Светлост недогорелих свећа
Човеку је подарио Бог да има за киме и код кога. Да се присети. Да крене. А путовања увек имају укус среће и укус горчине.
Ту сам. Пред вратима манастира Савина, код Херцег Новог. Столетни хлад. Савински борови у септембарској благодати, већ седамдесет година чувају успомену на последњи причест великог краља Александра Првог Ујединитеља.
Ништа није случајно. Би суђено да пред врата светиње банем баш на дан када је пре седамдесет година у манастир закорачио краљ Александар, краљица Марија, кнез Павле са кнегињом.
Трагови бележе оно што се догоди њима. Догоди ли се и нама - опет траг.
Столица у Великој цркви сведочи да је на њој седео краљ, када је узимао благослов, последњи у овоземаљском животу, пред свој жртвени пут у Марсеј. Како је он сео, до данашњег дана, нико у тој столици није, у знак поштовања и оданости, више седео.
Одмах поред ње, на зиду светле четири свеће, које су пред пут запалили краљ и краљевска породица. Брижљиви монах, по изласку краљевске породице, обележи свеће. Склони их за успомену и не слутећи велику несрећу. Она коју запали Александар, увијена је у црну машну.
Сваки каменчић, травка, данашњи спокој, подсећа и прича приче о људима и времену у ком су баш овим стазама прошли…У Божјој кући предах или животу загубљену нит поново пронашли.
Овде је 1813. године митрополит Петар Први Петровић Његош освештао заставе Црногорцима и Бокељима који су заједно са руском флотом ратовали против Француза.
„Прије него вам предам ове освештане заставе, положите заклетву да исте браните до последње снаге“, рекао је Свети.
Његов синовац, млади Раде Томов одавде је црпео прва надахнућа. Послао га мудри свети Петар код свог пријатеља Јосифа Троповића како би млади Петровић „научио књигу и слово“. Негде у близини столетних борова, или на некој оближњој хриди настала је „Ноћ скупља вијека“, још увек најлепше штиво српске љубавне поезије.
Шетајући по порти подсећате се многих знаменитих људи који су овде, у Савини пронашли свој небески мир. Епископ Герасим Петрановић, владика Исајло Лакетић, књижевник Марко Цар...
Нобеловац Иво Андрић, као и да данас сатима шета око манастира. Причају да је под зидинама манастирским, себи у брк, много тога говорио и прсте бројао. Куда ће поћи, знао је одавно. У нове књиге. У нови живот. Само да предахне, да се Божјој примакне, надахне и растумачи знакове поред пута.
Пред ретким староставним књигама и ризницом Савине, човек занеми. Да не поверује. Пред нама је крст Светог Саве, израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром са четири рубина.
Милошћу и светлошћу чудотворне иконе Мајке Божје Савинске, оковане у сребро, бранио се и пре, а брани и данас верни народ.
Би то у доба млетачко. Верни Бокељи измолише острашћене Млечиће да саграде Велику цркву. Добише дозволу, али кад угледаше лепоту од великог манастира, послаше два ратна брода у заливске воде да топовима поруше саграђену светињу. Пођоше на зли пут. Заборавише за благослов Мајке Божије и њену чудотворну савинску слику.
Кад за то чу архимандрит савински Дабовић, пусти глас и позва сву Боку. Сјати се народ са свију страна да телима брани светињу. Ноћ дуга као век. До зоре молебан. Морем светлуцају две млетачке галије. На њима заповедник, капетан Ћерман. Једна се смести таман на поглед манастиру, не би ли га боље топовима сравнио са земљом. Но Божја би јача. Деси се чудо. Наоблачи се за трен, иако пре тога би ведро. Почеше да севају муње. Гром удари посред барутане Ћерманове галије, са које се нико жив не извуче. Друга се врати одакле је и дошла, да прича дужду о чуду. Да посведоче како се кажњава, када се цркве руше. А Мајка Савинска, чудотворна икона испраћа векове и бди над манастиром.
А Божјој се хтело у Савини и око ње.
Кад у Жупи Драчевици не би воде, кукаху и народ и калуђери, бану Свети Сава. Штапом о камен удари и ждрело се провали. И данас се Савиним именом зову. А одмах ту, на узвишици изнад Велике и Мале цркве је црква Светог Саве. Ове су светиње савинске у своја недра похраниле све реликвије и светиње спаљеног тврдошког манастира. А у Тврдош су пре тога стигле из царске Милешеве, пред збегом кад Србија поклекну пред најездом азијатског завојевача.
Списи говоре да је манастир Савина саграђен између 1777. и 1799. године. А Мала црква одмах покрај ње, саграђена је на размеђу два миленијума и тако судбински Савинску лепотицу одредила да увек стоји на размеђу. Доказ томе је натпис на западној страни, који говори о 1030. години, години у којој је Хришћанство још било јединствено. Само 24 године касније размеђи се на Источно и Западно.
А она горчина о причи са путовања је увек присутна, када лепоту остављате и враћате се одакле сте кренули. У неко доба, кад се звона огласе, у подне или предвечерје је јединствен доживљај пред олтарима српских цркава.
Легенда каже да хармонија потиче од прегнућа игумана манастира, који је покупио таваљу сребрног новца, а затим отпутовао у Венецију, у ливницу где су звона ливена. Тамо је кришом, од мајстора и шпија, у казане са смесом за ливење, убацивао сребрне дукате пазећи да у сваки казан подједнако убаци новца. Да само она тако звоне.
Да се и по звуку звона препознајемо. Одазовемо и саберемо. Јер како би се у свет препознавали да не миришемо на мошти наших светаца.
То је извор. То је врело у које је перо умочио и написао јединствену, духовно-лирску песму Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Папиру је подари у манастиру Савина 1992. године.
ЗАВЈЕТ ПРЕЧИСТОЈ
ДЈЕВИ САВИНСКОЈ
Пречиста Дјево Савинска
Милолика
Чистота Твога ока
И цијеломудрије лика
Души ми враћа вид
И обнавља стид
Пред Сином Твојим
Јединородним
Предвјечно од Оца
Дјевствено рођеним
Од Тебе, Неневјесне,
Изњедреним
У времену
Да нам Сунце
Вјечног дјевичанства
Бљесне
Јављањем и зовом
Тајне небесне.
Свезлатне дубине
Твоје
У мени покајну
Тугу роје
Што се претаче
У сузу и крик:
Пред Тобом клечим
Покајник
Обнављам завјет
Да неће више авет
Лицемјерја и лажи
Одводити ме
У мрак небитија.
Избриши, Непорочна,
У мени
Сјећање на трен и прах
И даруј
Да дјевичанске Свељубави
Дах Христа Спаса
Сагори у срцу мом
Коров
Гњилог привида
Да се душа извида
Цјеломудријем
И окрилати
Попут Гаврила
Благовјесника Твога
Огњем Духа Светога
Небеском росом
Купине Неопаливе.
Новица Ђурић, „Светлост и сенке под Ловћеном“, Удружење књижевника Црне Горе, 2008.
(У знак сјећања на данашњи дан 1934.г. када је у Марсеју убијен краљ Александар Карађорђевић)
петак, 10 октобар 2014 10:05
