ЛИРСКА ТРАГАЊА НОВИЦЕ ЂУРИЋА

Новица Ђурић, /ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ/, Орфеус и Књижњвна задруга СНВ, Нови Сад и Подгорица, 2009. године

            Поезија Новице Ђурића истиче се својом посебношћу међу бројним српским гласовима у Црној Гори. Она не личи ни једном другом гласу с почетка овог вијека, поготову у погледу форме: дикције, тропа, техничке версификације. На један веома префињен старински начин Ђурићева поезија могла би се назвати “чистом”. Он се ослања највише на метафору и поређење, док његове пјесничке слике, иако садрже призвуке сугестија, излазе у сусрет и захтијевима чулних доживљаја и оних који од ње захтјевају понуђени симболи. У питању је посебан вид Ђурићевог реализма–чак и онда када његове метафоре наговјештавају да је стварност окрутнија, љепша, тужнија или сложенија него што је вјеровао прије тога. Ђурићеве метафоре имају епистомолошку улогу, оне се односе на цијелу пјесму, али често и само на један њен најчешће закључни стих. Његове пјесничке слике најприје показују пјесникову руку спуштену само на један предмет, потом помјерену према ширем простору, и на крају према цијелом универзуму.

            Новица Ђурић доживљава језик као специфично наслеђе,  док на версификацију гледа као на својеврсну науку, неопходно знање које се мора примијенити. За овог пјесника форма је награда по себи, она даје његовим пјесмама додир нечег романтичарског, чиме пјесник ствара  старински однос између себе и свијета. Он је сјетно свјестан да се између њега и историје свијета, Црне Горе поготово, налази огроман и непотпун свијет, поредак помоћу кога може успоставити равнотежу у односу на све грехове цивилизације. Ово значи да Новица Ђурић види човјека из перспективе историје и природе.

            Његова природа има адресу, пејзаже препознатљиве по љепоти, пејзаже који су увијек помало мелахонични, али често и драматични. Они су у географском кругу пјесниковог завичаја, у Црној Гори (Липово), и пригрлили су пјесникове најчешће мотиве: птице, воћнаке, изворе, росу, камен, божуре, потоке,  да би се на крају  стопили са пјесниковом замишљеношћу над судбином свијета. Та иста природа захтијева много од пјесника: она тражи од њега да поезији да улогу коју су људи давно напустили. У том смислу поезија Новице Ђурића дијели пјеснички свијет Роберта Фроста, јер обојица покашавају да покажу у којој мјери су свјесни богатства духовног живота, који није лако подијелити с неким.  Новица Ђурић то показује кроз многе пјесме које пјевају о дубокој усамљености, коју понекад разрешава драмским чином. Тако је исковао стихове који пјевају о његовом сазнању о животу, као нпр. у пјесмама у којима преовладавају фолозофски тонови: “Човек утамничен у мојој души” и “Речи у тајнама светле”.

            Није тешко тврдити да Новица Ђурић може да створи поезију која ће се обожавати, његови чести мотиви: камен, роса, извор, сви су у складу, па ипак препони алагорија на бол и наду. Сазнати нешто више о овим и сличним мотивима значи мијењати свој свијет, предвидјети шта ће се десити. Коначно, то значи побиједити императиве драме у којој се човјек суочава са извјесним искушењима: да ли се борити или не, да ли отићи или не, учествовати или заборавити.  Искушење је помало нападно, чак помало само-деструктивно. Отпор искушењу има извјесну снагу, док побједа лежи у одбијању да се буде човјек, оптимистичкој вјери у човјекову снагу. Зрачак наде обично је у последња два стиха у већини пјесама иако има нечег необичног у овој побједи: човјек и природа се понашају као да су се договорили: огледају се једно у другом. 

Новица Ђурић  константно користи овај став као основ за поређење и контрастирање док испитује  род свој, и док прати циклус вјечитог обнављања: рађања и смрти. И зато се у дубини поезије Новице Ђурића види живот, ријеч, вјечност, цветање, гријех, смрт, бол и страх. Он испитује, открива и хераклитовски закључује да живот има задатак да траје. Ово не сазнајемо из закључних мисли, јер пјесник иде корак даље: оставља нас да сами закључимо. Љубав није само пут до истине, нпр., она представља и корак до мудрости (“Једина љубави, неподношљива”), али и до откривања тајних сазнања о универзуму (“Туга је што наша деца старе”).

Контемплативна лирска поезија Новице Ђурић често има драмску форму: она има чак и  заплет, неки вид лингвистичке интриге, садржи и догађај из прошлости, и остварење, а све је то компоновано с циљем да просуди однос човјека према човјеку. Неке од ових пјесама дирају читаоце у срце призивањем заборављених страница историје и религије (“У туђе дроњке стидно повијени”,“Савина вода на дохват Богу”, “Вест је да смо спасили душу своју”). Бол који осјећамо због патње једнак је болу који осјећамо који изазивају остале кључне ријечи: смрт, спас, свјетлост, љубав, гријех, заклетве… (“Мајчино завештање”, “Јави ми да сам жив”, “Срце, убицо, видиш ли  а седим”, “Грех је што си грешан”)

Новица Ђурић ствара у вријеме бројних избора од којих је многе одбацио: да убије религију уз помоћ науке или порекне Бога, нпр. Умјесто тога он је прихватио и једно и друго: чињеницу и интуицију, чула и искуство, тако да његова поезија личи на носталгично сјећање са призвуцима нечег могућег у будућности. Због тога ће се поезија Новице Ђурића читати, али не само због тога што су у њеној основи природа и филозофска питања, запитаност над својим временом, већ зато што се обраћа човјеку. И зато што говори о човјеку.

Проф. др РАДОЈКА ВУКЧЕВИЋ

ОЖИВЉЕНИ И ЖИВОНОСНИ

Новица Ђурић, / СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ/, Књижевна задруга СНВ, 2008. године, Подгорица

Све на земљи дође и прође. Остаје људски лик и подвиг, забиљежен у Божјем памћењу. И записан у језику, човјечијем слову. Остаје и љепота творевине Божије, чувана у зеници ока и такође - у ријеч преточена. Велику истину је изрекао чувени Тарабић, Златиборац: Кад нестане стида код људи, мириса у цвијећу и кад воде оболе - тада ће доћи - смак свијета.

Новица Ђурић, сабравши на једно своје записе у књизи Светлост и сенке под Ловћеном, свједочи нам њима да се родио под срећном звијездом, да још није дошао смак свијета. Јер он се срео са стидним људима, нашао је мириса у цвијету, примио у зеницу ока и преточио у слово .

У руковетима четири поглавља своје књиге саборника и сабирнице, предочава нам писац језгровито и осликава ликове најљепших и најстиднијих људи од жена рођених: Светога Саве, Светог Василија Острошког, Владике Данила, Светог Петра Цетињског, Владике Рада и мајке му Иване. Описује њихове подвиге и чуда, уткана у вријеме, народно памћење и живот савременика и потомака. Ту су и други ликови, дајући смисао времену у коме су живјели и у коме живимо и чувајући здраву памет, образ и достојанство свога народа. Треба прочитати главе: „Готово заборављени“, „Освета као посвета“, „Човек као белег“, да би се живо и неочекивано срели са Балшом првим, Шћепаном Малим, Тодором Кадићем, јунаком Пером Живковим Стојановићем, осветником Благојем Јововићем, страдалним Петром Дедићем и др.

Овоме да додамо и следеће не мало значајно: сви ти ликови, оживљени и живоносни, сваки на свој начин, потврђују и свједоче, да над свим земнима беспоредцима и ужасима ипак „умна сила торжествује“; као и словесни, морални закони, господарећи законима природе и природног поретка ствари и збивања.

Љепота људских ликова у овој књизи не би могла бити тако лијепа, миомирна и здрава, да нису осликани и описани кратким и изворним народним словом, и реченицом без претјераних украса и сувишних „плетенија словес“.

Ова књига Новице Ђурића се пије „наискап“ као вода с планинских извора, кријепећи вјеру у неуништивост божанске доброте и љепоте у човјеку и свијету.

 
Теодорова Субота
2007.
Цетиње

+АЕМ Црногорско-приморски

Амфилохије

ШАПАТ ИСТОРИЈЕ

Новица Ђурић, /СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ/, Удружење књижевника Црне Горе, 2008. године, Подгорица

За новинарство се каже да се држи за скуте књижевности. Писати за новине је занат, писати литературу је уметност. Али, може ли у занату бити уметности, а у уметности заната? Новинарство полази од чињеница и догађаја, омеђених у времену и простору, да би забележило шта се догодило, где, кад, како, а по могућству и зашто. Занат у новинарству је све то саопштити  јасно и кратко, пренети поруку, проширити знање, повећати разумевање.

Књижевност такође полази од чињеница, догађаја, ликова, али их књижевник казује повезујући стварно са измаштаним: и једно и друго је неопходан грађевински материјал. Књижевник прича причу о нечему што је могло бити у животу, али је стварно било само у његовој глави: живот у књижевности само опонаша онај стварни, али често је од њега уверљивији, јер нам говори о судбинама које нису само из једног искуства – књижевност измишља живот да би нас подстакла да се замислимо над нашим стварним бивствовањем.

Репортаже Новице Ђурића су новинарство које је далеко зашло у атар књижевности, преузимају оно најбоље и од заната и од уметности. Чињенице у текстовима сакупљеним у овој збирци помажу машти, а машта учвршћује чињенице. Везивно ткиво између новинарског заната и књижевног стваралаштва у овом случају је језик, чије богатство, топлина и чистота премошћује векове: кад прича о прошлости Новица Ђурић нас попут воденог вира увлачи у све њене „непроходе и недоходе“, кад казује о живим људима из садашњости онда оставља траг о времену – за неко будуће време.

Главнина прича из ове збирке својеврсна је „историја витешке Црне Горе“, испричана на један суптилан и надахнут начин, тако да читалац има истински доживљај да му „шапућу векови“. Слојеви чињеничне прошлости у овим казивањима су помешани са слојевима накнадно препричаног, оног што  је, преношењем с колена на колено, оставило један упечатљив, митски отисак у колективној души народа.

Неколико прича посвећено је верским реликвијама Црне Горе које, својим постањем и начином трајања, много говоре о људима. Ђурић је надахнуто оживотворио легенде, а ономе што је предмет вере писао је са сопственим јаким уверењем, али без намере да убеди скептике или додатно осоколи већ верујуће.

Ако не средишна, а оно свакако најупечатљивија личност ових репортажа је Свети Василије Острошки, коме је посвећен посебан део ове књиге.  У редовима о њему преплићу се историјски факти и народна предања. Забележена су његови подвизи за живота и чуда која је изазивао после смрти. И оно невероватно о Светом Василију испричано је уверљиво: аутор је био у стању да нам пренесе и „приче које се не дају испричати“. Ореол свеца чије су мошти у Острошком манастиру јасно сјаји у ономе што је написао Новица Ђурић, са поруком која је неизмењена још од зоре Хришћанства: нема вере без веровања.

Мистерија лажног цара Шћепана, као најинтригантнији део црногорске историје, постаје донекле разумљивија после читања репортаже посвећене његовом доласку међу Црногорце и невеселом одласку његове главе од њих. Посебан део ове збирке су јунаци трагичних епизода из скорије прошлости Црне Горе, из времена сурових подела међу браћом, бешчашћа које је проглашавано за јунаштво, и правог јунаштва које је диригована историја проглашавала нечовештвом. Срећом, Новица Ђурић је, бележећи исповести још живих учесника тих догађаја, успео да много тога сачува од „таме заборава“ и упечатљиво покаже да под Ловћеном има и јарке светлости и црних сенки.

Ова књига је зато истински бисер прозног казивања - прича и несумњиви литерарни домет: чита се лако и брзо, али нагони да се о људима и догађајима којима се бави размишља темељно.

У Београду, 2008.

Милан Мишић

ОПЕВАО СЛОВА

Новица Ђурић, /МИЛИЦА СЛОВАРИЦА/, Октоих, Подгорица, 1999. године

            “...Испевао је Новица Ђурић особену а, за дечји узраст, примерену словарицу.

             Опевао је слова уводећи истовремено дете међу ствари и појаве.

            Објашњавајући слова он је осветљавао пут ка суштини, ка имену, пореклу и значењу, ка смислу и намени.

            То је својеврсни појмовник остварен маштом и размахом инвентивности...”

Драгомир Брајковић

БУКВАР - ДОПРИНОС И ПЕСНИШТВУ И ПЕДАГОГИЈИ

Новица Ђурић, /МИЛИЦА СЛОВАРИЦА/, Октоих, Подгорица, 1999. године

         “...Певање за децу најчешће је на задате, па и исувише познате теме, јер песништво за децу има и своје васпитне и спознајне задатке. А прва од свих задатих тема јесте срицање буквара, чега се ево, по ко зна који пут у српском песништву за децу, латио и песник Новица Ђурић.

         Када је у питању певање на задату тему песник има више искушења, а највеће је да остане у теми и да буде свој, односно да његово певање издржи поређења са свима који су се огласили на исту тему. Песник Новица Ђурић је прошао сва та и друга искушења.

         Његов буквар је стварни допринос и песништву и педагогији, нарочито у проналажењу друшх, небуквалних значења појединих појмова...

Милован Витезовић

ЧОВЕК ЈЕ ОНО ШТО ПАМТИ

Новица Ђурић, /РОМАН ТИ ПРИЧАМ/, Српска књижевна задруга Београд, 2014. године

         Човек је оно што памти. То је истина о сваком смртнику, а поготово песнику.Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било.То је једна од тајни нашег идентитета.

         Оно што песник не може да заборави постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи.

Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио Причам ти роман.

         Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога.

         Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и поверебни хартији, добијају нови, виши смисао.

         Тако се песник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу.

         Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је реч о песмама, а и без тога видно је да су то својеврсне песме у прози.

         Поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избегава.

         У време у којем се говори о крају књиге,кад се више гледа и слуша него чита, кад језик није ни „кућа бића“ ни „кућа народа“, него само средство комуникације, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове песника који су му претходили остајући непоколебљиви верник поезије, одан песничком братству и позвању и то у часу и баш тамо где се чини да је народ ту кућу раскућио и из куће прешао у кућару.

         Упркос томе још увек „оно што остаје утврђују песници.“

         А вера у поезију је већ победа поезије и поезија сама по себи.

Матија БЕЋКОВИЋ

ДАН КАО МИТ - ВЕРА КАО ЗАВИЧАЈ

Новица Ђурић, БОС ПО РЕЧИМА / Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори/, 2014. година

Новица Ђурић мисли у стиховима. Његове нове песме исписане су на полеђини живота-књиге. Сваки дан песнику је по један мит и по један лист у тој књизи. Листу живота одговара-припада лист поезије.

Ђурићеве песме су емпиријски тренуци. Оно што је доживео, схватио, закључио, помислио - наш песник бележи у форми лирске песме - непосредно, нађено, препознато у свом унутрашњем свету.

Исказ унутрашњег света у поезији постаје лирски солилоквијум. То се десило и Новици. Уместо наглас, он говори песмом, оно што је у њему - у духу или на уму. Чим је у песнику, песма је довољно тајанствена да је не треба ни украшавати (усложавати), нити експлицирати (поједностављивати).

Ђурићева лирска материја садржи три области: религијску, породичну, љубавну. На емотивном плану, ове области се не могу раздвојити.

Песникова обраћања Богу су лична, непосредна, "домаћа". Бог је, исто, род, близак као остале песничке иконе - светитеља и родитеља, владика и историјских фигура из вере као врсте завичаја. Интонација Ђурићевих песама благо је осенчена мислима нашег савременика патријарха Павла, у којима бруји благослов претходника и потомака.

Каогод молитве Грачаници и Светој Гори, лично звуче и песникова обраћања срцу (ево асоцијација на Ђурићеву књижевну саговорницу Десанку Максимовић, односно душу српске поезије). Срце је, исто, храм - мали, велики, појединачни, општи. С реторским ефектима, међу песмама о срцу, издваја се "Издржи, срце".

Лирском сентенцом "Љубав је једини / бесмртни певач" започињу песме љубавних тема. Љубавни и породични мотиви имају исти емотивни капацитет, а у изразу преовлађује управни говор, обојен драмским (дијалошким-монолошким) сентиментом. Љубав интонира низ лирских реминисценција на "породично време", емотивност и дух ("Опет тихи и малени") - свет који је Новица Ђурић на прозни начин артикулисао у књизи Роман ти причам.

Конкретни свет има своје наличје у унутрашњем животу. Осетљивост на свет који га окружује, лирски субјекат црпе из свог унутрашњег сензибилитета. Загледа се у стварност, а тежи надстварности - тајни стварности. Индикативна је песма "Очима по речима". Са поетичком нијансом, она се односи на шире схваћени поступак. У микро-простору, "у крајичку собице", песник сучељава светлост и реч. Антиципирањем оксиморона сугерише се емотивни однос према речи као таквој, према говору и песништву као особини живота. Тако се приближавамо иронији идиома у наслову Бос по речима.

И кад пева о личном и кад се односи према општем, Новица Ђурић ставља српски печат срца на реч, у којој је суштинско постојање песника.

Драган Лакићевић