишних” књига. И тако је деценијама живио и радио, све до ове 84 -те године када оде међу Христове званице. Зато данас без двоумљена кажем да је живо Пивско Око захваљујући Кости, а и он ће живјети захваљући вриједном књижевном остварењу - десетинама објављених књига поезије, романа, путописна.. 

Детаљ са комеморативне вечери посвећене Кости Радовићу:Матија (унук) и Душко (син) Радовић, Милица Краљ и Новица Ђурић

Дугогодишњи и најстарији члан УКЦГ, Коста Радовић је рођен 1936. године у Маочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради је на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима.

            Објавио је 19 књига поезије и избора поезије, три романа, и двије њиге кратке приче. Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богородица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

            Радовићу је недавно Удружење књижевника Црне Горе на Медуну додијелило награду “Марко Миљанов”, а то највеће и најсјајније књижевно признање додијелио му је председник жирија Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, иначе члан Удружења књижевника Црне Горе.

            Композитор Борислав Таминџић по стиховима Косте Радовића написао је кантату „Угарак тијела“(о геноциду у Пиви) и „Љубав се јавно каже“(о стријељању у Краљеву) које су јавно извођене.

            Коста Радовић био је и члан Управног одбора Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске, Савјета Енциклопедије ЦАНУ. Почасни је грађанин старе руске престонице Суздаљ и града Краљева. Био је вишегодишњи сарадник “Политике” и први дописник у историји Пиве.

            У писму које ми је, пар дана прије упокојена, дао Коста, између неколико опорука је и ова:

            „Драги брате Новица, на мом споменику да пише: Коста – Костадин, Матијев и Ружин син, из Пиве, књижевник“.

            Ето било му је важно чије и одакле је и гдје треба да одмори своју уморну душу.

            Поштовани Коста, нека ти је дар од Господа што си сада у његовом сазвежђу.

            Почивај пјесниче, живе ријечи, сузо Пивског ока и оне твоје што кануше нека буду залог свима који разумију како је важно часно живјети и упокојити се Богу на дар.

/ Опрошрајно слово испред Макавејске цркве у Толошима, од  Косте Радовића, 12.06.2019.године /