Завршени Други међународни Његошеви књижевни сусрети

Подгорица, 10.11.2014. – Други међународни књижевни сусрети „Његошеве вечери поезије“ завршене су синоћ, трећег дана, у Херцег Новом песничким стихоказом 30 песника из Русије, Румуније, Бугарске, Француске, Словеније, Италије, Србије, Републике Српске и Црне Горе.

            Првог дана међународних књижевних сусрета писци су у Цетињском манастиру, у Његошевој Печатници поред стихова разговарали о могућности што тешње сарадње писаца из региона и шире.

 

Први ред:Будимир Дубак, Красимир Бачков, Љубица Ракић, Наталија Чистљакова, митрополит Амфилохије,

Татјана Коти, Гало Закариј, Милутин Мићовић, Веселин Ракчевић,Нина Попо, Илија Лакушић,Јанко Јелић,

Радомир Уљаревић, Бећир Вуковић, Радојица Бошковић, Милица Краљ, Горан Ђорђевић, Слободан Милић, Новица Ђурић,Андрија Радуловић, Симон Пантоан, Трипко Драганић, Рајко Ћулафић и Ранко Јововић,

            Удру­же­ње из­да­ва­ча и књи­жа­ра Цр­не Го­ре, ор­га­ни­затора Дру­ге Ње­го­ше­ве ве­че­ри по­е­зије, уприличио је у крип­ти Са­бор­ног хра­ма Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци јединствено књижевно вече где су стихове казивали: Наталија Чистљакова, Татјана Коти и Нина Попов из Русије, Љубица Ракић из Румуније, Красимир Бачков из Бугарске, Симон Пантоан из Француске, Цветка Бевц и Гало Закарија из Словеније, Горан Ђорђевић из Србије, Гојко Ђого из Републике Српске, и из Црне Горе: Ранко Јововић, Милица Краљ, Илија Лакушић, Андрија Радуловић, Радован Марков Караџић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Милутин Мићовић, Рајко Ћулафић, Коста Радовић, Веселин Ракчевић, Радојица Бошковић, Јанко Јелић, Трипко Драганић и Слободан Милић.

            О значају Његошевог дела, лов­ћен­ског тај­но­вид­ца и тра­гич­ног ју­на­ка ко­сов­ске ми­сли, говорили су ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је и писац и књижевни критичар Желидраг Никчевић.
  Посебан текст можете погледати на сајту Митрополије: http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-na-otvaranju-njegosevih-veceri-poezije-zvanicna-crna-gora-vise-nije-njegoseva/

                                                                                                           Н.Ђурић

Братоношка монографија - слово које сабира, љуби и окупља браћу

Да не би овог капиталног дјела, књиге о племену Братоножићи, сумњао бих макар потајно да смо обезрукили, обезименили, загубљени међу вјековима, изблиједјели у разним архивима, документима док су други себе дописивали, прештампавали и тако се у свијет појављивали као Они.

                           

            Ми се Братоножићи нијесмо гурали да будемо међу првим књигама у витринама непрочитаних књига, већ ово своје прво сачињеније дуго осмишљавали, пажљиво одабирали како би у тим истим ормарима сама себи одредила мјесто.

            И ево те књиге, кажем поново, капиталног дјела о племену Братоножићи, без којег је немогуће говорити о историји Црне Горе. Ево наше истине кроз историју, истине – тог најљепшег огледала сваког човјека, братства и његовог племена. Братоножићи су и у овој монографији, као и увијек кроз историју, свједочили о себи и о другима.

            Онај који је заложио себе како би оставио траг, не свој већ траг цијелог племена за собом, проф. др Мило Марковић није вечерас са нама, али исклесао је завјетна слова да је то обавеза сваког човјека, генерација кроз вјекове да биљеже, записују и оставе писана документа – трагове о постојању свога братства и племена. 

                                     

            О племену Братоножићи писали су многи појединци, говори се о њима у бројним значајним документима, научним студијама и књигама, али никада, до појаве овог дјела, нису се за једном “књижном трпезом” окупили сви Братоножићи, односно братства овог племена.
 

Братоножићи и пријатељи на промоцији у Подгорици

Монографија о Братоножићима стара је колико и племе. Писала се с датумима, догађајима, преносила с кољена на кољено, допуњавала око огњишта, дописивала, сабљама, ранама, мадаљама, записима и књигама, добрим дјелима више деценија, вјекова.

Писала се, и ево сама се исписала, захваљујући најприје божјем угоднику професору доктору економских наука Милу Марковићу, који јој је пружио руку и она му одговорила руком. Зато је данас она у нашим рукама – племеника, братственика, пријатеља племена Братоношкога, сваког човјека и дјетета као историјско свједочанство – ко смо и од кога смо.

            За монографију о Братоножићима њен аутор и приређивачки одбор користио је литературу од најстаријих времена,око 500 година уназад, до данашњих дана. Ријеч је о документима, студијама, анализама признатих појединаца, угледних научника, државним архивима, домаћим и страним, који су нам били доступни.

            Најједноставније казано, потомци Братоножића су помеђу корица сабрали вјекове постојања, познате чињенице и детаље али и не мали број онога што се није знало или се намјерно прећуткивало о овом српском племену у Црној Гори.                                  

Илија Дармановић, Новица Ђурић и Слободан Бобан Марковић

            Свака свеска, свака књига, као и ова, најбоље говори о приређивачима, док часно свједочи о прецима, бастадурима кроз свако доба у коме је било часно мријети за народ свој, али и о не малом броју угледних интелектуалаца, међу којима су професори, писци, сликари, музичари, академици...

Ђурић: Монографија која сабира и љуби браћу

             Првим читањем одмах се уочава озбиљност, односно студиозност, коју су аутори текстова исказали обрађујући сваки детаљ и чињеницу за коју су оцијенили да има важности за писмени приказ Братоножића кроз историју.

            Свака књига која обрађује овакву тематику мора се сматрати као покушај израде прве Студије о Братоножићима и њено изношење пред лице јавности. Кажем студије, јер вјерујем да ће њено друго допуњено издање уклонити евентуалне грешке и унијети мноштво нових чињеница. Ова књига је прва интелектуална провокација која тражи потврду или деманти написаног како би у новом штампању била што садржајнија, цјеловитија и прецизнија. Искрено, ја вјерујем да је ово издање за ова времена заиста капитално.

                                     

                   Милија Милић,Владимир Чађеновић, Дармановић, Ђурић и Марковић

            Нећу износити поједине детаље из књиге о Братоножићима, али свакако желим нагласити чињеницу да је више него храбар подухват исписати историјат око 140 братстава, која воде поријекло од заједничког претка Брата. Ријеч је о бројним братствима која су се стицајем околности, раселила у развијене крајеве бивше Југославије. У сеобама та братства су промијенила више заједничких имена, али једино и никада нијесу мијењали – своје коријене, колијевку предака, огњишта са којих су пошли, односно да су Братоножићи.

            Овом приликом подсјећам на чињеницу да су се Братоножићи у свако вријеме, без обзира на политичке мијене и државна уређења, са посебним пијететом односили према вјерским објектима, споменицима културе као и према споменицима погинулим Братоножићима у свим ослободилачким ратовима.

            Понос Братоножића су њихове сачуване и обновљене цркве и манастири.

            Братоножићки угледници су подржавали сваку напредну идеју.

            Српство у Црној Гори, односно у Братоножићима, као посебно поглавље,  омеђено је као историјска категорија.

            Искрено вјерујем да је монографија, капитално дјело о Братоножићима на част прецима, на радост и понос потомцима. Да се уздигнуте главе увијек имају по коме казивати. Да сваким новим рођењем исповиједамо вјеру своју православну, језиком и писмом нашим непокореним. 

                                  

Срђа Божовић, Александар Дамјановић,Момчило Вуксановић, Алекса Блечић,Зденка Поповић, Миодраг Бобо Радуновић, Мирослав Радуновић, Брацо Поповић и Владан Вучелић

            Монографија „Братоножићи кроз историју“, прва у Братоножићима, тог светионика, части, чојства и јунаштва, је слово које сабира, љуби и окупља браћу. Чува нас од себе и друге од нас. Само таква је и била потребна племену Братоножићи.

 Новица Ђурић, књижевник

Подгорица, 22.октобар 2014.

/Бесједа слово на промоцији монографије

“Братоножићи кроз историју”, у КИЦ “Будо Томовић”/

Црна година клеветања

Живот је у Црној години, као и новинарство у Црној Гори политичко-интересна перверза, мафијашко-болеснички обрачун са неоствареним ликовима и личностима, покорници и покајници пред разним газдама, продавци душе и покушај да се на продаји душе једног поносног народа обезбеди добар бизнис а све да буду оно што нису и да буду тамо где им није место.

            Када ово кажем, можда неко помисли да је по среди клевета. Не, није – реч је о истини која се у Црној Гори најчешће проглашава клеветом. Како коме одговара.

            Као да се не зна шта је клевета. Па то су знали и наши преци, али је било веома мало, јер су они имали ефикасни начин одбране. Нешто се решавало дијалогом, на гувну, око огњишта, на братственичком скупу, а када то не би зауставило даље клеветање мегданом би се све поравњало.

            Но, налетом еврослугерајства Црногорцима су обријали бркове, офарбали седе косе, скинули каишеве и одузели револвере, понос сваког Црногорца, па када би тако кренуо нови начин паљбе – пљуцкање из уста. Свугде по свакоме и на сваком месту. Но, демократе из баруштина са локвањског полетишта оценише да наши преци нису знали шта раде, нису поштовали родну равноправност, љубав истополних бракова, били су преки, необразовани и уз то су још на километар мирисали на кајмак и сир из мешине са зубима ко од угарка јер су тако, наводно, примитивни уместо воде пили овчије варенике и црног вина.

            Када је током протекле деценије клеветом проглашавана истина а она најчешће дрмала касе, тајне рачуне, структуру државе, кланове, владајуће породичне пирамиде, породичне масовне приватизације и куповину великих гиганата за „породиљски доручак“ онда је неко из врха власти крикнуо: Доста, враћај клевету на оптуженичку клупу!

            И треба, ако су новинари на те теме износили лажи. Али то што се затиру сви постулати постојања, индентитета појединих народа у Црној Гори, пре свега Срба, када се брише уставно писмо ћирилица и српски језик, када се кривотвори њихова култура, напада имовина и свештенство Српске цркве, односно Митрополије црногорско-приморске онда је то европски демократски искорак, посебно онај када је без питања и једног грађанина Црна Гора, Зека Малога, увела санкције братском руском народу, а у току је и последње метлање власти да без гласа народа Црну Гору свеже међу НАТО јасле. Е, када је ова друга прича на дневном реду, ту нема клевете. На те теме може да се пуца из сваког оружја, скоро до нивоа мржње. И то не смета ни онима који су клеветали, ни онима који сада кажу да су оклеветани. Јер потирање једног народа је ситница у односу на куповину гласова, мажење кучића и мачића, развој технике пред женским чарима и слично.

            А новинари морају истини да погледају у очи, а не милионима евра или лидерима појединих политичких партија. Јер, колико до јуче, без изузетка, кесаџије међу политичарима, бизнисменима, били су перачи прозора, багеристи, механичари, штанц мајстори, помоћници носача камермана и ТВ расвете... Изникли из таквог културног и духовног миљеа и не чуди што хоће да су узданице рода свога и њиховог иметка.

            Е, када је већ тако, а јесте, онда клевету треба поново вратити. Нека јој се суди. Јер на делу је лавеж а не говор.

            Послужићу се и оном Бећковићевом, знам да ће ми замереном бити замерено: „Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано...“.

Новица ЂУРИЋ

/Вечерње новости, 1.новембар 2014.године/

У знак сјећања на данашњи дан 1934.г. када је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић

 

Светлост недогорелих свећа

Куда? Увек исто питање. Где друго но да на траг - трагом ударим.
Човеку је подарио Бог да има за киме и код кога. Да се присети. Да крене. А путовања увек имају укус среће и укус горчине.
Ту сам. Пред вратима манастира Савина, код Херцег Новог. Столетни хлад. Савински борови у септембарској благодати, већ седамдесет година чувају успомену на последњи причест великог краља Александра Првог Ујединитеља.
Ништа није случајно. Би суђено да пред врата светиње банем баш на дан када је пре седамдесет година у манастир закорачио краљ Александар, краљица Марија, кнез Павле са кнегињом.
Трагови бележе оно што се догоди њима. Догоди ли се и нама - опет траг.
Столица у Великој цркви сведочи да је на њој седео краљ, када је узимао благослов, последњи у овоземаљском животу, пред свој жртвени пут у Марсеј. Како је он сео, до данашњег дана, нико у тој столици није, у знак поштовања и оданости, више седео.
Одмах поред ње, на зиду светле четири свеће, које су пред пут запалили краљ и краљевска породица. Брижљиви монах, по изласку краљевске породице, обележи свеће. Склони их за успомену и не слутећи велику несрећу. Она коју запали Александар, увијена је у црну машну.
Сваки каменчић, травка, данашњи спокој, подсећа и прича приче о људима и времену у ком су баш овим стазама прошли…У Божјој кући предах или животу загубљену нит поново пронашли.
Овде је 1813. године митрополит Петар Први Петровић Његош освештао заставе Црногорцима и Бокељима који су заједно са руском флотом ратовали против Француза.
„Прије него вам предам ове освештане заставе, положите заклетву да исте браните до последње снаге“, рекао је Свети.
Његов синовац, млади Раде Томов одавде је црпео прва надахнућа. Послао га мудри свети Петар код свог пријатеља Јосифа Троповића како би млади Петровић „научио књигу и слово“. Негде у близини столетних борова, или на некој оближњој хриди настала је „Ноћ скупља вијека“, још увек најлепше штиво српске љубавне поезије.
Шетајући по порти подсећате се многих знаменитих људи који су овде, у Савини пронашли свој небески мир. Епископ Герасим Петрановић, владика Исајло Лакетић, књижевник Марко Цар...
Нобеловац Иво Андрић, као и да данас сатима шета око манастира. Причају да је под зидинама манастирским, себи у брк, много тога говорио и прсте бројао. Куда ће поћи, знао је одавно. У нове књиге. У нови живот. Само да предахне, да се Божјој примакне, надахне и растумачи знакове поред пута.
Пред ретким староставним књигама и ризницом Савине, човек занеми. Да не поверује. Пред нама је крст Светог Саве, израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром са четири рубина.
Милошћу и светлошћу чудотворне иконе Мајке Божје Савинске, оковане у сребро, бранио се и пре, а брани и данас верни народ.
Би то у доба млетачко. Верни Бокељи измолише острашћене Млечиће да саграде Велику цркву. Добише дозволу, али кад угледаше лепоту од великог манастира, послаше два ратна брода у заливске воде да топовима поруше саграђену светињу. Пођоше на зли пут. Заборавише за благослов Мајке Божије и њену чудотворну савинску слику.
Кад за то чу архимандрит савински Дабовић, пусти глас и позва сву Боку. Сјати се народ са свију страна да телима брани светињу. Ноћ дуга као век. До зоре молебан. Морем светлуцају две млетачке галије. На њима заповедник, капетан Ћерман. Једна се смести таман на поглед манастиру, не би ли га боље топовима сравнио са земљом. Но Божја би јача. Деси се чудо. Наоблачи се за трен, иако пре тога би ведро. Почеше да севају муње. Гром удари посред барутане Ћерманове галије, са које се нико жив не извуче. Друга се врати одакле је и дошла, да прича дужду о чуду. Да посведоче како се кажњава, када се цркве руше. А Мајка Савинска, чудотворна икона испраћа векове и бди над манастиром.
А Божјој се хтело у Савини и око ње.
Кад у Жупи Драчевици не би воде, кукаху и народ и калуђери, бану Свети Сава. Штапом о камен удари и ждрело се провали. И данас се Савиним именом зову. А одмах ту, на узвишици изнад Велике и Мале цркве је црква Светог Саве. Ове су светиње савинске у своја недра похраниле све реликвије и светиње спаљеног тврдошког манастира. А у Тврдош су пре тога стигле из царске Милешеве, пред збегом кад Србија поклекну пред најездом азијатског завојевача.
Списи говоре да је манастир Савина саграђен између 1777. и 1799. године. А Мала црква одмах покрај ње, саграђена је на размеђу два миленијума и тако судбински Савинску лепотицу одредила да увек стоји на размеђу. Доказ томе је натпис на западној страни, који говори о 1030. години, години у којој је Хришћанство још било јединствено. Само 24 године касније размеђи се на Источно и Западно.
А она горчина о причи са путовања је увек присутна, када лепоту остављате и враћате се одакле сте кренули. У неко доба, кад се звона огласе, у подне или предвечерје је јединствен доживљај пред олтарима српских цркава.
Легенда каже да хармонија потиче од прегнућа игумана манастира, који је покупио таваљу сребрног новца, а затим отпутовао у Венецију, у ливницу где су звона ливена. Тамо је кришом, од мајстора и шпија, у казане са смесом за ливење, убацивао сребрне дукате пазећи да у сваки казан подједнако убаци новца. Да само она тако звоне.
Да се и по звуку звона препознајемо. Одазовемо и саберемо. Јер како би се у свет препознавали да не миришемо на мошти наших светаца.
То је извор. То је врело у које је перо умочио и написао јединствену, духовно-лирску песму Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Папиру је подари у манастиру Савина 1992. године.
ЗАВЈЕТ ПРЕЧИСТОЈ
ДЈЕВИ САВИНСКОЈ
Пречиста Дјево Савинска
Милолика
Чистота Твога ока
И цијеломудрије лика
Души ми враћа вид
И обнавља стид
Пред Сином Твојим
Јединородним
Предвјечно од Оца
Дјевствено рођеним
Од Тебе, Неневјесне,
Изњедреним
У времену
Да нам Сунце
Вјечног дјевичанства
Бљесне
Јављањем и зовом
Тајне небесне.
Свезлатне дубине
Твоје
У мени покајну
Тугу роје
Што се претаче
У сузу и крик:
Пред Тобом клечим
Покајник
Обнављам завјет
Да неће више авет
Лицемјерја и лажи
Одводити ме
У мрак небитија.
Избриши, Непорочна,
У мени
Сјећање на трен и прах
И даруј
Да дјевичанске Свељубави
Дах Христа Спаса
Сагори у срцу мом
Коров
Гњилог привида
Да се душа извида
Цјеломудријем
И окрилати
Попут Гаврила
Благовјесника Твога
Огњем Духа Светога
Небеском росом
Купине Неопаливе.

Новица Ђурић, „Светлост и сенке под Ловћеном“, Удружење књижевника Црне Горе, 2008.

(У знак сјећања на данашњи дан 1934.г. када је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић)

петак, 10 октобар 2014 10:05

Руски хуманитарни центар у срцу Европе плаши Америку и ЕУ

Пише: Новица ЂУРИЋ

Овај септембар 2014. године уписао је у своју биљежницу још један безразложни скандал: Сједињене Америчке државе (САД) и Европска Унија (ЕУ) су потражили од Србије да хитно затвори Руски хуманитарни центар МЧС, који постоји у Нишу већ двије године.

Онај мјесец прије – август још се скрива у стиду што је Црна Гора први пут у историји постојања увела санкције братској Русији. Русија ћутала све док челници државе нијесу почели да објашњавају како нијесу увели санкције Москви, већ само слиједили васпитни штап ЕУ. Како је то било храбро, достојанствено, одважно, чојски – него што!

Но, Црна Гора је бранила себе од других па није била у духовној кондицији и да друге одбрани од себе, јер од поодавно нема те моралне громаде која би се бранила чојством, љубећи ближњег свог – Русију.

Сада најрођенија породица црногорске власти је свакако Америка, НАТО и оронуле бакице из појединих европских земаља испољавају страх од добрих односа било које земље са Русијом, понајприје Србије. Црна Гора их не забрињава јер су њене газде одавно спаковали у похабане такулине.

Ако је тако, а јесте, чега се онда плаше прекоокеански борци за демократију и људска права у цијелом свијету и њихови „европски партнери“?

Украјинска криза је поново изнијела на површину многе проблеме компликованих односа Русије и Србије, Србије и Европске Уније, Европске Уније и САД.

Да би просјечно обавијештени читалац разумио те односе помоћи ће му ријечи професора Београдског универзитета Милана Миљаковског:

„И раније смо чули сличне захтјеве да се затвори руски хуманитарни центар у Нишу. То би било у најмању руку чудно, јер центар није, на примјер, страна војна база на територији Србије. Постоји само један закључак: САД и ЕУ поново покушавају да на било који начин смање руски утицај на Балкану. Садашња ситуација у Украјини и њени одјеци на Балкану подсјећају на атмосферу „хладног рата“, због чега ће се политички сукоби САД, ЕУ и Русије испољавати све јасније, а притисак на Србију ће се повећавати“.

Јасно. Прецизно. Тачно. Сва остала „тумачења“, гледања у НАТО шољу и Обамин длан су маске за репресију Новог свјетског поретка. Неки кажу Четвртог рајха. Не вјерујем да је шлему до безглавља.

Ево и званичних података који говоре да је рад руско-српског хуманитарног центра у Нишу почео 25. априла 2012. године. Главни задаци центра су ликвидација мина у хуманитарне сврхе, реаговање на природне пожаре и друге природне катастрофе, обука специјалиста. Ватрогасна авијација МЧС Русије дежура у центру, и њен задатак је да оперативно реагује на крупне природне пожаре у Европи уколико је то потребно.

Подсјетимо се да је још почетком 2009. године америчка Агенција за стратешку анализу (СТРАТФОР) објавила истраживање, које наводи да руски центар у Нишу може током времена постати први центар за логистику са потенцијалним војним садржајем ван бившег Совјетског Савеза. Али, за разлику од савремене Русије чији војни потенцијал није присутан на Балкану, САД су од 2000. године на Косову раширили базу брзог реаговања НАТО „Камп Бондстил“. Украјинска криза је послужила као одличан разлог за НАТО да рашири зону свог војног утицаја у земљама Источне Европе. На тај начин ће се притисак на Србију само повећавати. Покушаће да из суве дреновине исциједе и последњу кап. Кап по кап се циједи већ од поодавно и низ образе званичника Србије.

Војни аналитичар Александар Радић сматра да ће притисак на Србију са стране ЕУ и САД бити најјачи крајем септембра – почетком октобра ове године, када у Србији почињу заједничке руско-српске војне вјежбе.

„Влада Србије је на раскрсници. С једне стране је жеља Србије да уђе у Европску Унију, с друге стране су добри односи са Москвом. Упркос томе ће војне вежбе српске војске и руских војних падобранаца изазвати 'оштру' реакцију САД“, оцијенио је Радић. 

Ако се занемари потрага за непријатељима и потенцијалним агентима војног утицаја на Балкану и прецизно оцијени ситуација, постаје јасно да је управо руски хуманитарни центар МЧС, а не митске „кредитне организације ЕУ и САД“ притекао у помоћ настрадалима од страшних поплава у Србији, Босни и Херцеговини и у неколико других земаља бивше Југославије ове године.

Могуће је да је право вријеме да влада мале, али историјски поносне Србије, престане да посматра прекоокеанске „управнике глобалних процеса“ и да размисли ко је данас друг, а ко непријатељ. Одговор на ово питање може да уздигне (не на папиру, а у стварности) руско-српски хуманитарни центар у Нишу на највиши статус. На његовој бази би у будућности могли да се одржавају преговори на различитом нивоу. Тај центар би могао да заштити самосталну Србију и од природних катаклизми, и од могућих пријетњи током изградње „Јужног тока“. Под таквим руским штитом питање о уласку Србије у Европску Унију постаје све више реторичко.

Ко још није схватио политику Америке и њених сателита нека поново прочита књигу најчувенијег светског антиглобалисте, американца Ноама Чомског, „Шта то хоће  Америка?

Портал, Српске новине ЦГ, 24.09.2014.године

Би и Биће

Казивање - 78

Сиједим у честицама што око мене сливају омот. Лебде док говорим. Застиру постељу у коју легнем и тако студеним. Студен је у сваком погледу који допире до мојих тамновања. Ињем одјевен, студеном покривен зрим. Студен је у мојој уџарици. У ваздуху.

            Студен се тек тако не дâ. Можда ми нико неће вјеровати како је све студеније што је сунце ближе. Једино као да студена прашина наоколо предаје се сунчевим зрацима. Греде, таванице, зидови... све се уледило и тек као да роси. Бар да негдје окапи. Бар да се негдје друго на трен пресели како би могли оно мало крпица, завежљај, оно што цијелог живота гучимо, да пригријемо, осјетимо како је топлина још једина нада наших руку.

            Онако стијешњен, као сламка подно ледника, покушавам распретети сметове што у мени путеве завијаше, па све на ледени бескрај личи. И небо као савршено ледено пространство. Па ако овдје измилим испод овог ледника, гдје да изнова живот удахнем? Гдје?

              Шта је то што међу кристалима студени може бити уметнуто, што би их натјерало пропадању, што би их навело на судбину оних којима није студ суђена, већ подметнута, да би у том доживљају живјели туђу судбину?

              Помеђу камених ледника као да се види светлуцави бескрај, непрегледна површина по којој лишће савршено плеше, као да је мелодија коју моја душа компонова док би на изворишту снова и љепоте. Док би. Док сам се надахњивао радостима цвркута птица и зујања пчела, раздраганошћу лептира, мајчиним зовом... Би то.

            То што лелуја, или ми се чини да је тако, само је наш дах изнемогле топлине. Једва да се примјећује. Тек када се издахне бива као савршена паукова мрежа извезена издисајима наше душе. Како дишемо тако и смрзавамо. Каменимо.

            Можда би се студен и дао избјећи, али када човјек свикне на њега тешко да новој студени може бити близак. Неријетко ми и студен би милија од оне топлине која допираше од људске присутности. Шта је човјек ако је само стијена, ледена громада, санта леда, ледник, глечер... тек понека капљица након што га на трен сунце помилује. Сунце топлине и таме. Као и човјек. Ипак треба удахнути студен као претходницу топлине. Као нешто што увијек везиваше сваки камен, као и онај што се непомично једном сурва над нашим животом и ту остане занавијек. Да сведочи. Снима. Прича. Путоказује. Леди – једнако ту као и у мојој уџарици.

            Да се нико и не запита, би ли то, гдје и када, зло вријеме што вука натјера да зимује међу људима. Кажем себи – ово је то вријеме. Ово је та студен. Ако не би тако, онда је било. И поновиће се, као увијек, што би некад – Би и Биће.

Матица српска: Одржано поетско вече Новице Ђурића

Књижевно вече посвећено Новици Ђурићу одржано је у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. На вечери су пред бројном публиком о Ђурићевом стваралаштву и књизи „Бос по речима” говорили књижевници Ђорђе Брујић и Милица Краљ, која је уједно била и модератор вечери.

 - Два апсолутна појма ријеч и Бог, у својој комплексној повезаности, узајамности, прожимању, проистекла из Јеванђеља по Јовану „У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше Бог и Бог бјеше ријеч” преплићу се у новом поетском рукопису Новице Ђурића. Дубински мотив божје ријечи, божјег просвјетљења и људског посрнућа варира пјесмама чија темељна рефлексија освјетљава цјелокупно поље људског бивствовања у свим његовим категоријалним областима – казала је пјесникиња Милица Краљ, додајући да је асоцијативни редуковани наслов ,,Бос по речима” путоказ ка дубоко скривеном значењском потенцијалу који се открива тек након дубљег ишчитавања и понирања у разнолике могућности значења проистеклих из непобитних константи ријеч и Бог.

 

Краљ је истакла да ако је у ранијим пјесмама Ђурић успио, да на себи својствен начин, сачини пјесничку читанку чији се распон креће од родољубивих до љубавних исказа, новим пјесмописом открива чисти простор божанског преобиља.

- Тај Ђурићев плач допире из дубине самога људскога бића које је склоно паду у ништавило, у гријех у посрнуће, завапило једином чистотом која му је преостала, сузом, ријечју, пјесмом, како би кренуло за чистим облицима живота који се једино у пјесми и могу наћи – казала је Краљ.
Књижевник Ђорђе Брујић сматра да аутор и у овој збирци слиједи поетику, која се уочавала и у његовим ранијим књигама, па чак и у књигама прозе. Писац, међутим, не одустаје од творачког и новог у изразу, од оних обиљежја које у цјелини текста бивају кључни поетски објективи.

- У овој књизи, као уосталом и у укупној поетици Новице Ђурића, издвајају се три кључна сегмента, три основне пјесничке преокупације – Бог, љубав и породица, односно традиција. Отварањем ове три категорије, пјесник отвара и смисао цјеловитости тог тројства, односно хришћанска пространства у којима је и троједини смисао човјека, као тајна над тајнама – казао је Ђорђе Брујић, додајући да је чињеница да је аутор овом књигом утврдио своје мјесто у савременој лирици која настаје на српском језику у Црној Гори, те да је његова поезија постала савремени изворник у новој књижевности.

Стихове из своје збирке читао је аутор.