Гускова на Подгоричкој скупштини

Академик Јелена Гускова, Новица Ђурић и новинар Бранка Чуљић

Академик Јелена Гускова бесједила је на Свечаној академију поводом обиљежавања Велике Подгоричке скупштине српског народа Црне Горе 1918. г. и Дана уједињења Црне Горе и Србије, у Крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 1. децембра 2015. године.

Павле Милић, Гускова, Ђурић и Чуљић

             Организатор свечаности био је Српски национални савјет и Друштво српских домаћина Црне Горе.

Мајка и Русија

Недавно сам имала једно заиста лијепо колегијално и рецензентско искуство, писала сам и говорила о Новичиној најновијој књизи, поеми ,,Косово, мајко“, ријеч је о поезији препуној љубави, која је посвећена пјесниковим преминулим родитељима, кроз љубав према Косову и Метохији. Свака искрена пјесничка књига има своје Тројство. Као што је у пјесников дом радио пријемник унио Тројство: Теслу, Москву и Гусле,  у поеми „Косово Мајко“, Новица Ђурић, вјечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.

Читава ова поема обиљежена је овим симболима.

Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука. Мајка је окренута Космету. А отац, у Ђуриђевим пјесмама посвећеним Русији: Москви, Сибиру, Русији... и ту је изњедрено Тројство, јер је отац дјецу и уљаник Истоку окретао, и учио их ,,да тамо свиће...“

Док читамо ове Ђурићеве окосовљене  стихове, нијесмо потпуно сигурни да ли су они „дијалог“ пјесников са мајком, која је ту да све чује и разумије, или његов болни „монолог“, вапај и стрепња. Док читамо стихове посвећене Русији, Јесењину, Пушкину, Источнику, Сибиру, Матушки, свјесни смо истине, да нам ниједан народ на свијету, кроз нашу историју, није уистину био већи ослонац и подршка као руски народ.

Двије су јунакиње Ђурићеве поезије: Мајка и Русија.

Обје велике жене које тихују, моле, хране, заклињу млијеком, спремају на пут своју дјецу, дочекују, самују, везу, сакупљају љековите траве, а онда одједном, бар у стиху, мајка је негде  нестала:

Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком

Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају ријечи: „Ја се сада њених ријечи присјећам“, а ријечи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, свјетлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај, Русија.

Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никад не одлази „њу је само преварио сан“ – пред љепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувијек посматра са фреске. Ни Русија никад не одлази:

 Можда се само мени шапћу речи:

Русија непобедива, пробудила страже,

Па се на месечини ваздигла и сјенчи,

Педаљ по педаљ, Крсту се укаже.

Православна, пјесничка, синовљева туга је огромна, вјечна као Космет – непрегледна као Русија. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово.

Због те туге настаје и пјесма. Као молеб. Свијећа. Цвијет. Божур. Пјесма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Пјесма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмјерна љубав.

 Милица Бакрач

Поетске суштине Новице Ђурића

Ових дана смо се заједно с Новицом Ђурићем радовали признањима – почасном Ордену хероја рада и медаљи „Цар – Риба“, коју додјељују Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. Разлози за радост налазе се у књижевном опусу Новице Ђурића, у књигама поезије Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986. и 1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), Јави ми да сам жив (2009), за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије“. Књига Невјерно срце објављена је 2013., а Бос по речима, 2014. Косово Мајко је његово најновије пјесничко остварење.

            Ђурић је аутор и прозних књига: Светлост и сенке под Ловћеном (2008), Десанка Максимовић – жена која је само волела (2008), Савиним стопама Лелејском Гором (2011), за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“. Објавио је књигу Роман ти причам (2013). Ђурићева интересовања за традицију, културу и савремени живот одводе га у разговоре с другима (Мој разговор с њима, 1990) и у публицистичке књиге, какве су Вуко – мит који се сам уздигао (2008) и књига Од обећања до испуњења, 2010.

            Из овог прегледа види се да је Новица Ђурић посвећен књижевном стварању, да поезијом говори свијет бића, а бићем тему постојања. Његово стваралаштво карактерише разноликост жанра, од краће пјесме до поеме, од говора душе до немира и побуне. Пјесник Ђурић, каже Милован Витезовић, „мисли, пева и воли“, при чему, чини се, постоји нагласак на јединству чулног и духовног у његовој лирици. За мене, вечерас, поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине  једног вишег, поетског начина постојања.

            У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве. Ђурићева поезија носи печат Савиних стопа и путоказе Лелејских беспућа. Он пјева живот из дубине завичајног простора, из романтичне преданости идеалу љубави, из патње као стања над којим ријечи истине превладавају коначност. Ђурић је пјесник живота, топлих сјећања, болних успомена, оног што је било и јесте у души поезије.

            Већ прва збирка поезије Трагом живота указује на хронотоп пута у његовој поезији. Својим пјесмама исповиједа муку и радост постојања, усамљеност и надахнуће, стијешњеност и бескрај, страх и стрепњу, али и наду, спасење, одуховљење. Ђурић је окренут свијету у себи и простору изван себе. Он је окренут тајни бића, онтолошки постављеној у теми рођења и смрти. Између почетка и краја, „бос по речима“ иде пјесник Новица Ђурић и, у русоовски схваћеном јединству Природе и човјека, налази симболе, ријечи са значењем: „птица“, „дрво“, „камен“, „извор“, „роса“ и други. Свијет Ђурићеве поезије је интроспективан и екстензиван, окренут ка унутрашњим садржајима подсвијести и спољашњим облицима егзистентности. Поетски субјект ове лирике је на просторима лирског и епског свијета, између душе и срца, с једне, и митске и историјске вертикале српске и словенске традиције, с друге стране.

            У првој, темом љубави, као поетској биографији, у структуру пјесничких књига уноси исповијест себе „у грудима и крви“. Љубав развија бол („Моја драга, / болан стих / у песми, / у бескрају без сенке“), инспирише стварање, отвара божанске и бескрајне видике. Пјесма оглашава љубав, а љубав пјесму, јер се љубављу потврђује постојање. Пјесник каже „Јави ми да сам жив“, дајући љубави моћ над пропадљивошћу и нестајањем. На симболичкој равни, поетска историја љубавних тема говори људску судбину, од првих сазнања постојања до људских искушења и изазова. Ђурићев свијет гради лирска инстанца широко постављених паралелизама – патње и молитве, вјерности и издаје, истине и привида, сна и јаве. Свијет стварности усељава се у поетску зиданицу ријечи, у доживљај и експресију успомена, у сновидовну и грубу реалност једног Ја. Он је и овдје, у видљивом оквиру завичаја, и тамо, у бескрајној даљини васељене, у низу везаних и слободних стихова, у пјесничкој игри крста и језика, људских завештања и поетских васкрсења. Живот бића огледа се у ритму симбола, а ритам пјесме у темама добра и зла. Добро персонификује „птица“, а зло „змија“, којима се, заправо, развија још један паралелизам, лирски, између свјетлости и таме. Ђурић је окренут истини добра, Богу, и истини језика, с доминантним осјећањем ријечи као средством. Истина је да Ђурић исповиједа драму бића у драми времена, било да је ријеч о евокацији успомена и сјећања, било тренутака спознаје и откровења. У његовој поезији се налази синтагма „милосна ћутња“ која у метафоричкој отворености спаја искуство стишане емоције и побуне. Ђурићева поезија је жива, јер је његов поетски глас сагласан идеји да је „човек тамновање / и заблуда“. Пред стањем немоћи стоји бесмртност поезије, као што пред вишим смислом постојања стоји пјесничка ријеч о снази љубави. У њој се налази вјера и нада, налази се пјесник између људске патње и надахнућа. Од ријечи „безнађа“ и „безречја“ нарастају тамни тонови ове лирике, а од ријечи праштања и утјехе, свјетлосни дијапазон љубавне тематике. Говор поезије, садржан у пјесниковом стиху: „хтио бих да говорим / да кренем // не препознају ми рану / ни људи / ни љубав“, у пјесми „Невјерно срце“, открива да поезија наткриљује искуство постојања. Она је метафизички схваћена истина, трајно „писмо“ радости и суза, самоће, пролазности, гријеха, вишег смисла патње у којој, катарзом, сваки читалац пронађе себе. Ђурић вјерује да је мисао „... трен само / покрет немира / победа речи / пораз разума“. Пјесничким трагањем варира значења симбола и проширује њихов смисао: „Љубав ли то / нејав, пркос, бес / Љубав ли /самоћа, тишина, ћутња / повратак, одлазак...“.

            Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из  погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања: „Издржи срце, идемо даље, / знам траву која лечи / једнако звер и човек / пред њом у болу клечи“.

            Тема страдања и тема наде, обједињене љубављу, два су тежишта Ђурићевог пјесничког дневника. У њему је, рецимо још једном, завичај, али и породица, по дубини симболизације, у мотивима „прага и таванице“, „земље и неба“, једном ријечју, земаљског и небеског оквира бића. Материја и дух егзистенције ујединили су се у теми вјечности, у оном што не нестаје, већ нараста у значењу ријечи („Умрети загледан / у шуме и пашњаке / планинске врхове / орла под облаком...“, у пјесми „И није лоше умријети“).

            Књижевне теме Ђурићеве поезије преплићу индивидуални и национални статус хришћанско-православне традиције. Одуховљеност Ђурићеве лирике пропорционална је  евокацији српског језика и епској ширини словенске саборности. Вертикала Липова, своје колијевке и Црне Горе, у ширим размјерама Косова и Русије, дала је родољубиви ток његовој лирици. Он се универзализује темом страдања и спасења, једном врстом обједињене духовности, угрожене стањима насиља, празнине и отуђења. Ђурићева мисао о „божјој деци“ асоцира тему  гријеха („грех је што си грешан“) и тему људских слабости, али се оне конкретизују у сасвим одређеном контексту. У пјесми „Крст у језику“ налазимо мотив нововјековног „беспоретка“ или огрешења о српску традицију у Црној Гори. Ђурић пјеснички изгара српску драму, свијетлећи над откровењима „путева Господњих“. Он је пјесник романтичног заноса, али и реалистичког импулса да искаже истину страдалне драме. Из ње, Ђурићев човјек постаје снажнији за отпор злу. И сам обнавља предјеле ријечи, називајући их „божјим сазвежђима“. У поеми „Косово Мајко“, нпр., сабирају се „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“, сабирају се „патње и праштање, / невјера и издајства“, „чемери и мелеми“. За Новицу Ђурића, Косово је „задужбина“ и вјечно огњиште, свјетлост обасјана памћењем у времену. Чини се да сваки стих ове поеме враћа читаоца себи и свом односу према традицији. Уз то, у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.

У Никшићу,                                        Проф. др Лидија Томић

30. 11. 2015.

                               

Књижевно веће посвећено ауторском дјелу књижевника Новице Ђурића

Удружење књижевника Црне Горе (УКЦГ) и Друштво црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије” – Никшић синоћ су(30. новембра, 2015.  ) у Никшићу на Трибини  УКЦГ ,,Свободијада“ организовали књижевно веће посвећено ауторском дјелу књижевника Новице Ђурића, добитника три вриједна одличја: ,,Златно перо Русије", почасног Ордена хероја рада и медаље ,,Цар-Риба", коју додјељује Међународни културни центар и издавачка кућа ,,Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и западног Балкана.

          О стваралаштву Новице Ђурића говорили су проф. др Лидија Томић и    уредникТрибине УКЦГ   ,,Свободијада”, пјесникиња Милица Бакрач.

           Ђурићеву поезију на руском језику казивали су студенти са Одсјека за руски језик са Филозофског факилтета у Никшићу: Милена Пићурић, Андријана Жижић и Милева Кадић.

          Књижевно вече је одржно у сали Друштва црногорско-руског пријатељства ,,Свети Ђорђе“ у Никшићу која је била премала за бројне љубитеље који су дошли да ћују слово о Ђурићевом стваралаштву и његову поезију.

          Како је незахвално одабирати цитатате из научних штива одлучили смо се да у наставку текста објавио излагања излагања проф. др Лидије Томић и пјесникиња Милице Бакрач.

                                                                       Текст и фотографије: Г. Ћетковић

Поетске суштине Новице Ђурића

Проф. др Лидија Томић

Ових дана смо се заједно с Новицом Ђурићем радовали признањима – почасном Ордену хероја рада и медаљи „Цар – Риба“, коју додјељују Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. Разлози за радост налазе се у књижевном опусу Новице Ђурића, у књигама поезије Трагом живота (1973), Узалудна врата (1980), Дрво у тами (1986), Страх од сличности (1986. и 1987), Кућни тамничар (1990), Божја дјеца (1996), Јави ми да сам жив (2009), за коју је 2010. године добио награду „Златно перо Русије“. Књига Невјерно срце објављена је 2013., а Бос по речима, 2014. Косово Мајко је његово најновије пјесничко остварење.
Ђурић је аутор и прозних књига: Светлост и сенке под Ловћеном (2008), Десанка Максимовић – жена која је само волела (2008), Савиним стопама Лелејском Гором (2011), за коју је 2012. године добио Унирексову награду за прозу „Душан Костић“. Објавио је књигу Роман ти причам (2013). Ђурићева интересовања за традицију, културу и савремени живот одводе га у разговоре с другима (Мој разговор с њима, 1990) и у публицистичке књиге, какве су Вуко – мит који се сам уздигао (2008) и књига Од обећања до испуњења, 2010.
Из овог прегледа види се да је Новица Ђурић посвећен књижевном стварању, да поезијом говори свијет бића, а бићем тему постојања. Његово стваралаштво карактерише разноликост жанра, од краће пјесме до поеме, од говора душе до немира и побуне. Пјесник Ђурић, каже Милован Витезовић, „мисли, пева и воли“, при чему, чини се, постоји нагласак на јединству чулног и духовног у његовој лирици. За мене, вечерас, поезија Новице Ђурића је отворена књига, простор у којем налазимо поетске суштине једног вишег, поетског начина постојања.
У њему, тема љубави је најдоминантније обељежје Ђурићеве лирике. Љубав у његовом опусу је и трагање, и пут, и испуњење, она је немир и благостање, смирај и бол. Љубав је персонификација пуног живота, неухватљиви флуид видљив у ријечима, у стањима поетског субјекта, у структури и семантици стиха. Љубав у Ђурићевој лирици има и христолики ореол, и вертикалу између пјесника и Бога, Бога и човјека. Ђурић ослушкује говор срца, одговара на изазове душе, на питања духа. Он живи своју поезију. Живи је српским именом и језиком, симболима прошлог и овог доба, метафорама сна и јаве. Ђурићева поезија носи печат Савиних стопа и путоказе Лелејских беспућа. Он пјева живот из дубине завичајног простора, из романтичне преданости идеалу љубави, из патње као стања над којим ријечи истине превладавају коначност. Ђурић је пјесник живота, топлих сјећања, болних успомена, оног што је било и јесте у души поезије.
Већ прва збирка поезије Трагом живота указује на хронотоп пута у његовој поезији. Својим пјесмама исповиједа муку и радост постојања, усамљеност и надахнуће, стијешњеност и бескрај, страх и стрепњу, али и наду, спасење, одуховљење. Ђурић је окренут свијету у себи и простору изван себе. Он је окренут тајни бића, онтолошки постављеној у теми рођења и смрти. Између почетка и краја, „бос по речима“ иде пјесник Новица Ђурић и, у русоовски схваћеном јединству Природе и човјека, налази симболе, ријечи са значењем: „птица“, „дрво“, „камен“, „извор“, „роса“ и други. Свијет Ђурићеве поезије је интроспективан и екстензиван, окренут ка унутрашњим садржајима подсвијести и спољашњим облицима егзистентности. Поетски субјект ове лирике је на просторима лирског и епског свијета, између душе и срца, с једне, и митске и историјске вертикале српске и словенске традиције, с друге стране.
У првој, темом љубави, као поетској биографији, у структуру пјесничких књига уноси исповијест себе „у грудима и крви“. Љубав развија бол („Моја драга, / болан стих / у песми, / у бескрају без сенке“), инспирише стварање, отвара божанске и бескрајне видике. Пјесма оглашава љубав, а љубав пјесму, јер се љубављу потврђује постојање. Пјесник каже „Јави ми да сам жив“, дајући љубави моћ над пропадљивошћу и нестајањем. На симболичкој равни, поетска историја љубавних тема говори људску судбину, од првих сазнања постојања до људских искушења и изазова. Ђурићев свијет гради лирска инстанца широко постављених паралелизама – патње и молитве, вјерности и издаје, истине и привида, сна и јаве. Свијет стварности усељава се у поетску зиданицу ријечи, у доживљај и експресију успомена, у сновидовну и грубу реалност једног Ја. Он је и овдје, у видљивом оквиру завичаја, и тамо, у бескрајној даљини васељене, у низу везаних и слободних стихова, у пјесничкој игри крста и језика, људских завештања и поетских васкрсења. Живот бића огледа се у ритму симбола, а ритам пјесме у темама добра и зла. Добро персонификује „птица“, а зло „змија“, којима се, заправо, развија још један паралелизам, лирски, између свјетлости и таме. Ђурић је окренут истини добра, Богу, и истини језика, с доминантним осјећањем ријечи као средством. Истина је да Ђурић исповиједа драму бића у драми времена, било да је ријеч о евокацији успомена и сјећања, било тренутака спознаје и откровења. У његовој поезији се налази синтагма „милосна ћутња“ која у метафоричкој отворености спаја искуство стишане емоције и побуне. Ђурићева поезија је жива, јер је његов поетски глас сагласан идеји да је „човек тамновање / и заблуда“. Пред стањем немоћи стоји бесмртност поезије, као што пред вишим смислом постојања стоји пјесничка ријеч о снази љубави. У њој се налази вјера и нада, налази се пјесник између људске патње и надахнућа. Од ријечи „безнађа“ и „безречја“ нарастају тамни тонови ове лирике, а од ријечи праштања и утјехе, свјетлосни дијапазон љубавне тематике. Говор поезије, садржан у пјесниковом стиху: „хтио бих да говорим / да кренем // не препознају ми рану / ни људи / ни љубав“, у пјесми „Невјерно срце“, открива да поезија наткриљује искуство постојања. Она је метафизички схваћена истина, трајно „писмо“ радости и суза, самоће, пролазности, гријеха, вишег смисла патње у којој, катарзом, сваки читалац пронађе себе. Ђурић вјерује да је мисао „... трен само / покрет немира / победа речи / пораз разума“. Пјесничким трагањем варира значења симбола и проширује њихов смисао: „Љубав ли то / нејав, пркос, бес / Љубав ли /самоћа, тишина, ћутња / повратак, одлазак...“.
Ђурићеве пјесме имају самосвојну путању која се гради изнутра, из погледа на муку и љепоту постојања. Ђурић вјерује у пјесму, у њену моћ. И када су најтамнијег расположења, без наде, уз крик и очај, Ђурићеве пјесме носе енергију непредавања: „Издржи срце, идемо даље, / знам траву која лечи / једнако звер и човек / пред њом у болу клечи“.
Тема страдања и тема наде, обједињене љубављу, два су тежишта Ђурићевог пјесничког дневника. У њему је, рецимо још једном, завичај, али и породица, по дубини симболизације, у мотивима „прага и таванице“, „земље и неба“, једном ријечју, земаљског и небеског оквира бића. Материја и дух егзистенције ујединили су се у теми вјечности, у оном што не нестаје, већ нараста у значењу ријечи („Умрети загледан / у шуме и пашњаке / планинске врхове / орла под облаком...“, у пјесми „И није лоше умријети“).
Књижевне теме Ђурићеве поезије преплићу индивидуални и национални статус хришћанско-православне традиције. Одуховљеност Ђурићеве лирике пропорционална је евокацији српског језика и епској ширини словенске саборности. Вертикала Липова, своје колијевке и Црне Горе, у ширим размјерама Косова и Русије, дала је родољубиви ток његовој лирици. Он се универзализује темом страдања и спасења, једном врстом обједињене духовности, угрожене стањима насиља, празнине и отуђења. Ђурићева мисао о „божјој деци“ асоцира тему гријеха („грех је што си грешан“) и тему људских слабости, али се оне конкретизују у сасвим одређеном контексту. У пјесми „Крст у језику“ налазимо мотив нововјековног „беспоретка“ или огрешења о српску традицију у Црној Гори. Ђурић пјеснички изгара српску драму, свијетлећи над откровењима „путева Господњих“. Он је пјесник романтичног заноса, али и реалистичког импулса да искаже истину страдалне драме. Из ње, Ђурићев човјек постаје снажнији за отпор злу. И сам обнавља предјеле ријечи, називајући их „божјим сазвежђима“. У поеми „Косово Мајко“, нпр., сабирају се „Дечани, Грачаница, Љевишка, / свети Арханђели, Бањска / Божја ризница Пећка патријаршија“, сабирају се „патње и праштање, / невјера и издајства“, „чемери и мелеми“. За Новицу Ђурића, Косово је „задужбина“ и вјечно огњиште, свјетлост обасјана памћењем у времену. Чини се да сваки стих ове поеме враћа читаоца себи и свом односу према традицији. Уз то, у обухватности поетске структуре, и пјесничке мисли, уочавамо да је Ђурић пјесник суптилне и изразите емоције и да су његове поетске контемплације, у ствари, поетске визије човјека у теми пролазности и вјечности.
У Никшићу, 30. 11. 2015.

 Мајка и Русија
Милица Бакрач

Недавно сам имала једно заиста лијепо колегијално и рецензентско искуство, писала сам и говорила о Новичиној најновијој књизи, поеми ,,Косово, мајко“, ријеч је о поезији препуној љубави, која је посвећена пјесниковим преминулим родитељима, кроз љубав према Косову и Метохији. Свака искрена пјесничка књига има своје Тројство. Као што је у пјесников дом радио пријемник унио Тројство: Теслу, Москву и Гусле, у поеми „Косово Мајко“, Новица Ђурић, вјечити симбол православних Хришћана смешта у мајчине руке. То су: Крст Дечански, тамјан и мало соли.
Читава ова поема обиљежена је овим симболима.
Крст Дечански је спасоносан, тамјан миомирисан и љековит за све ране, а мало соли је дар од Бога кроз залогај хљеба, парче погаче, јер га доноси мајчина рука. Мајка је окренута Космету. А отац, у Ђуриђевим пјесмама посвећеним Русији: Москви, Сибиру, Русији... и ту је изњедрено Тројство, јер је отац дјецу и уљаник Истоку окретао, и учио их ,,да тамо свиће...“
Док читамо ове Ђурићеве окосовљене стихове, нијесмо потпуно сигурни да ли су они „дијалог“ пјесников са мајком, која је ту да све чује и разумије, или његов болни „монолог“, вапај и стрепња. Док читамо стихове посвећене Русији, Јесењину, Пушкину, Источнику, Сибиру, Матушки, свјесни смо истине, да нам ниједан народ на свијету, кроз нашу историју, није уистину био већи ослонац и подршка као руски народ.
Двије су јунакиње Ђурићеве поезије: Мајка и Русија.
Обје велике жене које тихују, моле, хране, заклињу млијеком, спремају на пут своју дјецу, дочекују, самују, везу, сакупљају љековите траве, а онда одједном, бар у стиху, мајка је негде нестала:
Што ли је нема,
да није замркла у молитвама,
на коленима пред мајком Љевишком
Иако је отишла, нестала, заспала, смрзла се, остају ријечи: „Ја се сада њених ријечи присјећам“, а ријечи су наравоученије, опомена, задужбина, храм, свјетлост која зари значење имена: Лазар, Милица, Симонида, Дечани, Пећаршија, Мајка, сестре, браћа, завичај, Русија.
Хришћанска нада је неуморна, неумрла, несаломива. Она не гасне. Мајка никад не одлази „њу је само преварио сан“ – пред љепотом ових стихова верујемо да се Симониди вид вратио и да нас она заувијек посматра са фреске. Ни Русија никад не одлази:
Можда се само мени шапћу речи:
Русија непобедива, пробудила страже,
Па се на месечини ваздигла и сјенчи,
Педаљ по педаљ, Крсту се укаже.
Православна, пјесничка, синовљева туга је огромна, вјечна као Космет – непрегледна као Русија. Мајка је отишла, са њом и кућне пчеле, хранилице, напустиле саће, винуле се низ Косово.
Због те туге настаје и пјесма. Као молеб. Свијећа. Цвијет. Божур. Пјесма Мајци, Косовки, Црногорки, Српкињи, мученици. Пјесма као захвалност. Дуг. Поштовање. И неизмјерна љубав.
http://www.srpskenovinecg.com/kultura/knjizevnost/36636-novica-djuric-knjizevno-vece-41 

„Сине, златило ти се перо...“

Поштоване колеге, даме и господо

дозволите ми да кажем коју ријече, мада се ријечима и не да пред чињеницом да су ме наградиле колеге из земље на­ма бли­ске ду­хов­не, кул­тур­не и ци­ви­ли­за­циј­ске сре­ди­не из ко­је смо цр­пи­ли соп­стве­не уз­о­ре.

            Када сам се прије двадесетак година опраштао од једног дивног песника с којим смо друговали ја и мој прјатељ, колега писац Дубак, приђе ми једна старица и рече:

            „Сине, златило ти се перо. Људски си говорио“.

            И ето, перо се позлати и засја у земљи која је дала великане светске литературе Достојевског, Пушкина, Горког, Мајаковског, Јесењина, Ахматове и нераскидиве списатељске колоне све до данашњих дана, земљи која је сунцу рекла - слободно си, огриј планету, земљу која се не да другачије назвати но као Родина. Стога и ми данас и они прије нас, и ови наши наследници једино и разумију како је Русија - родина, род рођени, род најрођенији, род рођени нашег Бога оца који нас уроди по крсту и крштењу.

            Данас када родујем и радујем се наградама из земље која је увијек само бранила свој праг болујем што преко овог каменог прага у родини рођења осјећам и стид што су незнанци покушали да брату нађу разбрата а у туђинцу пронађу брата. И то им је најпрече. Но, ипак вјерујем како душа народа у Његошевској Црној Гори упорно понавља : У Бога и Русију.

            Ето, ја знам како је лијепо имати двије отаџбине, али је непроцењиво благо имати пријатеље, оне који вас воле, породицу као снагу узданицу, али није добро немати и оне који вам нијесу наклоњени. Управо онима који не читају моје књиге поезије и прозе и знају какав сам писац посвећујем једну од ове три награде - нака сами одаберу коју ће. Остале двије посвећујем сјенама оца и мајке који су трагично преминули не дочакавши руско злато, оно што је у њиховим животима с љубављу сијало.

            Ваша екселенцијо Вама и земљи Русији, Савезу писаца Русије, бројном жирију, неизмјерно сам захвалан што сте издвојили вријеме да уручите ова престижна признања мени рабу божјем кога су прије препознали читачи покрај Волге и Урала, него ови  са обала Рибнице и Мораче у удобним владиним фотељама и министарствима.

            Посебну захвалност дугујем мр Сергеју Шчеглову који је стигао из Сибира да буде овдје и посведочи како ме упознао преко пјесме „Јави ми да сам жив“, коју је превео и сам предложио за награду прије десет година.

            А како писац и књига не стигну ни на пола пута ако јој издавачка кућа не подари ноге, онда сам у посебној обавези да захвалим двијема издавачким кучама- КЗ СНВ и СКЗ Бг. односно директорима ове двије реномиране издавачке куће - др Момчилу Вуксановићу и Драгану Лакићевићу. А они, односно онај ко бива често заборављен  човјек који је графички осмислио све моје књиге и коме дугујем још рукописа и добродаривања је Борис Шундић.

            На крају не случано јавно упућујем захвалност колегама из културне редакције дневне новине „Дан“ и велико људско хвала колегама и колективу Српске радио телевизије који су увијек били уз свако моје објављено слово.

            Хвала и јавном сервису Теливизији Црне Горе и њховим медијсим следбеницима што упорно јављају како сунце над њиховим медијским мраком излази са запада и што ме у тим јављанима неби.

/ Бесједа Новице Ђурић изговорена У Амбасади Руске федерације у Подгорици, 12.11. 2015. поводом уручења руских награда /

Уручена руска признања Новици Ђурићу

Новица Ђурић

У Амбасади Руске федерације у Подгорици, 12.11. 2015. године уручена су признања предсједнику Удружења књижевника Црне Горе Новици Ђурићу.

Ђурић је недавно добио награду "Златно перо Русије", а постао је и носилац почасног Ордена хероја рада, као и лауреат медаље "Цар-Риба", коју додјељује Међународни културни центар и издавачка кућа "Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. О каквом се признању ради, најбоље свједочи податак да је Ђурићево дјело оцјењивано у конкуренцији 25.000 кандидата из 75 земаља.

Удружење књижевника Црне Горе

  http://www.srpskenovinecg.com/srpska-tv/235-video/36109-novica-djuric-dodjela-nagrada-123

СА ЗАВИЧАЈЕМ У СРЦУ НОВИЦЕ ЂУРИЋА

О књижевном опусу Новице Ђурића, књижевника

По вокацији новинар, и данас дописник београдске „Политике“ из Подгорице, Новица Ђурић је у свијет књижевности ушао још давно, кроз новинарска врата, дружењима и раним интервјуима са људима од пера. Његов књижевни опус, сумиран до ове 2015. године, а који ће свакако још да расте, већ има позамашан обим: од поетских збирки, романа, збирки есеја и приповједака, објављених интервуа, коментара, предговора. Међу значајним наградама које је добио за своје стваралаштво су: „Златно перо Рисије“ и награда „Марко Миљанов“.

Чини се да све што је објавио проистекло је из завичаја, завичаја као локацијског одређења, оног у његовој непосредној близини, рођења и формирања као личности, до Завичаја који подразумијева све оно што га везује сличностима и што му, на неки начин, припада, у језичком, националном и духовном смислу. Његово национално и вјерско опредјељење, онај снажни хришћански–православни елемент, одређују и његову књижевност. Чини се да је, ако не све, а оно велики дио радова насталих у посљедњим годинама, инспирисан темама из православља, легендама вјеровањима, историјским чињеницама, или описом грађења цркава,  као лијека за снажење духовног бића.

Из тог разлога Ђурићева читалачка публика није из круга широке популације, којој би биле представљене разне животне теме савремених дешавања, или романа авантуристичке садржине, више са животним радостима и окренуте појединцу, већ је то специјализована публика која воли да чита дјела с националним набојем, публика, која покушава да себе духовно и ментално снажи и уздигне читајући о подвижничким дјелима хришћанских-православних страдалника и мученика, оних у мантијама и обичних људи, публика вјерника. Јер, страдање је једнима патња, а другима, који их слиједе, путоказ кроз мрачну стварност.

Из доста обимног Ђурићевог опуса извојићу вечерас тек један мањи дио и у кратком осврту упознаћу вас са дијелом његове поезије и једним, како ми се чини, значајним интевјуом, својеврсним писаним спомеником великој српској пјесникињи, Десанки Максимовић.

Ријечи, које су тако често у Ђурићевим мислима, а које се претачу и материјализују на папиру, су : патња, бол, смрт, страдање, ходочашће, крст, нестајање, умирање, отров, крв, ране, ламент, молитва ...По томе би се рекло да је Новица Ђурић писац «црног таласа», обузет црним слутњама с непрекидном помисли на смрт.

    

Прва објављена Ђурићева збирка поезије била је „Трагом живота“ из 1973. године, потом су се низалке збирке свако пар година:“Узалудна врата“, 1980, „Dрво у тами“, 1986, „Sтрах од личности“, 1986 и тд. до посљедње која је објављена 2008. године, „Вуко-мит који се сам уздигао“.

Непрекидно у контакту са реалним животом, кроз свакодневне чињенице, на којима почива новинарска професија, Ђурић је у сталном лавирању. Поезија је непрестано истраживање у пољу сопственог сензибилитета и извањских утицаја који њему намећу теме што  се напросто истачу из свакодневног живота, с премисом да је скоро немогућа брза кристализација срећније будућности. Такво апокалиптично размишљање јасно се огледа у збирци састављеној од осамдесетшест пјесама, под називом «Божја деца», коју је 1996. године штампало „Ободско слово“. За њу је  Момир Војводић записао: да је њоме Ђурић достигао «зрелину и пунину лирског словоплета, у пјесничком откровењу». Ваљда за пјесника и нема веће награде него када га похвали добар пјсник управо о «словоплету». Војводић је написао у свом коментару на збирку: «Божја деца» « врсни лирски еп о свијету и пјеснику у чијем се пјесничком исказу нашао згуснут у кристале лирског говора, драматичног дијалога пјесниковог, са животом у времену несигурном и суровом и за њежниће и грубиће, а нарочито за лиричаре, који упозорава да «ријеч племениту нико више не изговара» и да «нико више не разговара/ријечи одлазе у празно». У   поговору ове збирке пјесник Ранко Јововиће написао је да је то «збирка о нама. Страшна ура у страшном свијету-најстрашнијем од свих свјетова који су постојали».

                                    ЧИТАТИ ПЈЕСМЕ ИЗ ОВЕ ЗБИРКЕ

У 2010 години Новица Ђурић је добио велику руску награду за књижевност «Златно перо Русије» којом је награђен у конкуренцији 562 пјесника, из 30 земаља свијета,  и њихових 2237 дјела, за збирку поезије: «Јави ми да си жив». Додјељивање ове престижне награде у Русији не прати конкурс, већ претраживање сајтова са објављеним дјелима, «скидање» са интернета и превођење на руски. Такав је пут до награде прошла и збирка «Јави ми да си жив», и тако «сама од себе и за себе» убрала награду. У интервјују за новине» Ђурић је то окарактерисао ријечима: «Ако вашу књигу нађу на интернету, преведу и награде онда је то признање коме се «зуби не бијеле» Тако је било у мом случају и зато је то признање које свијетли чистотом».

   ЧИТАТИ ПЈЕСМУ ИЗ ЗБИРКЕ «ЈАВИ МИ ДА СИ ЖИВ»

Дружења са књижевницима, остављају упечатљив траг на новинарима и подстичу их на сопствено стварање. Пјесници најбоље разумију пјеснике, њихов сензибилитет, енергију, стремљења, патње, параболе, чак и онда када немају снагу за директне обрачуне са стварношћу.

Један од таквих интервјуа био је са Десанком Максимовић, нашом најпознатијм пјесникињом, која је, како је запазио Ђурић, била жена која је само вољела» и тако и назвао своју књигу о њој. То је књига о Десанки, њен живот и трновит пут књижевности, којим се пела, уз мушке колеге, и њихову сујету и уопште умјетничку сујету, а често у сукобима, које није могла да мимође, који сунастајали у политичким кухињама социјалистичког уређења. Књига о Десанки је и књига о некадашњем времену књиге у социјалистичкој Југославији, о њој и о другим књижевницима: Црњанском, Драинцу, Мири Алечковић, Иву Андрићу, Даринки Јеврић, Оскару Давичу, Мирославу Крлежи, Радовану Зоговорићу, коме је велика пјесникиња остала вјеран пријатељ и кад је Зоговић доспио у воде идеолошког, политичког десидента, осуђен након 1948. и страшно пострадао. Десанка Максимовић, не само велика као пјесникиња него и као човјек-жена, непоколебљива личност, и онда када је Зоговић предложен за добијање Његошеве награде за дјело «Књажева канцеларија», Десанка Максимовић је била један од предлагача.

Књига разговора са Десанком сачињена је од неколико сусрета. Велика књижевница је увијек и свуда плијенила пажњу, како медија, читалаца, тако и својих колега књижевника. Њена причања су била својеврсна  историја политичких дешавања у ФНРЈ и СФРЈ, крајње интригантна кроз призму књижевности и књижевника, подобности и неподобности, непрекидне присмотре и слободе кретања и изражавања, ситних зађевица и крупнх издаја.

Ову занимљиву књигу Новица Ђурић започиње сјећањем на Пивске пјесничке сусрете, 1987. године, када је забиљежио први дио интервјуа, уз ручкове, вечере, пјесничке вечери. Увод у књигу сјећања о Десанки започиње ријечима: «Био је август 1987. године. Доба у коме су још увек песници нешто значили на просторима оне велике Југославије, од Триглава и Ђевђелије. /Тога лета ми бејасмо ту негде, између-на Пивском језеру и истоименим вечерима поезије. Цела Пива тих дана живела је некако другачије. Пива и њене вечери поезије лета 1987. задуго ће памтити легенду југословенског песништва-Десанку Максимовић, која је размакла границе свог монументалног опуса. А сусрет са Десанком увек је празник за оне који су волели одабрану, лепу и нежну реч. Она је и самом својом судбином оличење поезије. Она је вечна свежина света.»     

Једно од Ђурићевих питања Десанки било је зашто је никада нема симпозијумима. Одговорила је:»ја не волим да седим на тим симпозијумима, осећам се као неки стари намештај. Можда се стидим што не идем на те симпозијуме и разговоре о поезији... Ја то не могу.  То је за политичаре. «Ја знам да пишем поезију, али о њој не знам да говорим. Шта је и како – не знам, али знам да је то занос, врховни занос. Песма је увек најпреча. Не бих могла да се ни на тренутак одвојим од песме кад пишем, па чак нисам могла ни онда као девојка, да бих видела неке црне очи, или чак кад би ме тамо сви Богови чекали. Ја са поезијом живим».

У тим дугим разговорима, скоро па од јутра до мрака, Новица Ђурић је склапао мозаик личности и карактера велике пјесникиње, саткане од доброте, мудрости, једноставности, скромности, учења на грешкама од туђег повријеђивања и с пуно емоција ка свом народу, саопсјећања за све патне, понижене и увријеђене, Рекла му је, тако: «Да народ буде мирољубив и да пази на своју част, а да се чак и по цену части наш народ мора борити». Ове дивне ријечи, пуне патриотског набоја и бриге за опстанак народа, чине Десанкину сушественост. Написао је Ђурић како је по повратку у Подгорицу, са сусрета на Пиви, сваког наредног дана живио са Десанкиним ријечима, једнако као да је била и даље уз њега. «Причао сам драгим пријатељима и колегама о том шта ми је све говорила песникиња. Више сам желео да им дочарам ту жену која говори језиком душе, која зна да части речју, ту даму која у позним годинама има глас девојчице... А опет нисам у том успевао. Како дочарати нешто што је нестварно, а она је одиста била јединствена» - записао је Ђурић. Књигу о Десанки завршио је њеном бесједом поводом добијања Његошеве награде, 1985. У књизи је предговор Милована Витезовића: под називом «Ђурићева поема у прози о песникињи љубави» и поговор Драгомира Брајковића: «Љубав је друго име за Десанкин живот».

Пишући са Десанком о Десанки, Новица Ђурић је дао сјајну књигу која ће се увијек радо читати и увијек може бити повод за полемике и употпуњење знања о књижевно-политичким приликама бившег система, о разоткривању личности из Десанкиног окружења, при чему је она увијек попут иконе, некако драга, блага, честита, препуна топлих осјећања, мала жена а тако велико срце и велики човјек. Можда и да није урадио ништа друго осим овога што сам вам представила – могли би рећи да је довољно за једног писца који заслужује ваше повјерење.

Mr. Оливера Доклестић

(„Небеско огњиште“ пок. Косте Килибарде, 21 октобар 2015.)

 

Подгорица: Ђурић награђен, министар ћути

Подгоричком књижевнику Новице Ђурића припала три престижна руска признања. Министар културе Павле Горановић "глув" на саопштење

Ђурић

ПОДГОРИЦА - Богато стваралаштво већ годинама ниче испод бритког пера истакнутог црногорског књижевника Новице Ђурића из Подгорице. Опус председника два удружења књижевника и новинара Црне Горе крунисано је ових дана трима престижним наградама из Русије.

Поред "Златног пера Русије", Ђурић је постао и носилац почасног Ордена хероја рада, као и лауреат медаље "Цар-Риба", коју додељује Међународни културни центар и издавачка кућа "Краснојарско Васкрсење" за заслуге у области зближавања култура, уметности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља.
- Министар културе Павле Горановић који је, иначе, писац, ћути као заливен, иако су му послали саопштење из Москве, али се не оглашава! То вам је слика данашње Црне Горе, земље "свих грађана" и "једнаких шанси". Ако земља Русија каже да сам заслужио све те награде, онда нису погрешили. У животу сам само радио, делао часно и све што сам остварио у књижевности и новинарству постигао сам захваљујући свом раду и сталном образовању. Мене нису ваздигли појединци ни из политичких, ни из књижевних, ни из новинарских центара и уских кружока, већ моја рука, моја мисао, мој стил, моја реч и моја љубав према народу и домовини којој сам све подарио - изјавио је, за "Новости", Новица Ђурић.

КОНКУРЕНЦИЈА
Жири је током 10 месеци прегледао радове више од 25.000 учесника из 75 земаља. Међу њима се нашао и Ђурић из малене Црне Горе, чиме признања додатно добијају на значају.
 
В. КАДИЋ | 02. новембар2015.                                                    / Вечерње новости/
хттп://www.новости.рс/вести/планета.300.хтмл:574712-Подгорица-Дјуриц-наградјен-министар-цути