 |
| Јован Дујовић |
Јуче
смо на вјечни починак испратили Богу на дар човјека, супруга, оца и ђеда, писца
и новинара, приповједача и романсијера, поштованог члана
Удружења књижевника Црне Горе, Јована Дујовића.
Оде
Јован у небеско царство, а нама остави да се сналазимо, довијамо, мислимо и премишљамо
како да премостимо све већу празнину између нас овоземаљских мученика и њега што
у поднебесју тајнује. Коме у то Божје царство прије може бити до њему – голобосом
дечанском дјечаку што на плећима оца у Морачу донесе бреме бола, патње и суза.
А како
живот и није неки створ који се увијек може похвалити чојством, ни према Јовану
није имао милости. Ни Јован према њему. Тог нечовјека од живота Јован је немилостидно
шибао, а када би га добром даривао и он би њега.
Тако
сам ја разумио негов џентлменски договор чак и распоред
на шаховском пољу гдје су му фигуре биле бића која је несебично волио.
Јован
је у живот ствари оживљавао, а људима осмишљавао и подржавао једнако падове као
и успоне. Знао је како је живот варка, односно вечна замка па ко јој умакне, пре
судње уре, „имао се рашта родити“.
А Јован
Дујовић, поштовани пријатељи, имао је Божји наклон, да се родио и умро као човјек.
А шта је узвишеније од тога но да живимо и умремо као људи.
Подгорица, 21.04.2015. Новица Ђурић
/Ријечи
изговорене на комеморативном скупу Јовану
Дујовићу у Духовном центру „Св. Симеон Мироточиви“ на Немањином граду/
