Промоција књиге Александра Леса Ивановића „Кари Шабанови“

Мило Ломпар, Новица Ђурић, Драган Лакићевић и Будимир Дубак ( водитељ Марија Јањушевић)

    У Крипти Храма Христовог васкрсења у Подгорици одржана је промоција књиге Александра Леса Ивановића „Кари Шабанови“, коју су заједно објавили Српска књижевна задруга из Београда и Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице.

О књизи Александра Ивановића говорили су проф. др Мило Ломпар, књижевник Драган Лакићевић, уредник Српске књижевне задруге, књижевник Будимир Дубак, уредник Књижевне задруге Српског народног вијећа и књижевник Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе.

Драган Лакићевић

Говорећи о Ивановићевом стваралаштву Драган Лакићевић је казао да је једна од главних особина поезије Александра Ивановића лирска музикалност.

"Та лирска музикалност постигнута је, као што је и уобичајено, метриком и римом, али, можда, још више синтаксом и језиком. Ријечи које се најчешће понављају у Ивановићевим пјесмама, поготово у пјесми „Људи сјенке“ јесу придјеви: тих, нечујан, миран, благ. Као да пјесник жели да тим ријечима успостави апсолутну тихост, да направи звучну позадину, спрам које ће се мелодија његових стихова изразити на најбољи начин“, казао је Лакићевић.

Новица Ђурић

Према мишљењу књижевника Новице Ђурића, Александар Лесо Ивановић је један од најаутентичнијих лиричара међу пјесницима.

 „Пјесниково срце је љубав, а свједочанство љубави је пјесма. За поезују Леса Ивановића мора се рећи да је она свједочанство његове топле, брижљиве и танане душе. Божје добровоље, завјетно као библијско, исказано, и не треба питати да ли је пјесник био вјерујући човјек, како се то данас све чешће чује, већ читати и поново читати, након чега сјај Божјег словогласја пишчев прах бива светост“, рекао је Ђурић.

Књижевник Будимир Дубак оцијенио је да Александар Ивановић своје пјеванје о сјенци заокружују у пјесми „Аутопортрети, људи сјенке“.

Будимир Дубак

„Он набраја типове људи сјенки. Једни, као да ногом ступају по памуку. Други су ћутљиви патници који на тешка огрешења пролазе невини, налик цвјету. Трећи су усамљени и бони, што живе као самотна и дивља драча, али са бодљама унутра окренутим. Заједничко им је то што миле као сјенке“, истакао је Дубак.

Ако бисмо једном ријечју хтјели да означимо поетско искуство Александра Ивановића, онда би, можда, најприближнији појам био – лирска метафизика, истакао је проф. др Мило Ломпар.

Мило Ломпар

„Та врста поезије се појављује у различитим периодима и човјековог живота и живота пјесништва. Имамо и различите тонове унутар ове поетске конструкције. Метафизички пјесници веома често одговарају на основна питања постојања – одакле долазимо, куда идемо, ко смо. Али метафизчки пјесници уклапају та питања и у општи поредак ствари васељене и универзума, веома често везујући људску егзистенцију за свеукупни распоред сила које постоје како у свету, тако и у човјеку“, оцијенио је професор Ломпар.

 

С лијева на десно

Гост вечери био је овогодишњи добитник награде „Јелена Балшић“ пјесник Мирослав Максимовић.

 

 

 

Фото запис: Са промоције нове збирке поезије zа дјецу Новице Ђурића у Никшићу

Плакат за промоцију

Матеа Ђурић отвара промоцију пјесмом "Тату, маму ипак волим"

                          https://www.youtube.com/watch?v=Fv8QJXvWjQg&feature=youtu.be

Промовисана књига

Др Драган Копривица, Новица Ђурић и Мр Милорад Дурутовић

Јанко Брајковић, др Драган Копривица, Милица Бакрач, Марија Јањушевић и Новица Ђурић

Књига на дар

Наташа Лучић, Новица Ђурић, Драган Копривица и Матеа Ђурић

Милица Бакрач и Матеа Ђурић

Милица Бакрач, Марија Јањушевић и Новица Ђурић

Мр. Милорад Дурутовић

Новица и Матеа Ђурић

Ђурић поклања књиге учесницима промоције

Збир­ка по­е­зи­је за дје­цу „Свуд ме име, кри­шом ви­рим” књи­жев­ни­ка Но­ви­це Ђу­ри­ћа про­мо­ви­са­на је на три­би­ни „Сво­бо­ди­ја­да” ко­ју Удру­же­ње књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре ор­га­ни­зу­је у Дру­штву цр­но­гор­ско-ру­ског при­ја­тељ­ства „Све­ти Ге­ор­ги­је” у Ник­ши­ћу.

             Збирку је илустровао сликар Мир­ко Мар­ја­но­вић Ма­рио, предговор написао је књижевник проф. Душко Бабић а поговор писац Ђорђе Брујић.

            О Ђурићевој књизи намијењеној дјеци „Свуд ме има, кришом вирим“, чији је издавач Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице, говорили су проф. др Драган Копривица, мр Милорад Дурутовић, Марија Јањушевић и Милица Бакрач.

            Вече је отворила шестогодишња Матеa Ђурић, ученица првог разреда.

         Ђурићева нова књига поезије за дјецу представљена је у Никшићу, у понедјељак, 20. фебруара 2017. године.

     

Матеа Ђурић

https://www.youtube.com/watch?v=Fv8QJXvWjQg&feature=youtu.be 

ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Човјек се жали пријатељу

/ Александар Ивановић, КАРИ ШАБАНОВИ, Српска књижевна задруга и Књижевна задруга Српског народног вијећа, Београд – Подгорица, 2017.  Штампано о педесетој годишњици пјесникове смрти /

Како је тешко писати о пјесмама које сте деценијама скоро пјевушили, а не говорили, односно рецитовали, како се то каже за поезију. Ону која има своју ритмику, мелодику и која је пјевљива, а ипак снажна представљајући себе зрелом лириком, емотивном, топлом, људском. Пјесмом о човјеку.

            Ето, нека и не буде замјерено што тако почињем ово моје запажање о јубиларном издању књиге пјесама „Кари Шабанови“, Александра Леса Ивановића, једног од најаутентичнијих лиричара међу пјесницима, оног маркантног господина који мину кроз вријеме управо како је и пјевао – тихо прођу у мимогреду мирно повијајући себе у сопствену бол и патњу, а да – ниједном никог не убоду / до само своје рођено срце и себе/, како пјесник пјева у пјесми Људи–сјенке.

            И ко каже да пјесма није магија, да у себи не носи неизлечив вирус казивања, да живи док се изговара, да је потреба човјекова који не мора да размишља о њеном морфолошком својству већ је то њена тематска снага и начин казивања оно сјечиво које дубоко и трајно у човјеку засијеца непролазност тих стихова.

            Пјесниково срце је љубав, а свједочанство његове љубави је пјесма.

 За поезију Леса Ивановића мора се рећи да је она свједочанство његове топле, брижљиве и танане душе. Божје добровоље, завјетно као из Библије исткане. И не треба питати је ли пјесник био вјерујући човјек, како се то данас све чешће чује, већ читати, и поново читати након чега сјај Божјег словогласја пишчева прах бива свјетлост.

            Но, о свјетлости и тами људског постојања пјевају сви пјесници. Свако из свог срца. А у Лесовој поезији као сјенка, као обиљежје, сутон најављује све његове патње, страдања и вјечну, до смртне уре, запитаност над судбином своје породице. Сутон у поезији Ивановића и онај сутон у „Карима Шабановима“, али и онај сутон плави у „Двије јасике“, и из пјесме „На присилној стражи пева“ опрез да се слобода „из таме не пришуња“ чиме шапће библијску истину на коју, до краја живота, ни на трен није заборављао.

             У пјесмама Ивановића јасно су назначене све његове патње, слутње, немоћ, усамљеност, жал, самоћа, туга, опроштај и ријетко се појављује онај обећавајући поглед кроз прозор наде гдје узалудно очекује оно чега нема. И зна пјесник да тога и неће бити, али треба вјеровати како је можда највеће оно чега нема.  И онада не чуди се, како пјева, „само мени – сужњу на камену –/ море у небо огледа“.

            И док „ноћ црни конац даљине суче“, Лесо признаје себи да док га „дрхтаве ноге тромо вуку“ нема „никога знаног да стисне руку“ и у таквом стању одбија било чију руку помоћи, јер „за патње људске носача нема“ („Путовање у Клинику - 2“).

            Ненаметљив, њежан и тих, Лесо је на себи својствен начин волео живот, који чини ми се некако песницима прије мине но осталом „свијету“. А тај трен од живота, та крачица, непрестани осјећај пролазности, исписали су посебним рукописом пјесникову тугу и меланхолију. И оно што је он осјећао, похрањивао у срцу другима је било недокучиво.            

            Чудна је пјесничка интуиција, односно хоћу рећи да су пјесници пророци. Само је један Велики пророк, остали су његова пјесничка дјеца. И ту, у тој слутњи, Лесо ређа слике из живота, слаже слова, компонује пјесничку мелодију на начин што је дуго „пјевуши“ па тек повјерава папиру. А оно што му не би за пјесму, Лесо је провукао кроз иглене уши у једној од ријетких исповијести – да за танане пјесничке душе и није чиновнички посао, али и да се судбина, како је казао, као „књижевника“ , женидбом „потпуно запечатила“. Али пјесникова судбина као да је била предодређена рођењем, много туге, страдања, немаштине, о чему се само исповедио пријатељу.

            И то његово писмо пријатељу, коме, разумије се, и није било место у овој књизи,  за мене је једна дирљива пјесма у прози – дирљива, дубоко искрена, исповијест у којој Лесо, обраћајући се пријатељу у предсмртном писму пише: “Можеш мислити како ће то бити занимљив призор кад се обје пратње ухвате за руке и заиграју око мене врзино коло…“ На овај детаљ морао сам са укажем пред овим мудрим главама, увјерен како је све из живота пјесника његова пјесма, пјесма живота, пјесма страдања, пјесма бола, пјесма кајања, пјесма која није хтјела да буде у стиху, али је писац забиљежио у форми писма. И Тај спјев Лесо је завршио реченицом: „У невољи сам па рекох: да ти се пожалим. Јер, човјек се жали пријатељу“.

            И Лесо је знао да ни у његово доба, а пјесницима изгледа да ниједно није наклоњено, од поезије се није могло живјети без обзира на каквом био гласу. Није се мирио с чињеницом да је остао немоћан да одгонетне нерјешиву загонетку, па записа: „како на поштен начин, не штедећи труд и дајући увијек квалитетан учинак, зарадити довољно за живот. Од свих многобројних путева који воде остварењу тог циља, ја сам, изгледа, изабрао онај једини погрешни…”

            Изабрао је онај „црни конац“ што „даљине суче“ („Путовање на Клинику“), да му се „море у небо огледа“, јер једино је умио да „златном иглом таму боцну“ („Светлуцање“). То је онај тренутак истине на који се увијек и олако заборавља да гдје је тијесно срећи, бива широко пјесми, односно поезији. Хоћу рећи да је и Лесовом случају сложена животна ситуација била оловка која је исписивала његове пјесме. Он је успијевао, иако из трена у трен муњевито сагоријевао, да ствара, опходи се „с бодљама унутра окренутим“, а да другима не науди свјестан да није то само његов, већ усуд и оних који нијесу на вријеме спознали да је живот у болести као и у немштини подједнако драматичан.

            Нема пјесме, како ја то разумјех, која није лично, лирско огледало у ком се одсликао безизлаз и безнађе, односно онај „сужањ на камену“.

            О чему год да је пјевао, како год да га је живот немилосрдно шибао, који год да су га вали обали примицали, Александар Лесо Ивановић је пјевајући болу остао њежан и тих онако како у пјесми „Људи-сјенке“ похрани лични удес и трагику људске судбине.

            И на крају, као у пјесми „Потоња ура Рада Томова“ молим се Богу „да је само да остану очи,/ загледане у свијет и људе“ вјерујући Лесовој: „Свака је смрт по једна пропаст свијета“.

 НОВИЦА ЂУРИЋ

Фото Запис: Његош је светац српске литературе

Милица Краљ, Новица Ђурић и Веселин Ракчевић

Три­би­на „Ри­јеч” Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре (УК ЦГ) је недавно била посвећена 170. го­ди­шњи­ци Ње­го­ше­вог „Гор­ског ви­јен­ца”.
            “Ово је тре­ну­так ка­да пи­сци УКЦГ сла­ве ве­ли­ка­на. Они га не бра­не, ни­ти има­ју по­тре­бу да га бра­не. И оног тре­нут­ка ка­да је сру­ше­на ка­пе­ла на Лов­ће­ну и сам Ње­гош је знао да не на­па­да­ју ње­га, не­го обез­гла­вљу­ју Цр­ну Го­ру. Ње­гош је ве­ли­кан за сва вре­ме­на, све­тац на­ше ли­те­ра­ту­ре – ка­зао је пред­сјед­ник УКЦГ, Но­ви­ца Ђу­рић.
            О “Горском вијенцу” говорили су и књи­жев­ници: Ран­ко Јо­во­вић, Милица Краљ, Бу­ди­мир Ду­бак, Илија Лакушић, Пе­ри­во­је По­по­вић, Бе­ћир Ву­ко­вић, Веселин Ракчевић, Ан­дри­ја Мар­куш,Сло­бо­дан Ву­чи­нић,  Ми­лу­тин Ми­ћо­вић и Сло­бо­дан Ми­лић. 

Бу­ди­мир Ду­бак,Бе­ћир Ву­ко­вић,Ми­лу­тин Ми­ћо­вић, Илија Лакушић,Милица Краљ,Новица Ђурић и
Веселин Ракчевић

Ми­лу­тин Ми­ћо­вић, Илија Лакушић,Милица Краљ и Новица Ђурић

Александар Ћукови, Ми­лу­тин Ми­ћо­вић, Илија Лакушић,Милица Краљ и Новица Ђурић

Са додјеле „Немањиног жига ” Књижевној задрузи

Новица Ђурић и Момчило Вуксановић

Управни одбор Удружења књижевника Црне Горе, поводом 70 година од оснивања Удружења књижевника Црне Горе, додијелио је специјално признање „Немањин жиг” Књижевној задрузи Српског националног савјета, за изузетан допринос афирмацији српске књижевности у Црној Гори.

            Награду предсједнику Савјета - др Момчилу Вуксановићу уручио је предсједник Удружења књижевника Црне Горе, Новица Ђурић.

Вуксановић и Ђурић

Ратко Станковић, др Божидар Бојовић, Љубица Гојковић, Момчило Вуксановић и Новица Ђурић

 

Свештеници Предраг Шћепановић и Милун Фемић, Миланка Ђурђевац, Момчило Вуксановић, Татјана Распоповић и Новица Ђурић

 

Ђурић уручује признање Вуксановићу

Ђурић и Вуксановић са признањем

 

Тодор Живаљевић уручује признање Ђурићу

Ратко Вулановић. Новица Ђурић. Момчило Вуксановић и Будимир Дубак

Бошко Вукићевић, Љубица Гојковић, Снежана Минић, Митар Вуковић, Момчило Вуксановић, Никола Минић, Светлана Лајовић и Новица Ђурић

Антологија ПЧЕЛИЦА

Антологија савременог стваралаштва за дјецу српских писаца у расејању

Aнтологија БОГОТРАЖИТЕЉИ